Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

 

 

Nikola Fabris, Slobodan Aćimović

Konkurentnost preduzeća versus kurs dinara – šta je važnije za povećanje srpskog izvoza?

1. O režimima deviznih kurseva

Izbor optimalnog režima deviznog kursa predstavlja jedno od najvažnijih nerazrešenih pitanja medjunarodne ekonomije. Tokom poslednje dve decenije režimi deviznih kurseva u praksi su se značajno menjali, odnosno veliki broj zemalja je promenio svoju politiku deviznog kursa. Poslednjih godina u literaturi su sve više zastupljeni stavovi da su jedino dugoročno održivi režimi deviznih kurseva slobodno flukutiranje ili neka od varijanti «čvrstog deviznog kursa» (Bubula 2002., Eichengreen 1998., Obstfeld 1995., Rogof 1995.,).

U režimu fiksnog deviznog kursa postoji vrlo mali prostor za diskreciju centralne banke. Ovaj režim je pogodan za zemlje sa «lošom istorijom» kretanja inflacije. Danas postoji veliki broj režima deviznog kursa. Što je režim deviznog kursa više fiksan to postoji manji prostor za diskreciono ekonomsku politiku. Iako on može biti efikasan u obaranju inflacije može dovesti u pitanje sprovodjenje anticiklične monetarne politike.

Poredjenjem sa krajem sedamdesetih godina može se primetiti da se broj zemalja članica Medjunarodnog monetarnog fonda sa nekim od oblika vezanog (pegged) režima deviznog kursa prepolovio, dok se broj onih koji su prešli na fleksibilni devizni kurs udvostručio. U okviru grupe vezanih režima deviznih kurseva povećao se broj zemalja sa nekom varijantom «čvrstog režima» (hard pegs), jer je veliki broj zemalja prihvatio valutni odbor, postao član monetarne unije ili sproveo dolarizaciju (eurizaciju).

Jedno istraživanje MMF-a je ustanovilo da intermedijarni režimi vezivanja deviznog kursa imaju najveću verovatnoću pojave krize deviznih kurseva, a da je ova verovatnoća manja u slučaju fiksnih vezanih deviznih kurseva u odnosu na flukutirajuće režime. Rezultati njenog istraživanja mogu se prikazati sledećom tabelom (1):

Tabela br. 1. Režimi deviznih kurseva i devizne krize

Režim deviznog kursa

Učešće u deviznim krizama (u %)

Fiksni vezani devizni kursevi

7,14

Intermedijarni režimi

72,96

Fluktuirajući režimi

19,90

Iz tabele je jasno da je gotovo tri četvrtine svih deviznih kriza nastalo u uslovima kada je zemlja primenjivala intermedijarne režime. Do kriza je najčešće dolazilo kada su kreatori ekonomske politike usmeravali tekuću politiku prema domaćim ciljevima, a vrlo često kao posledica nemogućeg trojstva (2). Naravno, ovo ne znači da se krize nisu pojavljivale i pri ostalim režimima deviznog kursa.

Politika podsticanja izvoza po cenu žrtvovanja stabilnosti deviznog kursa u nijednoj zemlji, dugoročno gledano, nije dala pozitivne rezultate. Ona sigurno ne bi dala pozitivne rezultate ni u Srbiji, naročito ako se ima u vidu nizak nivo izvozne konkurentnosti preduzeća.

U teoriji se obično preporučuje da zemlje koje su dominanto zavisne od jednog tržišta treba da fiksiraju svoju nacionalnu valutu prema valuti tog tržišta, dok se za male otvorene ekonomije sugeriše politika fleksibilnog deviznog kursa, jer se na taj način mogu lakše apsorbovati razni šokovi. Fiskni režimi deviznih kurseva se takodje primenjuju u uslovima hiperinflacije, da bi se lakše oborila stopa inflacije. Ali da se sada „ostavimo“ teorije i vidimo kakva je situacija kod nas.

2. Srpska „ kurs - izvoz svakodnevnica“

Kao rezultat više decenijski visoke stope inflacije, nakon demokratskih promena, Srbija je uvela politiku fiksiranja deviznog kursa - prvo za nemačku marku, a potom za evro. U pitanju je uobičajena politika koja je sastavni deo gotovo svih stabilizacionih programa i koja po pravilu daje najbrže rezultate u obaranju stope inflacije, naravno u kombinaciji sa drugim merama ekonomske politike. Početni rezultati su bili ohrabrujući i posle nekoliko godina Srbija je dostigla jednocifrenu stopu inflacije.

Devizni kurs je imao ulogu nominalnog sidra u Srbiji. On je rastao sporije od inflacije i vodio je realnoj apresijaciji, koja je rezultirala u postepenom obaranju inflacije i dovela je do jednocifrene stope inflacije u 2003. godini. U ovom periodu devizni kurs je odigrao značajnu ulogu u eliminisanju inflacionih očekivanja. Već od 2003. godine devizni kurs počinje da više fluktuira tako da u 2003. i 2004. imamo realnu depresijaciju dinara u odnosu na evro. Stiče se utisak da su u tom periodu kreatori ekonomske politike, zadovoljni ostvarenim rezultatima na planu obaranja inflacije, pokušali da deviznom kursu dodele još jednu «rolu», to jest ulogu uravnoteženja platnog bilansa. Rezultat takve politike je bio najviša stopa inflacije u Evropi i visok deficit tekućeg računa platnog bilansa. Jasno je da devizni kurs nije mogao da igra ulogu i nominalnog sidra i instrumenta uravnoteženja tekućeg računa platnog bilansa, odnosno, on niti je doprinosio makroekonomskoj stabilnosti, niti platnobilansom uravnoteženju. Time se pokazala, odavno poznata hipoteza, da je jednim instrumentom ekonomske politike nemoguće ostvariti dva konfliktna cilja.

Grafik br. 1 - Kretanje nominalnog kursa dinara u odnosu na evro

* - podatak za 2007. godinu se odnosi na 15. oktobar 2007.

Stoga je od 2006. godine napravljen zaokret tako da je ponovo prisutna politika realne apresijacije dinara. Medjutim, poznato je da takva politika deviznog kursa proizvodi veliki broj troškova. Jedno od pitanja koje se u tom kontekstu postavlja je kako je politika deviznog kursa uticala na izvozne performanse Srbije, odnosno kakav ima uticaj na sprovođenje poslovne strategije preduzeća. Na ovo pitanje nije lako dati jednoznačan odgovor.

Posebno je interesantna činjenica da u Srbiji nije do sada urađena nijedna posebna studija realnog uticaja aktuelne politike deviznog kursa na svakodnevno poslovanje preduzeća. Drugim rečima, nema, ili bar autorima ovog rada nije poznato da je neko dubinskim anketama skenirao stvarno stanje srpske privrede, odnosno uticaja politike deviznog kursa na polje spoljnotrgovinske razmene (iako ima mnogo eksperata koji se zalažu za relani kurs od 100, 120 i ko zna koliko dinara za 1 evro). To bi bio jedan skup i relativno dugotrajan proces, jer bi trebalo vršiti kontinuirane ankete na godišnjem nivou, pa čak i u nekim srednjim vremenskim periodima, pratiti poslovanje preduzeća kako se menja devizni kurs, što je posebno bitno kod dominantno izvozno orijentisanih firmi. Drugim rečima, osnovna hipoteza koja bi se u nekom budućem istraživanju mogla postaviti jeste ta da li srpski izvozni sektor privrede ima neke štete / koristi od aktuelne politike deviznog kursa, odnosno da li bi se srpski izvoz povećao sa značajnijim fluktuiranjem deviznog kursa ili bi to prozrokovalo samo dodatne inflacione i makroekonomske nestabilnosti? Drugačije postavljeno pitanje bi moglo da glasi: šta ima veći ponder u stimulisanju izvoza iz Srbije – devizni kurs ili povećanje tehnološke, kadrovske, investicione i ostalih aspekata konkurentnosti Srpske privrede. I pored konstantnog rasta izvoza u periodu od 2000. godine evidentno je da je deficit robne razmene u konstantnom porastu, kao i deficit tekućeg računa platnog bilansa, s izuzetkom 2005. godine kada je došlo do manjeg poboljšanja platnobilansne situacije. Na sledećem grafiku je prikazano kretanje srpskog izvoza i uvoza:

Grafik br. 2 - Dinamika spoljnotrgovinske robne razmene Srbije u poslednjih deset godina

Karakteristike robne razmene Srbije sa inostranstvom su:

  • Srpski izvoz je prethodne godine dostigao rekordnih 6,5 mlrd USD, čime je pokriveno skoro 50% uvoza; dakle, još uvek je prisutan visok spoljnotrgovinski deficit u robnoj razmeni koji se «pegla» kroz bilans usluga i pre svega kroz značajne transfere iz inostranstva i priliv stranih direktnih investicija;
  • Relativno posmatrano, izvoz srpskih preduzeća je porastao u periodu 2000-2006 za preko 4 puta, dok prosečna godišnja stopa rasta izvoza u periodu 2000-2006 iznosi 25%;
  • Za prvih 7 meseci ove godine je izvezeno oko 4,8 mlrd USD vrednosti robe, što ukazuje na pretpostavku da će i ukupan ovogodišnji izvoz biti značajnije veći nego prošlogodišnji, čime je nastavljen pozitivan trend porasta izvoza;
  • Negativna tendencija je što u strukturi robnog izvoza srpskih preduzeća još uvek dominiraju repromaterijali sa 67%, zatim finalna potrošna roba sa oko 27%, dok je tek na trećem mestu oprema sa oko 6%;

Pokazatelji srpskog izvoza su pozitivni što ukazuje na činjenicu da se iz Srbije ipak izvozi, kakva god da je politika deviznog kursa. Tačnije, stope rasta izvoza su sve veće, čime dolazi do postepenog povećanja konkurentosti srpske privrede. Trendovi pokazuju da je uspešnih izvoznih preduzeća sve više i ono što posebno raduje da su podaci vezani za povećanje njihovog izvoza sve značajniji u apsolutnim iznosima, ako se samo analizira period od 3-4 godine unazad (3).

Naravno, izvozno još uvek nije orijentisan veći deo privrede, iako Vlada Srbije preko različitih stimulativa radi na izvoznim podsticajima. Iako se tu i tamo čuju poneki glasovi od strane važnijih privrednika da je devizni kurs destimulativan prema izvoznicima, izvozna orijentacija privrede je u porastu.

Generalno rečeno, praktična iskustva autora ovog teksta koja stiču svakodnevnim prisutsvom u privredi Srbije, ukazuju na generalni zaključak da je srpskim preduzećima mnogo više potreban konkurentan privredni ambijent, oličen u niskoj ceni energije, još uvek relativno jeftinoj radnoj snazi i drugim proizvodnim inputima. Drugim rečima, bar prema rečima nekolicine važnih srpkih menadžera (4), za izvoznu strategiju njihovih firmi je mnogo bitnija (još uvek) relativno niska cena važnih ulaznih proizvodnih inputa od politike deviznog kursa. To je i logično, jer ako neko preduzeće u svojim poslovnim planovima zacrta izvoznu strategiju, onda je za to preduzeće politika deviznog kursa «makroekonomska logistika» koja treba da se kreće u razumnim granicama. Drugim rečima, utisak koji se može steći iz privrede jeste taj da je u voim godinama kada se radi na povećanju stepena obima aktivnosti srpskih preduzeća, odnosno pri još uvek relativno niskoj stopi zaposlenosti resursa sentizivnost na promene kursa manje bitna od realnih faktora koji mogu da utiču na povećenje konkurenstke pozicije preduzeća.

3. Šta činiti?

Osnovna hipoteza sa kojom smo započeli naš rad može da se postavi i na sledeći način: da li srpski izvozni sektor ima neke štete/koristi od aktuelne politike deviznog kursa, odnosno da li bi se srpski izvoz povećao sa značajnijijim fluktuiranjem deviznog kursa ili bi to prozrokovalo samo dodatne inflacione i makroekonomske nestabilnosti? Dodatno pitanje vezano za poslovnu strategiju svakog preduzeća u Srbiji bi moglo da bude sledeće: šta ima veći ponder u stimulisanju izvoznih preduzeća Srbije – devizni kurs ili povećanje tehnološke, kadrovske, investicione i svake druge konkurentnosti? Možda najvažnije pitanje koje se postavlja u vezi ove teme bi moglo da glasi na sledeći način: da li je na ovim nivou privrednog razvoja Srbije devizni kurs opredeljujući faktor stimulacije i destimulacije izvoza ili je on samo jedan od niza faktora koji utiču na poslovnu strategiju svakog srpskog preduzeća?

Nesumnjiv odgovor je da srpskom izvoznom sektoru trenutna politika deviznog kursa ne daje „vetar u jedra“. Medjutim, onda se postavlja pitanje kako bi se moglo uticati na izmenu kursa, s obzirom da se on trenutno tržišno formira. Mogući način bi bila intervencija NBS, ali NBS se povukla sa deviznog tržišta i najavila je da će intervenisati samo u slučaju većih poremećaja. U skladu sa opredeljenjem za vodjenje ciljane stope inflacije, intervencije na deviznom tržištu u postojećim okolnostima bi bile kontraproduktivne za ostvarenje misije NBS. Ovime ne ulazimo u opravdanost postojećeg monetarnog režima, ali u režimu ciljane stope inflacije monetarne vlasti ne mogu imati nikakve druge ciljeve, osim stope inflacije, što znači da nije moguće vodjenje politike nekog ciljanog nivoa deviznog kursa.

Istovremeno, stiče se utisak da ne postoji koordinacija izmedju monetarne i ostatka ekonomske politike. O tome svedoče i nedavne izjave guvernera Jelašića koji je optužio Vladu da previsoka javna potrošnja ugrožava cenovnu stabilnost. Odgovorio je potpredsednik Vlade Djelić sa pitanjem u kojoj meri je monetarna politika u sklopu podrške ukupnoj ekonomskoj politici. To znači da svako polazi od svojih ciljeva. Kreatori monetarne politike vode računa samo o cenovnoj stabilnosti, što i jeste njihova osnovna uloga, i stoga vode izuzetno restriktivnu monetarnu politiku. Sa druge strane kada Vlada, kao što je to u Srbiji slučaj vodi računa samo o dinamiziranju ekonomskog rasta, fiskalna politika je ekspanzivna. U ovakvoj konstelaciji ekonomske politike koja bi se mogla oceniti, kao „zna se ko pije, a ne zna se ko plaća“, samo na prvi pogled mogao bi da se stekne utisak da cenu plaćaju uspešna i izvozno orijentisana preduzeća.

Verovatno ključan odgovor na osnovnu hipotezu ovog rada daje sledeći grafik. U njemu se vidi da postoji slaba veza izmedju kretanja deviznog kursa i izvoznih performansi srpske privrede. To nas može navesti na zaključak da dugoročno posmatrano postoje drugi faktori koji imaju veći uticaj na izvozne performanse. Naravno, politika kontinuirane apresijacije dinara u odnosu na evro dugoročno posmatrano bez ikakve dileme ima negativne efekte na kretanje deviznog kursa, odnosno vodi gubitku konkurentnosti. S druge strane, iskustva velikog broja zemalja su pokazala da podsticanje izvoza politikom deviznog kursa dugoročno ima negativne efekte. Takodje, politika depresijacije kursa dinara bi imala i čitav niz drugih negativnih posledica. Ona bi otežala socijalni položaj velikog broja gradjana, otežala bi budžetsku poziciju zbog visoke spoljne zaduženosti, mogla bi dovesti do ponovnog oživljavanja inflacionih očekivanja, a imajući u vidu visoku uvoznu zavisnost srpske privrede postojao bi povratni negativni efekat na rast troškova poslovanja, odnosno inflacije.

Grafik br. 3 - Realni efektivni devizni kurs i indeks izvoza

* - kraj prethodne godine = 100

** - Prethodna godina = 100

Slobodno fluktuiranje nije prihvatljiva politika deviznog kursa, pre svega zbog nedovoljno razvijenih finansijskih tržišta i institucija, kao i odsustva dovoljno «dubokog» deviznog tržišta. Naročito ukoliko se ima u vidu da je u Srbiju ušao značajan iznos, špekulativnog kapitala, koji bi u slučaju neke nestabilnosti mogao da „odleprša“ preko noći i podseti nas na „stara dobra vremena“ iz devedesetih, kada smo često imali monetarne udare. Stoga je bolje preko neke varijante «čvrstog» deviznog kursa kreirati makroekonomsku stabilnost, koja bi potom pozitivni uticala na ekonomski rast.

Stoga se zalažemo da treba voditi politiku neutralnog deviznog kursa, odnosno da njegovo osicliranje od „tekuće ravnoteže“ 1 euro = 80 dinara, treba da bude povezano sa kretanjem stope inflacije u Srbiji i stope inflacije u EU.

Preduzećima koja imaju neku izvoznu konkurentsku prednost devizni kurs treba da bude dugoročno stabilan i predvidiv, dok neuspešnim firmama ni jedna politika deviznog kursa (pa ni npr. 1 EUR = 500 RSD) ne bi pomogla da naprave neku konkurentsku prednost i povećaju svoje izvozne performanse. Drugim rečima, prostor za povećanje izvoza iz Srbije treba tražiti u realnim a ne u nominalnim faktorima. Prioritetni pravci povećanja konkurentnosti srpske privrede treba da se odnose na kreiranje stimulativnog, tržišnog (a ne monopolističkog i zatvorenog) poslovnog ambijenta, nastavak ekonomskih reformi, snižavanje rizika zemlje, povećanje konkurentosti (tehnološke opremljenosti) i efikasnosti proizvodnje, unapređenje kvaliteta poslovne strategije preduzeća, poboljšanje funkcionisanja finansijskog sistema i dr. Znači, još jednom da ponovimo, ključ unapređenja izvoznih perfomansi treba tražiti u realnim, a ne u nominalnim faktorima.

Prvi autor je docent, a drugi autor je vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Spisak korišćene literature:

  1. Bubula, A. i Otker-Robe, I. (2003.), «Are Pegged and Intermediate Exchange Rate Regimes More Crisis Prone», IMF, WP/03/23.
  2. Bubula, A. i Otker-Robe, I. (2002.), «The Evolution of Exchange Rate Regimes Since 1990: Evidence from de Facto Policies», IMF, WP/02/155.
  3. Duttagupta, R., i Otker-Robe, I. (2003.), «Exits from Pegged Regimes: An Empirical Analysis», IMF, WP/03/147.
  4. Eichengreen, B., Rose, A. i Wyplosz, C. (1995.), «Exchange Market Mayhem: The Antecedents and Aftermath of Speculative Attack», Economic Policy, vol. 21, oktobar.
  5. Ghosh, A., Gulde, A. i Wolf H., (2003.), «Exchange Rate Regimes: Choices and Consequences», MIT Press.
  6. Kaminsky, G. i Reinhart, C. (1999.), «The Twin Crises: The Causes of Banking and Balance of Payment Problems», American Economic Review, br. 89.
  7. Masson, P. (2000.), «Exchange Rate Regime Transitions», IMF, WP/00/134.
  8. Obstfeld, M. i Rogoff, K., (1995.), «The Mirage of Fixed Exchange Rates», Journal of Economic Perpsectives, vol 9, br. 4.
  9. Sole, J. (2004.), «Interest Rate Defense fo Currency Pegs», IMF, WP/04/85.
  10. www.nbs.yu
  11. www.siepa.sr.gov.yu

Fusnote:

1. Izvor: Bubula, A. i Otker-Robe, I. (2002.), «The Evolution of Exchange Rate Regimes Since 1990: Evidence from de Facto Policies», IMF, WP/02/155.

2. Pod nemogućim trojstvom podrazumeva se slobodno kretanje kapitala, fiksan devizni kurs i nezavisna monetarna politike.

3. Kako je ovaj rad predstavlja samo deo jednog šireg istraživanja, nismo na ovom mestu bili u mogućnosti da prikažemo različite pokazatelje unapređenja poslovnih performansi i posebno povećanja izvoza pojedinih srpskih preduzeća. Za onoga ko želi da se bliže upozna sa tim podacima preporučujemo bazu SIEPA.

4. Radi se o menadžerima ključnih srpskih izvornika. Intervjue sa njima smo vodili posredno, kroz implementaciju različitih projekata u njihovim preduzećima, u poslednjih par godina. Otuda smo bili u mogućnosti da izvedemo neke zaključke u ovom radu.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM