Mlađen Kovačević

SPOLjNI DUG I STEPEN SPOLjNE ZADUŽENOSTI SRBIJE (II)

(nastavak prvog dela teksta)

Kretanje, stanje spoljnog duga i stepen zaduženosti Srbije u 2006. godini

Kada se govori o spoljnom dugu Srbije, početak februara 2006. godine bio je od nemalog značaja, mada ne tolikog kako su ga prikazivali tadašnji zvaničnici, a posebno tadašnji potpredsednik Vlade i tadašnji ministar finansija. Naime, kada je Bord direktora MMF -a zaključio da je uspešno završen trogodišnji aranžman o produženom finansiranju te institucije sa SR Jugoslavijom, a to je bio ključni preduslov da Pariski klub poverilaca otpiše 15 odsto iznosa duga SRJ koji je na nju bio knjižen početkom 2002. godine, što je za Srbiju značilo smanjenje spoljnog duga od 653 miliona dolara. Pošto je ona tom odlukom stekla pravo da povuče poslednju kreditnu ratu od MMF-a (od oko 90 miliona dolara), neto smanjenje spoljnog duga bilo je 5 63 miliona dolara.

Nakon pozitivne odluke Borda direktora MMF-a o uspešnom završetku trogodišnjeg aranžmana, među zvaničnicima Srbije stvorena je prava euforija. Tadašnji po t predsednik Vlade Labus je u svom autorskom tekstu (Politika 11. 2. 2006, s. 6) naglasio: a) „da je rešen problem spoljnog duga Srbije; b) da je to veliki uspeh jer za mnoge je pre demokratskih promena taj problem spoljnih dugova bio nerešiv; i c) ponosan sam na ovo što smo uradili.“ U tom autorskom tekstu on je napisao i sledeće:

•  „da smo ocenom, odnosno odlukom MMF -a, uspeli da rešimo nasleđeni problem spoljnog duga pod čijim teretom se, inače, raspala prethodna Jugoslavija (kurziv M. K.);

•  da su mnogi sumnjali da je uopšte moguće rešiti problem spoljnog duga, a kada je to postalo izglednije, izmišljena je nebulozna priča o „dužničkom ropstvu“;

•  da danas imamo spoljni dug koji možemo uredno da plaćamo i koji neće praviti nikakve političke probleme za zemlju u budućnosti.“

Ministar finansij a tada je izjavio da je to veliki dan za srpsku ekonomiju i da je „svaki stanovnik Srbije tog dana bio za 600 dolara manje zadužen nego što je bio 2000. godine“. Uz to, on naglašava „da je ukupan spoljni dug Srbije četiri puta manji nego 2000. godine, odnosno njegovo učešće u društvenom proizvodu smanjeno je sa 170 na 43 odsto (Politika 8. 2. 2006)

U toj stvorenoj euforiji i idili jedino je š trčala izjava guvernera Narodne banke Srbije „da je kvantitativni odnos ukupnog spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda povećan sa 55 odsto (u 2004) na 60 odsto, i da ta činjenica mora da sve zabrine jer sve više grickamo budućnost“ (Politika, 2. 2. 2006).

•  spoljni dug Srbije je de fakto 1990. iznosio 6,4 milijarde dolara;

•  izvoz robe i usluga u toj godini iznosio je preko 7,1 milijardu dolara (bez isporuka u bivše jugoslovenske republike);

•  domaći društveni proizvod Srbije u toj godini iznosio je oko 20 milijardi dolara.

K ao što smo na početku ovog rada naveli, a s obzirom na prethodno iznete podatke, po strožim kriterijumima međunarodnih finansijskih institucija Srbija je bila srednjezadužena, a po blažim čak i niskozadužena zemlja . Ona bi sigurno, da nije bilo devetogodišnjih sankcija i vazdušne agresije NATO-a, mogla bez problema servisirati svoj spoljni dug.

Iako je tada bio profesionalni političar, Labus, bez osnove, enormno uveličava ulogu MMF -a, pa na jednom mestu (Politika 11. 2. 2006) ističe da je ta institucija zaslužna za otpis dve trećine duga Pariskom klubu i 62 odsto duga Londonskom klubu. Nesporno je da je pozitivna ocena Borda direktora MMF-a bitno uticala na odluku Pariskog kuba da dâ „zeleno svetlo“ zemljama članicama tog kluba da otpišu tih (2002. godine) dogovorenih 15 odsto duga. Međutim, pri otpisu 5 1 odsto (2002. godine) dogovoren je uslovni otpis i preostalih 15 odsto, a pri tome uloga MMF-a nije bila tako velikog značaja, kako je isticao Labus. Uz to, vrlo je malo verovatno da je MMF bitno doprineo otpisu 62 odsto duga Srbije Londonskom klubu. Uz to, potpuno je nerazumljiva njegova izjava „da je otpis toliki da bismo mogli da zadovoljimo trogodišnju potrebu za naftom i gasom , i to po ovim visokim cenama, pa zato kad se vozimo koli ma i grejemo na gas , pomislimo na MMF“. Koliko je to besmisleno, navedimo da je Srbija 2005. godine za uvoz nafte i derivata platila milijardu i 391 milion dolara i još 417 miliona dolara za gas, što znači gotovo tri puta više nego što je bio apsolutni iznos otpis anog 15 odsto duga Pariskom klubu. Uz to, on je zaborav io da deo potrošnje ovih energenata Srbija zadovoljava iz sopstvenih resursa (15 do 20 odsto ).

Potpuno je bila besmislena tvrdnja tadašnjeg ministra finansij a da je, nakon otpisa 6 53 miliona dolara, svaki stanovnik Srbije za 600 dolara manje dužan ako se zna da Srbija ima oko 7,5 miliona stanovnika. Ako pretpostavimo da je u 2000. i 2005. godini imala isti broj stanovnika (a sigurno je da ih je u 2005. godini bilo manje), a imajući u vidu ranije navedene cifre o spoljnom dugu, proizilazi da je on po jednom stanovniku u 2000. godini iznosio 1.444, a u 2005. 2.062 dolara. Dakle, umesto navodnog smanjenja od 600 dolara (kako je tvrdio ministar finansija), svaki stanovnik Srbije, posmatrano čisto statistički, početkom 2006. godine dugovao je bar 618 dolara više nego krajem 2000 .

Vrlo je problematična tvrdnja tadašnjeg ministra finansija da je „spoljni dug četiri puta manji nego 2000, odnosno da se njegovo učešće u društvenom proizvodu smanjilo sa 170 na 43 odsto“. Kao što smo ranije istakli, spoljni dug, izražen u dolarima, na kraju 2005. godine bio je za 42,8 odsto veći nego 2000 . Prema podacima publikovanim u radu NBS „Održivost spoljnog duga Srbije“ (NBS, 2004, s. 2) , bruto domaći proizvod Srbije u 2000. godini iznosio 8,05 , a spoljni dug 10,83 milijardi dolara, tj. dug je bio za oko 34 odsto veći. Uz vrlo problematično obračunavanje bruto domaćeg proizvoda izraženog u dolarima, tj. njegovog potcenjivanja za 2000. i ogromnog precenjivanja u narednim godinama, (5) njegova vrednost je u 2005. godini, navodno, iznosila oko 24 milijarde dolara, pa je kvantitativni odnos vrednost i spoljnog duga i BDP-a na kraju te godine iznos io 64,4 odsto , što je, najblaže rečeno, u potpunom neskladu sa navedenom tvrdnjom bivšeg ministra finansija. Pri tome bi trebalo navesti da on pod spoljnim dugom, po svemu sudeći, podrazumeva samo onaj deo duga koji je država uzela i koji se vraća preko budžeta. Koristeći samo cifre tog dela duga, on je tokom 2005. i 2006. godine više puta izjavio da se Srbija nalazi u grupi srednjezaduženih zemalja i da se približava grupi niskozaduženih, što niko u međunarodnim finansijskim institucijama i stručnim krugovima nije mogao prihvatiti.

Ako se ima u vidu ranije navedena Labusova tvrdnja, data krajem 2001. godine da će se, nakon otpisa dve trećine duga prema Pariskom i Londonskom klubu, spoljni dug Srbije i Crne Gore svesti na samo 7 milijardi dolara, a da je na kraju 2005. spoljni dug samo Srbije iznosio 15,476 milijardi dolara i da je ona, po kriterijumima Svetske banke u 2005. godini, bila u grupi visokozaduženih zemalja, gotovo je smešna tvrdnja bivšeg po t predsednika Vlade „da i pored toga što su mnogi sumnjali da je uopšte moguće rešiti problem spoljnog duga i da je on za mnoge bio nerešiv, on i njegovi saradnici su uspeli da to učine“. Na opštu žalost, otpisima u celini, a posebno otpisom 15 odsto duga prema Pariskom klubu, problem spoljnog duga Srbije nije rešen. Sama činjenica da nijedna zemlja u tranziciji nije u 2005. godini imala tako nepovoljan kvantitativni odnos spoljnog duga i izvoza roba i usluga, a da mnoge od njih ističu da je njihov spoljni dug jedan od njihovih većih problema – jasno govori o tome koliko je Labusova priča da je problem spoljnog duga Srbije rešen i da je to jedan od njegovih najvećih uspeha – jednostavno rečeno – smešna.

Koliko je Labusova tvrdnja da je problem spoljnog duga Srbije rešen bila van prostora i vremena, pokazuju brojne ocene inostranih kompetentnih institucija i pojedinaca, a navešću samo tri.

•  Sredinom 2002. godine, kada je spoljni dug SR Jugoslavije iznosio oko 10,5 , a Srbije 9,8 milijardi dolara, eksperti OECD-a su konstatovali:

a) da je SR Jugoslavija prezadužena zemlja (OECD, 2002, s . 7 5);

b) da bi spoljni dug SRJ u bliskoj budućnosti trebalo da se svede na manje od 9 milijardi dolara;

v) da će otplata spoljnog duga, gledano srednjeročno, predstavljati znatno opterećenje;

g) da je primarni izvor zabrinutosti – otplata spoljnog duga.

•  Stručnjaci Evropske banke za obnovu i razvoj su u jesen 2005. godine zaključili da su najveći problemi Srbije i Crne Gore (a to se odnosi samo na Srbiju) – visoka inflacija i visok spoljni dug, odnosno visok iznos anuiteta koji treba obezbediti za servisiranje tog duga.

•  Šef m isije MMF -a za pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom Pirita Sorsa je 21. 12. 2005. godine izjavila da je, pored visoke inflacije, najveći problem Srbije visok spoljni deficit koji se finansira povećanjem i onako visokog nivoa spoljne zaduženosti. Samo nekoliko dana nakon toga, ona izjavljuje da inflacija i spoljni dug ostaju previsoki.

Postavlja se pitanje Labusu da li i strane institucije i eksperte iz tih institucija koji su izražava li zabrinutost zbog ogromnog spoljnog duga Srbije svrstava u „licemere koji hoće da umanje jedan od njegovih najvećih uspeha“.

Iz svega izloženog jasno je da se naši „vizionari“ ekonomskih reformi, a posebno Labus, ponose nečim zbog čega bi trebalo da se stide, s obzirom na ogroman nesklad između obećanja i stvarnosti, a ta surova stvarnost je posledica i njegovog „vizionarstva“, ali i delovanja bivšeg guvernera NBS -a i bivšeg ministra finansija .

Frapantna je razlika između aktuelne veličine spoljnog duga Srbije i projekcija njegove veličine koje su davale stručne službe Međunarodnog monetarnog fonda i tima „najboljih srpskih ekonomista“ koje je angažovao Džeferson institut. Čak je i velika razlika između spoljnog duga Srbije na kraju 2006. godine i projektovane veličine za Srbiju i Crnu Goru koje su dale stručne službe MMF-a sredinom 2005. godine, tj. aktuelna veličina je znatno veća od projektovane. Podsetimo se da su stručne službe te institucije projektovale spoljni dug Srbije i Crne Gore za kraj 2005. godine u iznosu od 15,173, a za 2006. godinu 16,075 milijardi dolara. Njihove projekcije su ukazivale na to da će tek 2010. godine spoljni dug SCG preći 18,5 milijardi dolara, a spoljni dug samo Srbije već je u 2006. godin i prešao tu veličinu čitavu milijardu i sto miliona dolara. Samim tim, i inače zastrašujuće projektovane apsolutne i relativne veličine deviza za servisiranje spoljnog duga, koje su dale stručne službe MMF-a, biće sigurno još veće jer će dug, vrlo verovatno, nastaviti da raste. Pri tome, MMF nije projektovao privremeno vraćanje spoljnog duga Srbije do čega je došlo u 2006. i početkom 2007. Da su to imali u vidu, njihova projektovana veličina spoljnog duga SCG bi na kraju 2006. godine iznosila 17,4 milijarde dolara, tj. za 2,2 milijarde manje od registrovanog spoljnog duga Srbije na kraju 2006. godine.

Kada zvaničnici kao što su tadašnji potpredsednik Vlade i ministar finansija tvrde da je problem spoljnog duga rešen, da se Srbija nalazi u grupi srednjezaduženih i da se približava grupi niskozaduženih zemalja, razumljivo je što se u prvoj polovini 2006. godine ništa nije preduzelo da se uspori veoma izražen trend povećanja zaduživanja, pre svega banaka i preduzeća, u inostranstvu. I kao posledica svega toga, privatni, a samim tim i ukupan spoljni dug Srbije znatno je povećan.

Prve polovine 2006. godine dolazi do naglog rasta spoljnog zaduživanja banaka i preduzeća lociranih u Srbiji. Vlada saopštava da je donela odluku da će Srbija u roku od godinu dana vratiti, u četiri rate, celokupan dug MMF-u koji je tada iznosio nešto manje od milijardu dolara. U široj stručnoj javnosti bilo je puno polemike o motivima ove odluke. Mnogi su isticali da je ona motivisana željom da se Srbija oslobodi tutorstva ove institucije. Zvanično je bilo rečeno da su ti krediti nepovoljni, tj. imaju visoku kamatu, i da je u uslovima kada je stanje sa deviznim rezervama bitno popravljeno – ekonomski racionalno te kredite vratiti. I zaista, u prvoj polovini 2006. godine prevremeno je vraćeno 283 miliona dolara. S druge strane, u prvoj polovini 2006. godine uzeto je novih srednjoročnih i dugoročnih kredita u inostranstvu od čak 2 milijarde i 509 miliona dolara (od toga 90 miliona od MMF-a), što je gotovo dva i po puta više nego u prvoj polovini 2005. godine (NBS, 2006, s. 75). Uz to, u prvoj polovini 2006. godine, u odnosu na prvu polovinu 2005. godine, kratkoročni krediti i depoziti povećani su više od pet puta i dostigli su 214 miliona dolara. U takvim uslovima Narodna banka Srbije, u cilju destimulisanja uzimanja novih srednjoročnih–dugoročnih kredita, znatno povećava tzv. obavezne rezerve u koje poslovne banke moraju odvajati po osnovu uzetih novih kredita u inostranstvu.

Početkom septembra 2006. godine tadašnji ministar finansija izjavio je da postoji plan da Srbija u kratkom roku smanji spoljni dug za 2,5 do 3,5 milijardi dolara (Politika , 9. 9. 2006, s. 1 i 13). Prema tom planu, otplatio bi se ostatak duga MMF-u, kao i deo duga Svetskoj banci. Uz to, Srbija bi se izborila da joj se otpiše dug prema Kosovu i Metohiji (koji je tada iznosio oko milijardu i 160 miliona dolara). I na kraju, tadašnji ministar finansija istakao je da će se zemljama Evropske unije predložiti da one Srbiji dodatno otpišu oko jedne milijarde dolara duga i da ona ta sredstva uloži u završetak autoputa tzv. koridora 10. On je takođe istakao da će se time kvantitativni odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda smanjiti ispod 35% do kraja 2006. godine „čime će Srbija postati ne samo jedna od manje zaduženih zemalja u regionu, već i u Evropi“ (Politika, 9. 9. 2006, s. 1 i 13). Koliko su ove tvrdnje, a posebno tvrdnja bivšeg potpredsednika prethodne Vlade, da je problem spoljnog duga rešen besmislene, pokazuje činjenica da je krajem prošle godine odnos spoljnog duga prema bruto domaćem proizvodu iznosio oko 63% i da je odnos spoljnog duga prema izvozu robe i usluga bio oko 230%. Drugim rečima, Srbija je i prošle godine ostala u grupi visoko zaduženih zemalja.

Zvaničnici Srbije često ističu da u iznos spoljnog duga Srbije ne bi trebalo uključivati dug Kosova i Metohije koji je krajem 2006. godine iznosio milijardu i 149 miliona dolara , jer , navodno, Srbija ne ubira porez sa tog područja. Međutim, sve dok je status KiM takav kakav je, a imajući u vidu da je Narodna banka Srbije garant za te kredite – ona mora servisirati i taj dug, pa se on mora uključiti u ukupnu sumu njenog spoljnog duga. Ako se Srbija žestoko bori da KiM ostanu u njenom sastavu, ona i samo zbog toga mora servisirati i taj dug. Ako se ona, uz pomoć Ruske Federacije i nekih drugih zemalja, izbori da KiM ostanu u njenom sastavu, ona će morati i u budućnosti servisirati taj dug. Zbog svega toga, nema osnova, čak je i neodgovorno, izjavljivati da Srbija neće servisirati spoljni dug koji se lociran na Kosovo i Metohiju.

Srbija je, zaista, ali iz vrlo problematičnih motiva, do kraja 2006. godine prevremeno vratila MMF-u 814,5, a Svetskoj banci 321,5 miliona dolara. Ona je takođe u prvom kvartalu 2007. godine ovim institucijama vratila 265 miliona dolara. Mlađan Dinkić je, u svojstvu ministra finansija, Evropskoj uniji predložio neki prilično konfuzan tzv. Plan plus u kome je bio uključen i predlog o otpisu dodatnih milijardu dolara, ali, po svemu sudeći, od celog tog plana nije bilo ništa i on je, verovatno, bio jedan od elemenata predizborne kampanje njegove stranke. Iole obaveštenijem ekonomisti bilo je jasno da Srbija mora servisirati spoljni dug koji se locira na Kosovo i Metohiju – sve dok je ono u njegovom sastavu. Bilo je čudno to što se vlada bori da KiM ostanu u sastavu Srbije, a istovremeno se tadašnji ministar finansija zalaže za to da se ona oslobodi obaveze servisiranja spoljnog duga, još zvanično njene pokrajine, koja se nalazi u očajnoj deviznoj situaciji. I, naravno, Srbija je morala nastaviti servisiranje i tog dela duga, pa se, zbog svega navedenog može zaključiti da je cela priča tadašnjeg ministra finansija, i istovremeno čelnika jedne stranke, o mogućnostima brzog osetnog smanjenja spoljnog duga Srbije i njenog ulaska u status niskozadužene zemlje – bila samo element, najblaže rečeno, nepokretne predizborne kampanje u kojoj se kod nas, nažalost, sve može obećati. Od celog tog „plana“ u drugoj polovini prošle godine prevremeno je vraćeno MMF-u i Svetskoj banci 853 miliona dolara, a u celoj godini je prevremeno vraćeno milijardu i 136 miliona dolara. Krajem prošle godine Italija je Srbiji otpisala 96 miliona duga, ali po osnovu sporazuma sa Pariskim klubom iz 2002. godine. S druge strane, zbog veoma izraženog novog zaduživanja banaka i preduzeća, a delom i zbog pada vrednosti dolara u odnosu na evro i druge valute, vrednost novih srednjoročnih i dugoročnih kredita uzetih u 2006. godini iznosila je čak pet milijardi i 567 miliona dolara. Po osnovu prispelih anuiteta i prevremenog vraćanja dela spoljnog duga, Srbija je u 2006. godini isplatila dve milijarde i 567 miliona dolara. Kao rezultat svega toga, neto spoljni dug Srbije je u 2006. godini iznosio rekordnih dve milijarde i 844 miliona dolara. Zbog svega toga, iznos spoljnog duga do kraja decembra je dostigao čak 19,606 milijardi dolara, tj. bio je za 26,76 odsto veći nego krajem 2005. godine. Dodajmo da je, i pored otpisa oko 4,7 milijardi dolara duga prema Pariskom i Londonskom klubu, i prevremenog vraćanja dela duga MMF-u i Svetskoj banci, spoljni dug Srbije, izražen u dolarima, bio za čak 8,776 milijardi, ili za 81 odsto veći nego krajem 2000. godine.

Kao i u periodu 2002–2004. godine, tako je i u 2006. godini, pad vrednosti dolara u odnosu na evro (u kome se nominira oko 60 odsto spoljnog duga Srbije) uticao na znatan rast spoljnog duga izražen u dolarima. S druge strane, preračunavanje celokupnog spoljnog duga u evre ima za posledicu da se tada deo spoljnog duga nominiran u američkom dolaru (oko 27 odsto) osetno smanjuje. Zbog svega toga, iznos spoljnog duga Srbije izražen u evrima, kako u celom periodu posle 2001. godine, tako i u 2006. godini, znatno je manje porastao, i na kraju prošle godine bio je na znatno nižem nivou nego kada se izražava u američkom dolaru. Naime, neto spoljni dug Srbije izražen u evrima je u 2006. godini povećan za milijardu i 820 miliona evra, tj. za 13,9 odsto, i dostigao je 14,884 milijarde, što znači da je bio za 27,67 odsto veći nego 2000. godine.

Tabela br. 9. Dinamika zaduživanja i iznos spoljnog duga Srbije u periodu 2000–2006. godine

Izvori: Narodna banka Srbije, Godišnji izveštaj za 2004. godinu i sajt Narodne banke Srbije.

Tokom prvih sedam meseci 2007. godine iznos novog zaduživanja u inostranstvu bio je 3,86 milijardi dolara a otplata glavnice 1,52 milijardi dolara, što znači da je neto zaduživanje iznosilo 2,34 milijardi dolara. Ta činjenica je najviše doprinela da je krajem jula iznos spoljnog duga dostigao 21,816 milijardi dolara, a obračunato u evrima 15,936 milijardi dolara. Nastavljen je vrlo dinamičan rast zaduživanja preduzeća i banaka, pa je tzv. privatni dug dostigao 13,276 milijardi dolara, odnosno 9,684 milijardi evra.

Iz prethodno navedenih podataka jasno je uočljivo da se iznos spoljnog duga Srbije naročito dinamično povećao u poslednje dve godine, tj. u 2005. i 2006. godini, bez obzira na to da li se on iskazivao u dolarima ili u evrima. Naime, na kraju 2006. godine spoljni dug Srbije izražen u dolarima bio je za 39,1 odsto, odnosno izražen u evrima za čak 43,75 odsto veći nego na kraju 2004. godine.

Kada se govori o spoljnom dugu Srbije, zvaničnici su tokom 2006. i početkom 2007. godine isticali da je važno da se i tokom prošle godine osetno smanjio državni i dug preduzeća koji ima državnu garanciju, i da se on, izražen u evrima, sveo na 6,363 milijarde evra, tj. na 42,75 odsto, kao i da je veoma izražen rast zaduživanja banaka i preduzeća u inostranstvu, što ne bi trebalo dramatizovati. Javni spoljni dug je u 2006. godini zaista osetno smanjen, a to je postignuto po osnovu prevremenog vraćanja dela duga MMF-u i Svetskoj banci, otpisu 653 miliona dolara od Pariskog kluba i otpisu 96 miliona dolara duga od Italije. I zahvaljujući tome, i pored novog zaduživanja, država i državna preduzeća, za koje je država garant, javni spoljni dug je u 2006. godini nešto smanjen, ali to nije toliko vredno hvale kako su činili neki zvaničnici, a posebno bivši ministar finansija. S druge strane, potpuno je neprihvatljivo ignorisanje činjenice da je enormno povećano spoljno zaduživanje banaka i preduzeća lociranih u Srbiji jer će oni morati na neki način da obezbede devize za servisiranje svojih dugova uzetih u inostranstvu. U poslednjih nekoliko godina i stanovništvo Srbije se indirektno, preko lizinga, odnosno banaka i lizing kompanija, olako zadužuje u inostranstvu, verujući da će valutni kurs dinara ostati nepromenjen i da će oni moći uredno da servisiraju svoje obaveze po osnovu lizing zakupnine za strane proizvode. U uslovima kada je u 2006. godini realna vrednost evra izražena u dinarima smanjena za 12,9 odsto, a dolara čak za 25 odsto, olako zaduživanje u inostranstvu je razumljivo, ali se nije smelo tolerisati. Istina, Narodna banka je tokom 2006. godine, u cilju destimulisanja olakog dodatnog visokog zaduživanja poslovnih banaka, više puta podizala procenat uzetih kredita u inostranstvu koje su poslovne banke morale odvajati u tzv. obavezne rezerve, ali je to – u uslovima dalje aprecijacije dinara i visokih kamatnih stopa koje poslovne banke formiraju pri plasmanu svojih kredita – malo uticalo na novo zaduživanje.

Zvaničnici i podobni ekonomisti i tzv. ekonomski analitičari su isticali da je bitno da se stepen spoljne zaduženosti Srbije smanjuje. U prilog toj tvrdnji, oni ističu da se javni spoljni dug znatno smanjio, a da se bruto domaći proizvod i izvoz robe i usluga vrlo dinamično povećavao, pogotovu ako se izraze u ekstremno potcenjenom dolaru (u odnosu na dinar) i da je sve to došlo posebno do izražaja u 2006. godini. Istina je da se stepen spoljne zaduženosti Srbije znatno smanjio posle 2000, pa u 2006. godini. To je, pre svega, posledica činjenice da su zbog sankcija, vazdušne agresije NATO-a, raspada SFRJ i niza drugih faktora, izvoz robe i usluga i bruto domaći proizvodi bili drastično smanjeni, a spoljni dug zbog dopisa redovnih i zateznih kamata dinamično rastao, pa je stepen zaduženosti u 2000. godini bio vrlo visok. Otpis dela duga prema Pariskom i Londonskom klubu u ukupnom iznosu od oko 4,7 milijardi dolara doprineo je – u nemaloj meri – smanjenju stepena spoljne zaduženosti. Naravno da su rast izvoza robe i usluga i bruto domaćeg proizvoda, do čega je došlo po ukidanju sankcija Saveta bezbednosti prema SR Jugoslaviji, doprineli znatnom smanjenju stepena zaduženosti Srbije. Uz to, na stanje stepena spoljne zaduženosti u 2006. godini, u nemaloj meri, uticalo je: a) prevremeno vraćanje dela duga MMF-u i Svetskoj banci (milijardu i 136 miliona dolara); b) otpis dela duga Srbiji od Pariskog kluba (oko 653 miliona dolara) i otpis dela duga prema Italiji (od oko 96 miliona dolara). Suma smanjenja spoljnog duga Srbije po sva ta tri osnova iznosila je milijardu i 885 miliona dolara. U takvim uslovima i uz rast izvoza robe i usluga (sa izvozom u Crnu Goru, koja je 2006. godine postala samostalna država) od oko 30 odsto, koji je u prošloj godini dostigao gotovo 8,6 milijardi dolara, stepen spoljne zaduženosti Srbije, meren kvantitativnim odnosom spoljnog duga na kraju godine sa vrednošću izvoza robe i usluga, sveo se na 228 odsto, što znači da je ona ostala u grupi visokozaduženih zemalja. Samim tim, priče zvaničnika koje smo slušali prošle godine da se Srbija nalazi u grupi srednjezaduženih zemalja i da se brzo približava statusu niskozadužene zemlje, a posebno da je problem spoljnog duga rešen – bile su bez ikakve realne osnove. Koliko su te priče bile neistinite, pokazuje izjava predstavnika MMF-a sredinom aprila 2007. godine da su među tri najveća problema privrede Srbije – deficit tekućih transakcija sa inostranstvom i spoljni dug.

Sa stanovišta ekonomske logike, svako zaduživanje, pa i zaduživanje zemlje u inostranstvu, ima smisla ako se dobijeni krediti investiraju u proizvode i usluge koji dugoročno obezbeđuju profitnu stopu koja je bar simbolično viša od kamatne stope koja se plaća za dobijene kredite. S obzirom na probleme zemlje koja se zadužuje u inostranstvu, pa i Srbije, kada su u pitanju sredstva za investicije, pa i vrlo skroman devizni priliv po osnovu izvoza robe i usluga, kredite iz inostranstva bi trebalo usmeravati u investicije u izvozno orijentisane kapacitete kako bi se povećavala konkurentnost privrede i ublažavao problem visokog deficita tekućih transakcija sa inostranstvom. Nažalost, i pored ogromnog novog zaduživanja u inostranstvu, deficit tekućih transakcija Srbije sa inostranstvom vrlo dinamično raste a uz to ona pada na rang-listi zemalja po konkurentnosti privreda. Navedimo nekoliko dokaza za tu tvrdnju.

Kada se govori o visini spoljnog duga i mogućim problemima njegovog servisiranja, trebalo bi imati u vidu da se od 2000. godine, a naročito u 2006. godini, enormno povećao deficit tekućih transakcija sa inostranstvom (6) i da je on dostigao enormno visok nivo. On je u 2006. godini (bez donacija) iznosio 3,884 milijarde dolara, tj. bio je čak za 52 odsto veći nego 2005. godine, a čak 9,16 puta veći nego 2000. Ako iz cifre ovog deficita iz 2006. godine isključimo suficit u robnoj razmeni sa Crnom Gorom (koji, naravno, nije bio uključen u 2000. godini), proizilazi da je deficit tekućih transakcija Srbije sa inostranstvom u 2006. godini bio čak 10,2 puta veći nego 2000. godine. Dodajmo da je u prvih sedam meseci 2007. godine deficit tekućih transakcija sa inostranstvom vrtoglavo povećan – za čak 99,97% i sigurno je da će biti na rekordno visokom nivou. Sve veći negativan saldo u razmeni robe i usluga Srbije sa inostranstvom posledica je pored precenjene vrednosti dinara i nagle i preterane liberalizacije uvoza i pada konkurentnosti privrede. U prilog toj konstataciji govori činjenica da je Srbija (sa Crnom Gorom) na rang-listi zemalja po konkurentnosti privreda, koju kreira Svetski ekonomski forum (WEF, 2006, s. 6), u 2006. godini pala za dva mesta i našla se tek na 87. mestu od 125 zemalja. (7) Postavlja se pitanje kako će Srbija servisirati spoljni dug ako se nastavi rast deficita tekućih transakcija sa inostranstvom, pogotov o u godinama kada godišnji anuiteti po osnovu spoljnog duga pređu 3,5, pa se približe ili pređu 4 milijarde dolara godišnje, a devizni prihodi od privatizacije presahnu. Zvaničnici i podobni ekonomisti i tzv. ekonomski analitičari imaju rešenje i za takve uslove – vrlo visok rast i sve viši nivo tzv. grinfild investicija. Međutim, ako se zna da je dosadašnji dotok tih investicija bio vrlo skroman i da postoje i u narednim godinama će postojati brojna, vrlo ozbiljna, ograničenja koja ih destimulišu (iz oblasti politike, prava, ekonomije, socijalne sfere i sl.), malo je verovatno da će doći do visokog rasta grinfild investicija, a sigurno je da će obaveze po osnovu servisiranja spoljnog duga vrlo dinamično rasti.

U uslovima kada, sticajem trenutnih okolnosti, devizne rezerve dinamično rastu i kada su na kraju jula 2007. godine, navodno, dostigle oko 13 milijardi dolara (odnosno 9,5 milijardi evra) zvaničnici su izmislili neki pojam „neto spoljni dug“ koji predstavlja razliku između spoljnog duga na kraju godine i vrednosti deviznih rezervi takođe na kraju godine. I pošto su, kako u čitavom periodu posle 2000. godine, a posebno u 2006. i u prvoj polovini 2007. godine devizne rezerve vrlo dinamično rasle, tj. brže od rasta spoljnog duga, po njima, stepen spoljne zaduženosti je u 2006. godini bio de fakto znatno niži nego što proizilazi na osnovu kvantitativnog odnosa spoljnog duga i izvoza robe i usluga. Ta argumentacija bi bila koliko-toliko prihvatljiva kada bi devizne rezerve zaista bile vlasništvo država koje je ona stekla kupovinom na tržištu, ili na neki drugi način, i ako bi ona u svakom trenutku njih mogla upotrebiti za servisiranje spoljnog duga. Međutim, kada su u pitanju devizne rezerve, problem Srbije jeste činjenica da iza većeg njihovog dela stoje devizne obaveze države prema poslovnim bankama, domaćem stanovništvu (po osnovu stare i nove štednje), pa i stranim rezidentima koji drže pare na bankarskim računima u bankama koje se nalaze u Srbiji. Prema jednom kompetentnom obračunu, sopstvene rezerve Narodne banke Srbije su u decembru 2006. godine iznosile samo 3,846 milijardi evra (FREN 2006, s. 50), što nije vredno tolike hvale, bolje reći samohvale guvernera Jelašića.

Na kraju, trebalo bi naglasiti da Srbija, pored sve većih obaveza po osnovu budućeg servisiranja spoljnog duga, ima zakonsku obavezu da servisira staru deviznu štednju, koja iznosi oko 3 milijarde evra. Uz to, ona će, po osnovu budućeg zakona o denacionalizaciji steći ogromne devizne obaveze po osnovu nadoknade naslednicima nacionalizovane imovine koji žive u inostranstvu, a kojima se imovina, iz objektivnih razloga, ne može vratiti u naturalnom obliku.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, čitav niz ozbiljnih ekonomista već godinama upozorava na realnu opasnost da Srbija, pogotovu ako nastavi olako zaduživanje u inostranstvu, relativno brzo upadne u tešku krizu eksterne nelikvidnosti.

Zaključci i preporuka

Zbog svega navedenog, Vlada Srbije ne bi smela da živi u iluzijama da je „problem spoljnog duga rešen“, „da je Srbija srednjezadužena zemlja i da će se brzo naći u grupi niskozaduženih zemalja“ i da će joj se „brzo otpisati novih 2,5–3 milijarde dolara“. Ona mora shvatiti da je visina spoljnog duga i stepen spoljne zaduženosti jedan od najvećih problema privrede Srbije. Zato ona mora angažovati tim vrhunskih, objektivnih domaćih ekonomista koji žive u zemlji i inostranstvu, pa čak i nekoliko inostranih renomiranih ekonomista, koji bi sačinili optimalnu strategiju upravljanja spoljnim dugom, koja bi se usvojila u parlamentu i dosledno realizovala. U suprotnom, postoji visoka verovatnoća da će Srbija, kroz 2–3 godine, upasti u tešku dužničku krizu sa nesagledivim nepovoljnim ekonomskim i socijalnim posledicama.

Literatura:

IMF, (2003) Staff Report for the 2002, Washington 2003.

•  (2003) “Serbia and Montenegro: First Review Under the Extendid Arrangement“, IMF Countr Report No. 03/151, Washington DC 2003.

•  Staff Report for the 2003, Washington 2004.

•  (2005), “ Serbia and Montenegro: Fifth Review Under the Extended Arrangement“; IMF Country Report No. 05/233, Washington DC.

2. Kovačević , Mlađen, (2004), „Spoljna zaduženost Srbije i Crne Gore“, uvodni referat na okruglom stolu na temu „Spoljna zaduženost SCG: stanje, perspektive, politika”, Ekonomski anali, maj 2004.

•  (2005), „Rizici daljeg olakog zaduživanja Srbije u inostranstvu”, u vodno izlaganje na okruglom stolu „Spoljna zaduženost Srbije i pretnja dužničke krize”, Ekonomski anali, tematski broj, maj 2005.

3. Labus , M iroljub , (2002) „Elementi ekonomske politike u 2002.” Ekonomski anali , tematski broj, januar 2002.

•  (2005), „Ekonomska stvarnost Srbije i izazovi za 2006”, Zbornik referata Ekonomska politika u 2006. godini, izdanje Ekonomskog fakulteta u Beograd u i Naučnog društva ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka, Beograd, decembar 2005.

4. Narodna banka Srbije (2004), Godišnji izveštaj za 2004 , Beograd 2005.

•  (2004), „Održivost spoljnog duga Srbije“, jun 2004.

•  (2004), „Održivost spoljnog duga Srbije“, decembar 2004.

•  (2005), Godišnji izveštaj za 2005 , Beograd 2006 .

•  (2006), Ekonomski pregled, jun.

5. OECD (2002), OECD Economic Surveys, Federal Republic of Yugoslavia (Economic Assessment), Pariz, novembar 2002.

6. Svetska banka (2004), Republika Srbija – Program za ekonomski rast i zapošljavanje, Izveštaj broj 29258-Yu, 6. decembar, 2004.

Fond za razvoj ekonomske nauke (FREN), Ekonomski fakultet u Beogradu i Centar za visoke ekonomske studije (2006), Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji.

Džeferson institut (2003), Konkurentnost privrede Srbije, Beograd 2003.

World Economic Forum (WEF, 2006), Global Competitiveness Report 2006 – 2007, New York and Geneva.

Abstract

After very high credit borrowing in 2006 and the statement of a representative of the IMF, in the mid of April this year, on the foreign debt as the largest problem in Serbian economy, the dimension and level of it are again of current interest.

At the beginning of disintegration of former Yugoslavia, Serbia was in the group of low indebted countries, for its foreign debt was lower than goods and services export, as well as its Gross Domestic Product (GDP)

During the sanction period, due to regular and default interests accounting, Serbian foreign debt considerably increased while its GDP was decreased more than 50 percent, export was drastically reduced, thus, in 2000. Serbia was among the ten most indebted countries.

In the past five years, the Paris Club wrote off 66%, while the London Club 62% of the Yugoslav debt, whereas the rest of it, with 5 years grace period, was restructured to 22, or 20 years. Despite it, the Serbian foreign debt grew dynamically because of high credit borrowing. For the last few years the private debt has grown considerably, especially noticed in 2006, so the foreign debt was 19.606 billion dollars at the end of year, which is 81% more than it was at the end of 2000. The Serbian foreign debt in Euros was 14.884 billions, which is 27,7% higher than at the end of 2000. Considering the data for 2006. Serbia was high indebted countries.

New coming government of Serbia should engage the top experts from the field to create an optimal strategy for foreign debt management. This Strategy should be adopted in the Parliament and consistent carried out, in order to stay out of severe debt crises and unpleasant economic and social consequences.

Key words: foreign debt, foreign debt service, debt service ratio, external sustainability, growth, Serbia.

Fusnote:

5. Bruto domaći proizvod u tekućim cenama d eli se sa ekstremno nerealnom, potcenjenom vrednošću dolara, pa se tako dobijaju vrlo visoke, ali , nažalost , nerealne vrednosti BDP -a .

6. Tekuće transakcije sa inostranstvom čini robna razmena, razmena usluga, tzv. tekući transferi deviza, plaćene i neplaćene kamate i sl.

7. Svetski ekonomski forum je u 2006. godini uključio novih devet zemalja, ali su sve one bile iza Srbije i Crne Gore, pa ta činjenica nije uticala na pad na toj listi.