Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

   

 

Džozef Stiglic

Novi kineski ekonomski model

Kineski uspeh od početka tranzicije u tržišnu ekonomiju bio je zasnovan na prilagodljivim strategijama i politici: pošto je jedan set problema rešen, nastajali su novi za koje su morale da budu razvijene nove strategije i politika. Taj proces obuhvata i socijalnu inovaciju. Kina je shvatila da ne može prosto da preslika ekonomske institucije koje su funkcionisale u drugim zemljama; u krajnjem slučaju ono što je bilo uspešno negde drugde moralo je da bude prilagođeno jedinstvenim problemima sa kojima se Kina suočavala.

Kina danas razmatra "novi ekonomski model." Naravno, stari ekonomski model bio je zapanjujući uspeh koji je obezbedio prosečnu stopa privrednog rasta od 10 odsto godišnje proteklih 30 godina i izbavio od siromaštva stotine miliona Kineza.

Te promene nisu očigledne samo u statistikama, već daleko više na licima ljudi koji se sreću širom zemlje. Nedavno sam posetio udaljeno selo Dong u planinama Ćičoua, jedne od najsiromašnijih kineskih provincija, kilometrima udaljenog od najbližeg asfaltnog puta; ipak, imalo je električnu struju, a sa električnom strujom nije stigla samo televizija, već i Internet. Iako deo povećanih prihoda potiče od doznaka članova porodice koji su migrirali u primorske gradove, seljacima je bilo bolje sa novim poljoprivrednim kulturama i boljim semenom: vlada je prodavala na kredit seme visokog kvaliteta s garantovanom stopom klijanja.

Kina zna da mora da se menja ako želi da održi privredni rast. Na svakom nivou postoji svest o ograničenjima okoline i shvatanje da bi obrazac intenzivne eksploatacije resursa, koji je sada prihvaćen u Sjedinjenim Državama, bio katastrofalan za Kinu, a i za svet. Kako se sve veći procenat kineskog stanovništva seli u gradove, ti gradovi će morati da omoguće normalan život, što će zahtevati pažljivo planiranje, uključujući sistem javnog prevoza i parkove.
Podjednako je interesantan podatak, da Kina pokušava da se udalji od strategije rasta zasnovanog na izvozu, koju je sprovodila zajedno sa drugim istočnoazijskim zemljama. Ta strategija je podržala transfer tehnologije, pomogla da se premosti jaz u znanju i ubrzano poboljšala kvalitet proizvedene robe. Rast zasnovan na izvozu značio je da je Kina mogla da proizvodi, a da se pri tom ne brine za razvoj domaćeg tržišta.

Ali, globalne uzvratne reakcije već su prisutne. Čak i zemlje koje deluju kao potpuno posvećene konkurentskim tržištima ne vole da budu potučene u sopstvenoj igri, i zato često izmišljaju lažne optužbe o "nepoštenoj konkurenciji". Što je još važnije, čak i da tržišta u mnogim oblastima nisu u potpunosti kompletirana, bilo bi teško održati dvocifrenu stopu rasta izvoza. Stoga, nešto mora da se menja. Kina se upustila u ono što bi moglo da se nazove "prodavac finansija" - koji obezbeđuje novac da se pomogne finansiranje velikog američkog fiskalnog i trgovinskog deficita, što omogućava Amerikancima da kupuju više roba koje Kinezi prodaju. Ali, to je čudan aranžman: relativno siromašna zemlja pomaže finansiranje američkog rata u Iraku, a takođe i ogromno smanjene poreza najbogatijim ljudima u najbogatijoj zemlji sveta, iako ogromne potrebe kod kuće sugerišu da postoji širok prostor za ekspanziju i potrošnje i investicija.

U stvari, da bi se odgovorilo na izazove restrukturiranja kineske ekonomije dalje od izvoza i proizvoda baziranih na intenzivnoj eksploataciji resursa, Kina mora da stimuliše potrošnju. Dok se ostatak sveta bori da poveća štednju, Kina se sa stopom rasta štednje višem od 40 odsto muči da podstakne svoje stanovništvo da troši više. Obezbeđivanje bolje socijalne službe (javne zdravstvene zaštite, obrazovanja i nacionalnog programa za penzionisanje) smanjiće potrebu za "preventivnom štednjom". Pomoglo bi i to da mali i srednji biznis imaju više pristupa novcu. Uvođenje "zelenog poreza", kao, recimo, na emisiju uglendioksida, promenilo bi obrasce potrošnje i obeshrabrilo izvoz zasnovan na intenzivnoj potrošnji energije.

Pošto se Kina udaljava od rasta koji je obezbeđen izvozom, ona će morati da potraži nove izvore dinamizma u svojim sve brojnijim preduzetničkim redovima, što iziskuje opredeljenje da se kreira nezavisni sistem inovacija. Kina je dugo investirala u više obrazovanje i tehnologiju, a sada nastoji da kreira institucije svetske klase. Ali, ako Kina želi da ima dinamičan sistem inovacija ona treba da se odupre pritisku zapadnih vlada da usvoji ponuđenu verziju „neuravnoteženog” zakona za zaštitu intelektualnog vlasništva. Umesto toga, Kina treba da primeni "uravnoteženi" režim zaštite intelektualnog vlasništva: znanje je samo po sebi najvažniji input u proizvodnji znanja, jer loše dizajniran režim intelektualnog vlasništva može da uguši inovacije - kao što je to bio slučaj u nekim oblastima u Americi.

Zapadne tehnološke inovacije veoma su se malo usredsredile na smanjenje nepoželjnih uticaja rasta na okolinu, a suviše mnogo na uštedu radnika - nešto čega Kina ima u izobilju. Prema tome, ima smisla da Kina usmeri svoje naučne sposobnosti na nove tehnologije koje koriste manje resursa. Ali važno je imati sistem inovacija (uključujući i režim intelektualnog vlasništva) koji obezbeđuje da se napredak u znanju široko primenjuje. To će, možda, zahtevati inovativne pristupe potpuno različite od režima intelektualnog vlasništva zasnovanog na privatizaciji i monopolizaciji znanja, i visokim cenama i ograničenim koristima koji ih prate.

Suviše mnogo ljudi razmišlja o ekonomiji kao „igri sa nultim ishodom” i o tome kako se kineski uspeh ostvaruje na račun ostatka sveta. Ali, da, ubrzani kineski rast predstavlja izazov za Zapad. Konkurencija će neke primorati da rade više, da postanu efikasniji, ili da prihvate manji profit.

Ali, ekonomija je odista „igra sa pozitivnim ishodom”. Sve prosperitetnija Kina nije samo povećala uvoz iz ostalih zemalja, već je takođe obezbeđivala robe koje su održale niže cene na Zapadu uprkos povećanim cenama nafte poslednjih godina. Taj pritisak na cene „na dole” omogućio je zapadnim centralnim bankama da sprovode ekspanzivnu monetarnu politiku koja je podržala veću zaposlenost i privredni rast. Zato, treba da se nadamo da će novi kineski ekonomski model uspeti. Ako se to dogodi, svi mi ćemo imati mnogo toga da dobijemo.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Njegova poslednja knjiga je "Kako globalizacija može da funkcioniše"
Copyright: Project Syndicate, 2007. www.project-syndicate.org

(Objavljeno u dnevnom listu Danas 20.04.2007.)

 

 
 
Copyright by NSPM