Aleksandar Apostolovski

Kako se kali kapitalizam

Srpski trudbenici, u zagrljaju sa ostalim etničkim zajednicama, iskočili su sa 10.000 metara pravo u ambis držeći pod miškom naučnu literaturu iz bezbrižne mladosti: Zakon o udruženom radu, društvene dogovore i samoupravne sporazume. Leteli su ka zemlji slobodnim padom, ali padobran se, dok se ponire ka kapitalizmu, po pravilu ne otvara. Protiveći se Njutnu, mahali su najpre Titovim, potom Slobinim slikama, ali ikarovski entuzijazam ih nije napuštao ni kada su nastavili da se strmoglavljuju.

Odbacili su stare slike, kao nepotrebni teret i izvadili iz rančeva portrete novih junaka uzalud se nadajući da negde ipak nije zaturen rezervni padobran. Međutim, ni Zoranovi, ni Vojini, ni Borisovi plakati nisu pokazali aerodinamička svojstva.

Ovo je srpsko nebo doma mog. Da se, recimo, ova društvena saga, odvija nad nebom Skandinavije, pa da neko gurne Norvežane, Dance ili Fince da lete, u njihovim rančevima bila bi spakovana barem tri padobrana, mobilni najnovije generacije s kompasom i dži-pi-esom, topli obrok plus čokolada, dnevnica od 200 evra za boravak u vazduhu, milionska odšteta za pretrpljeni strah i regres za godišnji odmor, nešto veći od 90 evra.

No, vratimo se u ovdašnji vazdušni prostor, gde je briga za čoveka ipak najpreča. Udarac o zemlju bio je strahovit. I, razume se, potresan. Tako su Srbi pali u kapitalizam. Hajde da vidimo šta su tamo pronašli i kako su se, kao vrsta, prilagodili novim uslovima života. Umesto obećavanog švedskog standarda, dobili su milion nezaposlenih, umesto finskog, dobili su nokije, umesto norveškog, pretplatili su se na Telenor. Umesto lektire, dečica čitaju SMS poruke.

Tako je bar delić skandinavskog komunizma, koji se pogrešno tretira kao skijaški kapitalistički poredak, prebačen u naše umereno kontinentalno saharsko podneblje.

Ali, srpske tranzicione velmože, iako vaspitavane na epskim pesmama, opredelile su se za kapitalizam kaubojskog ciklusa devetnaestog veka, što zbog uspomena iz ranog detinjstva, kada su rasli na klasicima poput Komandanta Marka ili Bleka Stene, što zbog mogućnosti koje je pružala prvobitna akumulacija kapitala na Divljem zapadu. S tim da su umesto poštanskih kočija i karavana, presretali šlepere s akciznom robom. Ali, naša široka, marlboro i balantajn slovenska duša ipak je okrenuta ka Istoku, tako da su srpski revolveraši tranzicije, uspostavljajući novo društvo, prihvatili dogme ruskih bogataša, stasalih pod Jeljcinom i disciplinovanih pod Putinom.

Mutacijom dece krupnih crvenih riba u šerife društvene svojine, koji su potom prošli kratku obuku moskovskih i sibirskih oligarha, stvorena je nova balkanska sorta – tajkun.

Njegova osnovna karakteristika je da se razvijao u poretku u kom se politika spuštala u podzemlje, a podzemlje se pelo ka vlasti. Što kaže jedan pošteni policajac – kad god krenem da sečem mafiju, nekako uvek naiđem na svog šefa. Tako se kalio kapitalizam. Pavle Korčagin je, posle revolucije, porastao i postao vlasnik fabrike odlivaka i privatizovao sovhoz. Iz haosa jedne ideologije, prešlo se u drugu. Izvršena je tajkunizacija politike. Ili je to bila politizacija tajkuna? Što bi rekao jedan od njih – ako nemaš vlast ili nisi uz nju, poslednji si sluga. A prvobitni kapitalisti ipak nisu likovi rođeni da poslužuju piće.

Vlast može svakoga da savije, kao prase u pleh, i da ga ispeče u furuni, rekao je jednom kapitalac koji je pokušao da se bavi politikom. Otputovao je na duži odmor. Drugi je pametniji. On ne želi da se bavi politikom. On je kontroliše. Takvi ljudi, svidelo se nekome ili ne, svuda vladaju današnjim svetom, i jedino nam je ostalo da žalimo što nismo u stanju da ih pratimo. Njih ili njihove cene, kako god vam drago.

Ali, zato je u kratkom kursu srpskog kapitalizma, neizostavna teza da naša radnička klasa, kardeljevski nepokolebljivo, krupne junake srpskog kapitala još tretira kao direktore oura ili soura, a poredak kao buržoaski sistem samoupravnog tipa.

Gotovo je. Radnički saveti više ne postoje. Država se više ne brine o nama. Ne šalje nas na more, ne upisuje decu u besplatne škole, ne overava nam zdravstvene knjižice. Kada nam privatizuju firmu u kojoj smo porasli, ne zovu nas na koktel u „Hajat”, već prinose upaljač, kad joj palimo sveću.

Zar su to čari tržišne ekonomije i blagodeti liberalizacije i prepuštanja konkurenciji? Da odeš na posao kad sviće, a vraćaš se kad se zamrači, i još si srećan što se sunce slobode i ženine nežne, tople oči vide samo vikendom? Možda i toga ne bude, jer, šef može da pozove na mobilni, a po ugovoru o radu, morate da budete dostupni. Ko se prepozna, već je na putu da iz „socijalizma srednje razvijenosti” dospe u „kapitalizam” Trećeg sveta.

Ko traži pravdu? Multinacionalne kompanije ionako misle da je to novi brend iz Istočne Evrope. Ko traži kapitalizam s ljudskim likom, neka ode u neki od hipermarketa. Dobiće ga, upakovanog u mašnicu.

[objavljeno: 04.11.2007.]