Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

 

 

Keun Li (Keun Lee), Džon Metjuz (John Mathews i Robert Vejd (Robert Wade)

Ponovno premišljanje politike razvoja – novi konsenzus

Godišnji sastanak Svetske banke i MMF-a u Vašingtonu za 2007. godinu biće prva prilika da se novi čelnici ove dve organizacije kolektivno susretnu sa svojim deoničarima. I jedna i druga prolaze kroz krizu mogućeg bankrotstva i beznačajnosti. Ova kriza odražava široko rasprostranjen utisak među članovima iz zemalja u razvoju da ove organizacije nastavljaju da rade kao produžeci zapadne spoljne politike; kao i da promovišu niz preporuka mikroekonomske politike, koje se u praksi nisu pokazale kao uspešne.

Kao što je dobro poznato, tokom osamdesetih, u dobrom delu Latinske Amerike, kao i u organizacijama za multilateralni razvoj stacioniranim u Vašingtonu, pojavio se izvestan konsenzus. Kršten kao „Vašingtonski konsenzus“ (the Washington Consensus), on je sadržao dve centralne preporuke: prvo, održavati siguran i stabilan makroekonomski režim, čuvajući konkurentan kurs valute, nizak budžetski deficit i široku poresku osnovicu; i drugo, poboljšavati tržišta brzom liberalizacijom spoljašnje trgovine, ukidajući ograničenja na unutrašnja direktna strana ulaganja, uklanjajući preferencijalne kamatne stope, privatizujući javna preduzeća i štiteći privatnu imovinu.

Sve do danas, ove preporuke činile su „globalnu politiku“ razvoja, uz obećanje da će liberalizacija tržišta biti nagrađena višim stopama rasta i smanjenjem siromaštva. Kao alternativa tržišnoj liberalizaciji, pretpostavljana je isključivo državna „intervencija“ na tržištu, koja jedino vodi lovu na rente (rent-seeking) i stagnaciji. Stoga se i sama reč „reforma“ koristi isključivo da označi promene u smeru liberalizacije tržišta.

Postoje tri osnovna problema sa Vašingtonskim konsenzusom. Prvo, preporuke se nisu pojavile iz utvrđenih podataka o uspešnim procesima, već iz onoga što su stručnjaci za politiku razvoja u i oko Vašingtona hteli da vide, izvedeno iz jedne proste ekonomske teorije. Do dana današnjeg ponuđeno je izrazito malo dobrih dokaza da su države koje su se više držale Vašingtonskog konsenzusa uživale bolji učinak u rastu i smanjenju siromaštva od onih koje su ga se manje držale , bar kada se isključe države koje jedva da su u stanju išta da učine. Tokom prethodne decenije, Haiti je visoko ocenjen prema kriterijumima Vašingtonskog konsenzusa, Vijetnam nisko; ali Vijetnam je pokazao daleko bolji učinak.

Drugo, usredsređujući se na predmet označen kao „tržište“, preporuke ignorišu zadatak izgradnje kapaciteta industrije i firmi, uključujući i kapacitet da se takmiče u međunarodnoj trgovini. One takođe ignorišu makronomski zadatak promene ekonomske strukture proizvodnje, kako radi intenziviranja ulaz-izlaz veza, tako i radi diversifikacije proizvodnje u smeru sektora sa većim rastom potražnje i višom stopom profita. Pogrešno se pretpostavlja da u ovim procesima kod zemlja u razvoju nema ozbiljnih „tržišnih neuspeha“, gde bi delovanje države potencijalno moglo biti blagotvorno.

Treće, preporuke se zastupaju kao validne za države na svim stupnjevima razvoja. Ignoriše se „efekat zakasnelog razvoja“, ideja da bi zemlje koje počinju da se industrijalizuju kada su se druge zemlje već visoko razvile trebalo da koriste različitu politiku i institucionalne aranžmane od onih koji su korišteni ranije, kako bi se nadoknadili nedostaci i iskoristile prednosti kašnjenja – prednosti poput mogućnosti korišćenja naprednijih tehnologija, koje su negde već u upotrebi.

Najuspešniji region sveta u razvoju nakon Drugog svetskog rata jeste Istočna Azija. Recepti politike razvoja kojih su se pridržavali Japan, Južna Koreja, Tajvan i Kina imaju mnogo sličnosti, i značajno se razlikuju s obzirom na mikroekonomsko jezgro Vašingtonskog konsenzusa. Ovi recepti imaju prednost utoliko što su uspešno delovali na terenu, i njih nazivamo „Pekinško-seulsko-tokijski konsenzus“ (the Beijing-Seul-Tokyo Consensus) o razvoju, ili skraćeno, „BeST“ („najbolji“, prim. prev.) konsenzus.

BeST konsenzus započinje sa pretpostavkom da se politik e olakšavanja (palliative polic ies ), usmerene na smanjenje siromaštva (poput onih u Milenijumskim ciljevima razvoja), ne smeju pobrkati sa politikama razvoja. Politike razvoja za svoj stožer uzimaju izgradnju kapaciteta (bilo lokalnih, bilo pridruženih) firmi, a posebno tehnoloških kapaciteta; kao i ojačavanje uslovljavanja investicija profitom i profita investicijama.

Hvatajući se u koštac sa zadatkom izgradnje kapaciteta firmi, javne agencije mogu pomoći da se kompenzuju manjkovi u postojećoj sturukturi tržišta – agencije poput eksport-import banaka, administracija zona obrade izvoza, razvojnih banaka, tehnoloških instituta i državnih koordinacionih agencija visokog nivoa (poput Ministarstva za međunarodnu trgovinu i industriju (MITI) i Ministarstva finansija u Japanu, Biroa za industrijski razvoj i Instituta za razvoj industrijskih tehnologija u Tajvanu, kao i Nacionalne komisije za reforme u razvoju i Eksport-import banke u Kini). Angažovanje tehnički kompetentnog osoblja u ovakvim agencijama predstavlja visok prioritet u zemljama koje se pridržavaju BeST konsenzusa.

Da bi se lokalne i pridružene firme stimulisale na rast i reinvesticije, zemlje koje se pridržavaju BeST konsenzusa im obezbeđuju povlašten pristup određenim sektorima i mogućnostima za učenje. Izbor ciljanog sektora je olakšan zemljama zakasnelim u razvoju u poređenju sa već razvijenim zemljama, budući da su daleko iza svetskih dometa. Uopšteno govoreći, ciljani proizvodi i tehnologije spadaju među one koje zakasnela ekonomija već uvozi ili kupuje po monopolskim cenama; ili među one gde privatne firme – kod kuće, ili u okruženju – već pokazuju znake uspeha, recimo na izvoznim tržištima. Što se više domaćih firmi osposobljava da proizvodi ove novozamenjene proizvode ili savlada novouvezene tehnologije, ispomoć se iznova preusmerava na nove domaće domete. Nadgradnja i diversifikacija je kontinuirana.

Ali BeST konsenzus ne podržava prostu strategiju industrijalizacije kao supstitucije uvoza. On propisuje kombinaciju (a) pomoći izvoznicima (uključujući bescarinski pristup izdacima i javno iznošenje informacija o izvoznim tržištima), ali takođe i (b) privremene pomoći odabranoj proizvodnji kao supstituciji-uvoza, u uslovima sa dovoljno otvorenosti da se osigura da većini domaćih firmi moguće da se u većini svojih delatnosti približi cenama na svetskom tržištu (prilagođeno cenama prevoza). Cene određene izvana stavljaju firme i političko vođstvo pod pritisak da se bude ekonomski efikasan. Kada državni intervencionizam oslabi stimulacije, zemlja mora da nadoknadi disciplinu na tržištu preko alternnativnih mehanizama reda, poput oročenih zakona i pomoći industriji. Istočnoazijske ekonomije nude obilje dokaza kako se radi ono što mejnstrim ekonomisti tvrde da je nemoguće – istovremeno promoviše i izvoz i supstitucija uvoza.

Prema BeST konsenzusu, država gradi tržišta ne samo pomoću umanjivanja neizvesnosti i jačanja veze između profita i investicija, već takođe rasprostirući informacije o mogućnostima kod kuće i u inostranstvu, i podstičući ekspanzionističku psihologiju unutar poslovne zajednice. Finansijski sistem ovo potpomaže kombinujući konkurenciju između komercijalnih banaka sa aranžmanima za koncesiono finansiranje ciljnih grana industrije, kao i pažljivom spoljašnjom liberalizacijom.

BeST konsenzus značajan akcenat daje se visokom obrazovanju, pogotovo naučnom, inženjerskom i matematičkom, što je prioritet koji Vašingtonski konsenzus jedva da pominje.

Ove preporuke politike razvoja moraju se prilagoditi u stepenu i rasponu primene, s obzirom na kapacitete države. To nije pitanje izgradnje sveobuhvatne „razvojne države“, kao alternative igranju na slobodno tržište i minimalnu državu. Bitno je da nacionalno (u nekim slučajevima i regionalno) vođstvo usvoji norme koje stoje iza BeSt konsenzusa, da bi zatim nastavilo da primenjuje ove recepte u skladu sa raspoloživim kapacitetima. I vođstvo može da deluje znajući da BeST konsenzus dokazima dokumentuje svoj uspeh, uključujući onaj u današnjoj Kini. Vlade zemalja u razvoju i organizacije za multilateralni razvoj bi trebalo pažljivo a ga razmotre, i iskoriste priliku godišnjih sastanaka da podstaknu debatu na ovu temu.

Keun Li je profesor ekonomije na Nacionalnom univerzitetu u Seulu (Seul National University); Džon Metjuz je profesor strateškog menadžmenta na Univerzitetu Makari (Macquarie University); a Robert Vejd je profsor političke ekonomije u Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics).

The Financial Times, 19. oktobra 2007. god.

sa engleskog preveo Nikola Tanasić

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM