Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

 

 

Vladimir Milanović

Povodom teksta Vladimira Todorića „Pošto novi bojkot

Market seeking investicije

Otvaranje centara „Merkator“ u srpskim gradovima spada u ono što se u teoriji naziva market seeking investicije. Naime, strane direktne investicije (SDI) mogu se posmatrati sa stanovišta metoda ulaganja – greenfield i brownfield (1) investicije, ili sa stanovišta motiva ulagača – market seeking i efficiency seeking investicije. (2)

U slučaju market seeking investicija, cilj ulaganja u stranu zemlju je, kao što sâm naziv govori, osvajanje stranog tržišta. Smatra se da su tipični primeri otvaranje tržnih centara, filijala stranih banaka, lanaca brze hrane. U zemlji prijema ovakve investicije one ne dovode ni do povećanja proizvodnog potencijala, ni do modernizacije ekonomije, ni do relevantnog rasta zaposlenosti. Njihov efekat sastoji se isključivo u većoj slobodi izbora potrošača. Za ulagača, međutim, one često predstavljaju pitanje opstanka jer iznad nekog limita (određenog uglavnom mogućnošću povećanja tražnje, a u slučaju „Merkatora“ i demografijom i veličinom teritorije) taj sistem ne može više da se razvija u matičnoj zemlji.

U slučaju efficiency seeking ili cost seeking investicija, cilj ulagača je smanjivanje troškova proizvodnje i povećanje produktivnosti, tako što se delovi proizvodnog procesa izmeštaju u inostranstvo, u zemlje niskih troškova – LC Country (Low Cost Country). To uglavnom podrazumeva zemlje jeftine radne snage. (3) Od pre nekoliko godina praksa delokacije dobija na zamahu u svim razvijenim zemljama. Iz oblasti proizvodnje, gde je i nastala, širi se i na oblast usluga, uključujući tu i vrlo sofisticirane poslove. Tipičan primer ove vrste investicija je automobilska industrija. Pojedine faze proizvodnog procesa se izmeštaju u LC Country, a odgovarajući pogoni u matičnoj zemlji zatvaraju i radnici otpuštaju. Rasprave o procesu delokacije su u centru političkog i javnog života razvijenih zemalja i nezaobilazna su tema u svim predizbornim kampanjama u poslednjih nekoliko godina. Praćene su protestima mladih i radnika svih profila jer se zatvaranje pogona i ukidanje radnih mesta (usled izmeštanja u LC zemlje) ubrzava, što dovodi do deindustrijalizacije čitavih regiona.

Jasno je sledeće – ukoliko bi Slovenija uklonila barijere koje je postavila za ulazak kapitala iz Srbije, i ukoliko bi „Delta“ otvorila tržni centar u nekom od slovenačkih gradova, to ne bi imalo negativne posledice po zaposlenost u Srbiji jer je u pitanju market seeking investicija. Otvaranje takvog centra u Sloveniji nema za pretpostavku zatvaranje nekog „Delta“ centra u Srbiji, niti otpuštanje radnika, kao što ni otvaranje „Merkator“ centara u Srbiji nema za pretpostavku zatvaranje takvih centara u Sloveniji i otpuštanje zaposlenih u tim centrima. Zato je rečenica „javnost u većini zapadnoevropskih zemalja žali se da njihove kompanije sele svoju proizvodnju u nove članice Evropske unije i Aziju i tako povećavaju nezaposlenost u svojim zemljama, dok se naši „spin-doktori“ utrkuju ko će više da ospe optužbu na račun neke druge zemlje što neće da primi ‘naš' kapital“ – ili loše formulisana ili predstavlja izraz pojmovne zbrke.

Investiranje ili dezinvestiranje

Da bi se jedna transakcija tretirala kao strana investicija, a ne kao portofolio-ulaganje, potrebno je – prema definiciji OECD-a i IMF-a (4) – da strani investitor stekne kontrolu (investment that gives control ), ili značajan uticaj (significant degree of influence) u upravljanju preduzećem strane zemlje (5). Upravo zbog činjenice da strane direktne investicije podrazumevaju gubljenje kontrole u većoj ili manjoj meri nad domaćim proizvodnim aparatom, mnoge zemlje daju prednost zaduživanju radi ulaganja u razvoj. (Podrazumeva se da bi razvoj trebalo da počiva prvenstveno na domaćoj štednji.) Prema podacima o porastu stranog zaduženja, to je put koji je izabrala Slovenija – od 14,6 milijardi dolara u 2004. godini njen spoljni dug je narastao na 29,1 milijardu dolara u 2006. godini i daleko premašuje 50 odsto bruto društvenog proizvoda.

Imajući to u vidu, može se reći da u osnovi problema na relaciji „Delta“–„Merkator“ ipak ne leži „disproporcija potreba dveju zemalja za stranim kapitalom“, već osmišljena strategija razvoja i politika ekonomskog suverenizma jedne strane. Zbog povlastica koje Srbija daje stranim investitorima, ta strategija je vrlo racionalna, jer su ulaganja na teritoriji Srbije visoko profitabilna za slovenačku državu.

Politika druge, srpske strane je, međutim, teško razumljiva. Naime, smatra se da osnovna prednost stranih investicija nad kreditima leži u novim tehnologijama koje se osvajaju posredstvom stranih ulaganja. Kako ni robne kuće, a ni tržni centri ne spadaju u nosioce novih tehnologija, srpska država nema nikakvog razloga – racionalno posmatrano – da favorizuje dolazak te vrste stranog kapitala, pogotovu ne bez investicionog reciprociteta (6), a još manje uz „rasprostiranje crvenog tepiha pred Janezima“.

U tekstu se ponavlja stav, koji danas preovlađuje u našoj javnosti, da su Srbiji „životno potrebne strane investicije“. Zbog mogućih značenja termina „investicije“ neophodne su preciznije definicije. Strane direktne investicije su platno bilansni koncept. Njima se beleži priliv sredstava iz inostranstva nastao kao rezultat transakcije kojom je u potpunosti ili delimično promenjen vlasnički status nekog preduzeća u zemlji prijema, ili eventualno stvoreno novo preduzeće (7). Na duži rok, sredstva dobijena od prodaje mogu biti upotrebljena za ulaganje u nove proizvodne pogone, tj. pretvorena u investicije definisane kao bruto formiranje fiksnog kapitala (8). Ukoliko do toga ne dođe, veliko je pitanje da li samo promena vlasničkog statusa, tj. samo prodaja domaćih proizvodnih kapaciteta stranim rezidentima, predstavlja investiranje ili dezinvestiranje.

Multinacionalke (ipak) imaju nacionalnost

Staru lekciju prema kojoj „novac ne poznaje nacionalnost...“ treba donekle revidirati. Iako to zvuči paradoksalno, multinacionalke ipak imaju „nacionalnost“. (9) Smatra se da nju određuju lokacija sedišta, nacionalnost rukovodećih kadrova, finansijska struktura kompanije, način finansiranja i investiranja, strategija istraživanja i razvoja, zvanični jezik komuniciranja u kompaniji i, pre svega veze, priznate ili nepriznate, vidljive ili nevidljive, ali uvek prisutne, sa političkim strukturama određene zemlje. Zato su termini američka, britanska i sl. multinacionalka, koji se koriste u svakodnevnoj komunikaciji, sasvim opravdani. Da multinacionalke nisu apatridi i da imaju tesne veze sa političkim strukturama pojedinih zemalja, postaje vidljivo u nekim situacijama kao što su priklanjanje ekonomskim sankcijama na zahtev matične države, davanje donacija političkim strankama u „svojoj“ zemlji, podrške u predizbornim kampanjama „svom“ kandidatu, itd.

Smatra se da najveću ulogu u određivanju „nacionalne pripadnosti“ neke multinacionalke ima sedište kompanije, tačnije mesto odlučivanja (to ne mora uvek biti i mesto gde multinacionalka registrovana), zatim nacionalnost izvršnih direktora i članova upravnog odbora (10), kao i lokacija istraživačkog centra. Učešće institucionalnih investitora u finansijskoj strukturi takođe ima uticaja na veću vezanost multinacionalke za određenu zemlju.

Konačno, dokaz da multinacionalke ipak imaju „nacionalnost“ upravo je činjenica da je slovenačka vlada bila ta koja je blokirala preuzimanje slovenačkog „Merkatora“ od srpske „Delte“, ili da je francuska vlada bila ta koja je u leto 2005. onemogućila da američki “Pepsi“ preuzme francuski „Danone“. Na sličan način američka vlada je iste godine sprečila kineski „Cnooc“ (China National Offshore Oil Company) da preuzme američki „Junocal“ (Union Oil Company of California), dok je nemačka vlada bila ta koja je 2003. otkupila 10 odsto nemačkog „Bajersdorfa“ kako bi sprečila da ovaj padne u ruke američkog giganta „Prokter&Gambl“, itd.

O spornoj metodologiji poslovanja

Intervencija kojom je slovenačka vlada blokirala preuzimanje „Merkatora“ od „Delta holdinga“ mogla bi se, prema rečima Todorića, objasniti činjenicom da Slovenci „nisu hteli da imaju posla sa gospodinom Miškovićem iz bojazni da će vrlo verovatno raširiti svoju često osporavanu metodologiju poslovanja i u njihovoj sredini“. Pri tome se pod „osporavanom metodologijom poslovanja“ očigledno podrazumeva prljava poslovna praksa. Imajući u vidu da nekoliko zemalja, punopravnih članica EU, kao i teritorija pod njihovom jurisdikcijom, spada u najveće perionice prljavog novca na svetu, teško da bi Mišković, ili neki drugi srpski tajkun, mogao bilo šta dodati ili oduzeti toj poslovnoj praksi. (11) Primera radi, Lihtenštajn ima 35 hiljada stanovnika i 74 hiljade registrovanih holdinga, a Luksemburg sa 450 hiljada stanovnika 12 hiljada holdinga i 150 banaka sa više od 300 milijardi evra depozita. Ne može se tvrditi da je sav taj kapital kriminalnog porekla, ali je činjenica da su sve finansijske afere koje potresaju zapadnu hemisferu od 2000. godine bile povezane sa bankama i paravan-firmama u perionicama prljavog novca instaliranim u zemljama EU ili na teritorijama pod njihovom jurisdikcijom. (12)

Ovi centri nisu samo perionice za kapital kolumbijske ili neke druge mafije, već integralni deo međunarodnog finansijskog sistema. Primera radi, Britanska Devičanska ostrva su 2005. više investirala u Kinu, nego u Japan ili SAD, dok je ostrvo Mauricijus najveći investitor u Indiji. Neki od tih centara su specijalizovani za određene vrste finansijskog inženjeringa, kao Bermudi za oblast osiguranja, ili Barbados za osnivanje Foreign Sales Corporations – fantomskih filijala američkih korporacija koje omogućavaju SAD da defiskalizuje svoj izvoz, tj. da ga faktički subvencioniše i tako krši pravila konkurencije. Procenjuje se da ukupan iznos fondova plasiranih u poreske rajeve premašuje 6 hiljada milijardi evra sa godišnjom stopom rasta od oko 12 odsto, što govori o tome da je ova vrsta kapitala postala nezaobilazna u funkcionisanju globalizovane ekonomije. Država koja ima najveći broj poreskih rajeva pod svojom jurisdikcijom je Velika Britanija. To su Bermudi, Bahami, Kajmanska ostrva, Devičanska ostrva, Gibraltar, Gernzi, Džerzi, ostrvo Man, te ostrva Terks i Kaikos. U svetlu tih činjenica, pominjati poreklo Miškovićevog bogatstva kao eventualnu prepreku za investicije „Delte“ na tržište Slovenije zvuči – najblaže rečeno – neubedljivo.

Fusnote:

1. Greenfield investicije podrazumevaju stvaranje nove strukture ex nihilo, a brownfield investicije razvijanje već postojeće strukture.

2. UNCTAD kao treću kategoriju predlaže resource seeking investicije – kada je motiv ulagača prvenstveno osvajanje resursa u zemlji prijema, svejedno da li je reč o rudnim bogatstvima ili infrastrukturi – putevima, lukama, aerodromima, telekomunikacijama, ili resursima kao što su komercijalne marke, kvalifikovana radna snaga i sl. (World Investment Report 1998, Trends and Determinants)

3. Za ovu praksu se na anglosaksonskom govornom području koristi termin offshoring, a na francuskom delocalisation. Offshoring se definiše kao izmeštanje proizvodne jedinice u drugu zemlju, ali u okviru iste firme. Treba ga razlikovati od outsourcing -a (fr. externalisation), koji se definiše kao izmeštanje proizvodne jedinice iz okvira firme. Moguće su različite kombinacije ove dve prakse.

4. OECD, 2006, Benchmark Definition of Foreign Direct Investment, 4th Edition, IMF; 2007, Balance of Payments Manual., 6th Edition

5. Prema IMF's Balance of Payments Manual, smatra se da je investitor stekao kontrolu ako poseduje više od 50 odsto glasova (voting power), a značajan uticaj ako poseduje između 10 odsto i 50 odsto glasova.

6. Termin “investicioni reciprocitet” nedavno je upotrebila Angela Merkel u najavi da nemačka vlada priprema uvođenje “stepena reciprociteta”, odnosno uskraćivanje mogućnosti investiranja zemljama u kojima nemački kapital nema pristup, ili ga ima samo u ograničenoj meri. Odgovarajuća praksa je mnogo starija od termina.

7. OECD, 2006, Benchmark Definition of Foreign Direct Investment, 4th Edition, IMF; 2007, Balance of Payments Manual., 6th Edition.

8. Thomsen S., 2000, “Investment Patterns in a Long-Term Perspective”, OECD Working Papers on International Investment, No 2002/2, april.

9. J-M. Charpin, L'entreprise cosmopolite n'existe pas, savetovanje na temu “Les entreprises europeennes dans la competition mondiale”, Aix-en-Provence, 9–11. jul 2004.

10. Prema anketi koju je 2005. obavila kompanija Top Menagement France, samo 5 odsto izvršnih direktora francuskih kompanija su stranci. U SAD manje od 2 odsto vrhunskih menadžera u 500 najvećih kompanija nisu Amerikanci, a u Nemačkoj samo dve grupe od 30, koliko registruje index Dax, imaju na svom čelu rukovodioce koji nisu Nemci.

11. U Evropi i na Mediteranu locirano je 12 poreskih rajeva (od ukupno 35 koliko ih registruje OECD). To su Andora, Kipar, Gibraltar, Gernzi, Džerzi, Luksemburg, Lihtenštajn, Madera, Malta, ostrvo Man, Monako, Švajcarska. Liste poreskih rajeva objavljuju UN, OECD, FATF (Financial Action Task Force on Money Laundering) i FSF (Financial Stability Forum).

12. U aferu Enron bile su umešane banke i paravan-firme iz Andore, sa Malte, Barbadosa, Bermuda, Guama, Gernzija, Mauricijusa, Kajmanskih ostrva. Treba pomenuti i sledeće afere: Robert Maxwell (Lihtenštajn, Luksemburg, Gernzi), Bank of New York (ostrvo Man, Gernzi, Džerzi), Edmond Safra (Monako, Malta, Švajcarska), Vivendi Universal (Bahrein, Nauru, Gernzi, Tonga, Maršalska ostrva, Monako), Parmalat (Kajmanska ostrva, Luksemburg, Malta, Lihtenštajn, Mauricijus), Clearstream 1 i Clearstream 2 (Luksemburg).

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM