Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

 

 

Aleksandar Brkić

LDP LIMITED VS. DELTA UNLIMITED

Ideologija profita i profit od ideologije

Dok su uspomene na „slavnu revoluciju“ promicale u popodnevnoj šetnji, uvek agilni neoliberalni neodemokrati započeli su još jednu uzbudljivu avanturu, čije se snimanje, eto odužilo do današnjeg dana, ali koja će se, bar prema rečima producenata, sigurno okončati evropskom premijerom usred Skupštine Srbije. Ni topao julski dan, ni neprijateljski raspoloženi domoroci nisu mogli da zaustave njihovu odvažnu spremnost da se sami, gotovo goloruki, suoče sa jednim od najkrupnijih primeraka iz familije srpskih tajkuna, od milja prozvanim Miško.

Plan je bio jednostavan: dići medijsku buku i isterati tajkuna na čistinu. Zato su mladi LDP-a dostojanstveno, bar u granicama svojih mogućnosti, prošetali Knez Mihajlovom ulicom i posetili radnje u vlasništvu „Delta holdinga“ i Miroslava Miškovića. Ove radnje, kako je rečeno, samo su mali deo onoga što ta kompanija poseduje u Srbiji.

Iako se i vreli drum radovao odlučnom ritmu njihove evropske koračnice, a boginja Justicija najavila direktno uključenje između dva bloka političko-propagandnih poruka, čini se da je sâm tajkun ostao krajnje neimpresioniran ovim malim urbanim safarijem. Da bi zaista pokazao šta misli o njima, demonstrativno je otvorio još jedan u nizu hipermarketa, krajnje provokativnog naziva „Delta siti“. Silno iziritiran ovim gestom, skoro sam počeo da blagosiljam budućnost koja ima ovako pravdoljubivu omladinu, kada me pamet strogo opomenu i zakle na uzdržanost.

Argumenti o koje bi se svaka logika koja bar malo drži do sebe odmah spotakla bili su istovremeno i razlozi za Miškovićev odstrel. Prenosim: „Član predsedništva mladih LDP-a Marko Drajić je izjavio da Miroslav Mišković, zahvaljujući političkoj podršci premijera Srbije Vojislava Koštunice i njegove vlade, monopolom i privilegovanim položajem guši tržišnu utakmicu u Srbiji i koči ekonomski razvoj zemlje. Mladi LDP-a nemaju apsolutno ništa protiv bogatih i uspešnih ljudi, ali se protive onima koji se predstavljaju kao uspešni i poslovni ljudi, a kapital su zapravo stekli pljačkom i švercom u vreme bivšeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića. Prema rečima Drajića, Mišković je jedan od glavnih protivnika ulaska Srbije u EU, jer bi u takvoj situaciji zavladali red i pravila, koji bi ga sprečili da, kako je ocenio, bahato i neometano uvećava lično bogatstvo.“

Zvuči paradoksalno, ali da nije bilo Miškovića, izgleda da reči monopol i tržišna utakmica nikada ne bi ušle u vokabular domaće oligokratije. Ako tržište po definiciji jeste slobodno, zašto onda ovo srpsko opet tera inat civilizovanom svetu? Ili je problem u Srbiji pod Miškovićem, ili u mitu o slobodnom tržištu, ili u oboma? Lukavi plan privatizacione teorije obećavao je da ćemo, oslobodimo li se državnih monopola, otići u predele gde se privatna inicijativa stara da rog izobilja nikada ne ostane prazan. Rasprodali smo sve što smo imali, nazvali to privatizacijom, spakovali priznanja i preporuke MMF-a u zavežljaj i sledili vođe od kojih se jedan nedavno okitio laskavom titulom najboljeg ministra finansija sveta.

Put je bio kratak, resursi su ekspresno dobili nove vlasnike, provizije podeljene, a kad tamo dođosmo, ono nas opet dočekaše monopoli. Čemu toliki put ako smo stigli na mesto sa kog smo krenuli. Već smo hteli da tužimo agenciju za privatizaciju jer je paket aranžman predviđao bar jedno noćenje u obećanoj zemlji, kad ne lezi vraže, stiže već pomenuto saopštenje uvek veselih LDP alhemičara. Ono nas obaveštava da transmutacija srpske države u valjani evropski entitet nije uspela jer elementi nisu bili dovoljno purifikovani ili, svakodnevnim političkim jezikom rečeno, kapital nije bio dovoljno čist. Imao je dosta primesa Miloševićevog taloga.

Moram da priznam da sam video svašta, uključujući i pola ženu pola ribu, majmuna koji vozi bicikl, ali da postoji čist korporativni kapital – zaista nisam. Opijumski ratovi britanske Istočno-indijske kompanije, koncentracioni logori Sesila Rodsa i De Birsovih u Burskom ratu za zlato i dijamante još davno su otvorili sezonu novca koji nema ni miris, a ni žig kojim se garantuje da je zarada bila poštena. Krv za naftu u izvođenju Halibartona i „sedam sestrica“, genetski modifikovan otrov Monsanta, smrt po pozivu Blekvotera, deca robovi u Najk imperiji, Valmart feudalizam, poslužiće onima koji smatraju da istorija ničemu ne uči.

O čemu zapravo pričaju ti ljudi, držeći nam lekcije o čistoći kapitala? Soroševo finansijsko pustošenje jugoistočne Azije, kada je svojim berzanskim špekulacijama zavio u crno milione najsiromašnijih, nije predstavljalo moralnu prepreku da od dotičnog primaju izdašne donacije. Danas je dobra i norveška narodna pomoć, čiji nas baner na sajtu "Peščanika" odmah opomene da se, pored brige o izbeglicama, mora naći vremena i sredstava za one koji su spremni da zavire u čeljusti srpskih tajkuna. Selektivna etika Soroševih abonenata ima veze sa etikom koliko i Suline proskripcije sa pravdom. Na osnovu koje logike uspevaju da pomire borbu protiv Miškovićevog monopola sa željom za ubrzanim EU integracijama, ostaće zauvek strogo poverljiva informacija.

Da li dotični kadrovi žele da se bore protiv monopola ili da uđu u EU, moraće već jednom da odluče pošto obe stvari ne idu zajedno. Čitava Evropska unija nije ništa drugo do jedan zloćudni monopol koji pod maskom oligopola pokušava da nas uveri da tržišna utakmica zaista postoji. Sa druge strane, najevropskija srpska firma jeste sama "Delta kompanija", jer je otvoreno stala u odbranu sopstvenog profita, koji je – svidelo se to nekome ili ne – danas najsvetija evropska reč.

Ekonomska životinja vs. Političko biće

Kapital holdinga začet je u vreme kada je Milošević imao svoje omiljene privrednike, a uvoz robe u zemlju pod sankcijama donosio neslućene profite. Međutim, pravi monopolski potencijal kompanija nikada ne bi ostvarila da nije imala podršku petooktobarskih vlasti. Kupivši jeftino sve ono što je tranziciona pamet videla kao balast u procesu brze privatizacije, Mišković je stvorio zatvoreni sistem u kome jedan sektor njegove imperije obezbeđuje posao za ostale sektore. Državu u državi. Hrana proizvedena na zemlji u vlasništvu “Delta holdinga“ dobiće u „Deltinim“ supermarketima najbolja mesta na rafovima uz najmanje marže, što će joj obezbediti odlučujuću tržišnu prednost. Profit ostvaren na ovaj način biće plasiran za kupovinu novih resursa, čiji prethodni vlasnici sebi nisu mogli da obezbede luksuz velikoprodajnog lanca. Po logici stvari, „Delta“ će u jednom trenutku postati vlasnik celokupne Srbije. Da li će se zaustaviti na 40–50 odsto tržišta, koliko je ograničavaju antimonopolski zakoni, potpuno je nevažno. Drugu polovinu će kontrolisati firma iste tržišne logike. Očekivati da će se oba ili sva tri vlasnika oligopola takmičiti između sebe na radost potrošača potpada pod žanr naučne fantastike.

Tako je Srbija prešla put od CK koji određuje površine za setvu, vrstu useva i kvalitet semena, stigavši do upravnog odbora „Delta holdinga“ koji danas obavlja istu funkciju. Sposobnost glasača da utiče na odluke „Delta kompanije“ uporediva je sa uticajem novoprimljenog pionira na teorijsku misao Edvarda Kardelja. Jedan oblik centralizovanog upravljanja samo je zamenjen drugim. Da je čitav sistem i pored svega "open market friendly", potvrdiće vam svaki ekonomski ekspert.

Pitanje koje se logički nameće jeste: o čemu onda država, vlada i političke partije odlučuju ako ne mogu da utiču na monetarnu politiku (jer je po logici stvari centralna banka nezavisna institucija), ako ne utiču na proizvodnju i ako ne mogu da utiču na potrošnju. Praktično ni o čemu. U Srbiji je još široko rasprostranjeno pogrešno verovanje da su vlada i država izabrani da zastupaju interese svih građana. Stvarnost je zapravo malo drugačija. Država je postala samo servis korporativnog kapitala koji se stara o ljudskim resursima, trudeći se da obezbedi nesmetano funkcionisanje tržišta jeftine radne snage, ubiranje poreza i izvršenje sudskih odluka. Usput možda donese neki zakon o diskriminaciji ili raspiše nagradu za odbeglim „zločincem“, ali nikada neće prekoračiti granice svih ovlašćenja i baviti se nečim što nije u njenoj nadležnosti.

Na istim principima funkcioniše – već pogađate – i EU. Poslanik Evropskog parlamenta slobodan je da punih šest minuta godišnje raspravlja o stepenu masnoće u jogurtu, ali ne i o njegovoj ceni i tome da li će ga biti dovoljno za sve na tržištu. O svemu će krajnu odluku ipak doneti tržište, odnosno upravni i izvršni odbori kompanija koji ga proizvode. Evropski komesari, koji nikome ne podnose račune, imaju svakako druga posla, a najvažniji je kako progurati E vropski ustav bez nepotrebnih, „populističkih“ referenduma, na koje se ovaj više puta nesrećno nasukao. U svetlu navedenih činjenica, akcija LDP-a neodoljivo podseća na studentske demonstracije '68. kada je u cilju borbe protiv komunističke korupcije zatraženo još više komunizma. Danas pravdoljubivi neoliberali, parafrazirajući svoje prethodnike, zahtevaju: „Zamenite Miškovićev monopol globalnim monopolom“.

Otpor imenovanju Milke Forcan za člana državne komisije čiji je zadatak stvaranje srpskog brenda još je jedna u nizu tragičnih zabluda. Ne postoji ništa što bi bolje uticalo na strane investitore, nego imidž odavno feudalizovane i pacifikovane Srbije, u kojoj ćete uz minimalna ulaganja izvući maksimalne profite. Ako neko takvu poruku može iskreno da prenese svetu, onda je to svakako Milka Forcan. Kako Srbija i ne bi bila raj za investitore kada je gospodin Mišković uložio lični pedagoški napor nazvavši srpskog radnika razmaženim. Sadašnji oponenti tada su mudro otćutali, složivši se u sebi sa ovakvom kvalifikacijom. Jedino mu je otvorenu podršku pružio tadašnji ministar za socijalna pitanja Lalović najavivši hitan uvoz Kineza koji će imati više razumevanja za potrebe „Delta holdinga“. Možda tim činom i nije baš doprineo socijalnoj sigurnosti građana, ali je bar pokazao da nije ksenofob.

Ako pored svih razloga koji su do sada navedeni nekome u sintagmi „Miškovićev monopol“ i dalje više para uši reč „Mišković“, poručićemo da nema razloga za brigu. Mala je verovatnoća da je Mišković toliko emotivno vezan za svoj „mali srpski monopol“ da ga ne bi za desetocifreni devizni iznos nekome ustupio „Volmartu“, na primer. „Volmart“ svakako nema veze sa Miloševićevim kapitalom, a i spreman je da se zakune u sopstveni profit da neće gušiti tržišnu utakmicu i da će sigurno pomoći ulazak Srbije u EU.

Mit o slobodnom tržištu

Budući da je čitava priča o Miškovićevim monopolima i slobodnoj tržišnoj utakmici imala od početka, blago rečeno, neprijatan miris, odlučio sam da pozovem u pomoć i nezavisnog eksperta za ovu oblast. Nije da nemam poverenja u domaće eksperte, ali ako neko zna šta je monopol i teorija tržišne utakmice, onda je to svakako Džon. D. Rokfeler. Izjavivši još početkom veka „Takmičenje (čitaj konkurencija) je greh“, postavio je temelje monopola koji se održao do današnjih dana.

Kako je moguće govoriti o slobodnom tržištu ako svuda u svetu imate državno garantovane monopole na monetarnom tržištu u vidu centralnih banaka. Američka banka federalnih rezervi je suštinski privatna banka, koja će svoj status vladine agencije uvek podrediti interesu svojih privatnih deoničara. Nedavno talasanje na svetskom finansijskom tržištu vezano za kolaps tzv. sabprajm kredita još jednom je potvrdilo ovu činjenicu. Umesto da kazni najveće kompanije i investicione fondove zbog rizičnih ulaganja, Ben Bernanke ih je izvukao iz nevolje, tako što su ceh platili svi vlasnici američke valute oporezovani tzv. inflatornim porezom. Pola triliona dolara upumpanih u roku od mesec dana u Vol strit, plus obaranje kamatne stope, možda je bio melem za rane špekulanata, ali je žestoko opekao najsiromašnije kroz pad kupovne moći.

Novac je odavno prestao da bude sredstvo razmene ili način da se uskladišti bogatstvo, postavši pre svega jedina mera i poluga političke moći. Otkriće „druge Srbije“ i istraživačkog novinarstva B92 da država i vlada pružaju podršku tajkunima, blago rečeno, zadocnilo je bar jedno sto godina. Naravno da to rade kada je to redovna praksa utemeljena na pozitivističkoj ideologiji profita svuda u svetu, uključujući tu i nedostižnu Evropsku uniju. Država koja se odrekla ekonomskog i monetarnog suvereniteta teško da o bilo čemu odlučuje, pa je teško za bilo šta možete i kriviti. Pošto je ovakva država, bez vojske, bez crkve i nacije, bez uticaja na medije i ekonomiju najbliža upravo njihovom idealu civilnog društva, oni imaju zaista malo prava na kritiku. Činjenica da im je promaklo pravilo po kom država koja prestane da vlada počinje da služi, obično interesima kapitala, ne oslobađa ih odgovornosti.

Mit o nezavisnim medijima

Sasvim duhovito zvučalo je otkriće Miloša Vasića da tajkuni plaćaju pojedine medije i novinare samo da bi ih ostavili na miru . Nadamo se da nikada neće saznati gorku istinu da tajkuni ako ne direktno poseduju, a ono posredno kontrolišu sve medije i njihove uređivačke politike, jer bi to moglo da resetuje njegovu paradigmu o nezavisnom novinarstvu. Problem sa nezavisnim medijima leži u činjenici da, kada suviše često pričate o njima, na kraju i sami poverujete u njihovo postojanje.

Oslobađanje države od vlasništva nad medijima bilo je, koliko se sećam, jedan od glavnih uslova koji je od Srbije zatražen na putu u evropske integracije. To što su mediji prestali da budu zavisni od države ne znači da su postali nezavisni od privatnog kapitala. Istinito izveštavanje, odgovorna uređivačka politika i istraživačko novinarstvo zaista lepo zvuče, ali suštinski malo šta znače. Da li je čitav proces doveo do raznovrsnosti medijskog sadržaja i demokratizacije medija? Naravno da nije.

Ako vas zanima budućnost srpskih medija, biće dovoljno da pogledate američki primer. Ne tako davne 1983. godine broj medijskih korporacija koje su kontrolisale američko tržište bio je 50, da bi ih do 2004. ostalo čak pet . Ni globalna medijska slika se ne razlikuje od američke, pa ako govorite o pluralizmu medija, onda sigurno mislite na „Njuz korporejšn“ Ruperta Mardoka, „Vijakom“, „Aol-Tajm Vorner“, „Dizni“, „Vivendi“ i „Bertelsman“. Ostali će pre ili kasnije postati delom njihove imperije. Jedno ili dva spajanja pride i eto ministarstva istine, pošto oprečnih mišljenja neće biti. Još je zanimljiviji mehanizam u okvirima preostalog medijskog „pluralizma“, koji kontroliše da niko ne skrene van zvaničnog kreda. Sve medijske korporacije dele članove svojih upravnih odbora sa najvećim kompanijama. Tako u upravnom odboru „Diznija“ sede ljudi koji istovremeno kontrolišu interese „Boinga“, „Fedeksa“, „Kserokasa“, „Siti nešnl banke“... O politici „Foks njuz“ korporacije odlučuju bosovi koji su istovremeno članovi upravnih odbora „Rotšild investmenta“, „J.P. Morgana“, „Britiš ervejza“... "Radi, plaćaj, ćuti" jedina je preostala vest četvrte korporativne internacionale. O pluralizmu tržišnih demokratija sasvim dovoljno je rekao još Henri Ford početkom veka, našalivši se na račun jednobraznosti svojih automobilskih proizvoda: „Uvek možete dobiti automobil bilo koje boje, sve dok je ta boja crna.“

Mir nema alternativu

Teško je oteti se utisku da je čitav sukob na relaciji „druga Srbija“ i Mišković Unlimited ništa drugo do žalosni nesporazum. Njegova feudalna imperija, u kojoj su srpski kmetovi unapređeni u status potrošača, nikada ne bi stekla sadašnju moć da nije prihranjivana ideološkim gnojivom najveće „evropske vrednosti“ – profita. Pitanje dana je kada će i Mišković shvatiti da se Srbija loše kotira na Londonskoj berzi i da bi anacionalni „Deltalend“ bio pravo otkriće za investitore, ispunivši tako glavni programski cilj neoliberala da se ova zemlja već jednom uvede u EU, pa makar i bez Srba.

Kada neko deli toliko zajedničkih vrednosti, nasuprot minornim neslaganjima, besmisleno je da se sukobljava, pogotovo ne javno. „Druga Srbija“ će malo smanjiti doživljaj, Mišković će shvatiti da plaćanje ideološkog reketa ima svojih prednosti i svi će biti na dobitku, osim većine koja još nije sposobna da razume tanane razlike između srpskog i globalnog korporativnog monopola. Često mi se dogodi da zadrhtim od uzbuđenja na pomisao kakvo će sjajno mesto za život postati ova zemlja kada se jednom spoje energija i visoki moralni obziri „druge Srbije“ sa ekonomskim pragmatizmom i iskustvom srpskog tajkuna. „Vreme povezivanja je ovde došlo da ostane, individualizam je otišao da se više nikada ne vrati“, Džon D. Rokfeler.

Fusnote:

1. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=07&dd=28&nav_id=257180

2. http://pescanik.net/index.php?p=288&an=Milo%C5%A1_Vasi%C4%87

3. http://www.corporations.org/media/

4. http://www.fair.org/index.php?page=2870

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM