Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika / prenosimo Politiku

   

 

Aleksandar Apostolovski

Kipar za ponavljače

Kipar je jedna od najskupljih srpskih reči. Rajsko ostrvo za skladištenje i transfer našeg novca. Poslednja linija odbrane u pomorskoj bici za srpsko nacionalno blago. Za one koji su spavali na časovima poslednjih dvadesetak godina, počelo je ovako: Beogradska firma u doba ničim izazvanih i nepravednih sankcija pošalje u Nikoziju čoveka od poverenja i na njegovo ime osnuje of-šor kompaniju. Naravno, bez zaposlenih. Čovek od poverenja posle izvesnog vremena shvati da je ipak samo čovek. Najčešće je to sin ili unuk „Geneksa”, „Ineksa” ili sličnog spoljnotrgovinsko-udbaškog giganta. Ali, sa sigurnošću se može reći, bez DNK analize, da je šef predstavništva po pravilu – dete komunizma.

Detence počne da trguje naftom, helikopterima, usisivačima kalibra 50 milimetara i metlama na daljinsko navođenje. Ubrzo shvata da je jedini gospodar državnih resursa na terenu. Teren je romantično mediteransko ostrvo, na koje su devedesetih emigrirali Slobini ljudi.

Pod uticajem blagih klimatskih uslova, ovi žilavi primerci su počeli da se prilagođavaju uslovima sredine – poreskom raju koji garantuje tajnost osnivača, minimalnu ili nultu poresku stopu i činjenicu da deo vlasništva u of-šor kompaniji ne podleže eventualnoj deobi prilikom brakorazvodne parnice.

Vremenom su dečica mutirala u novu vrstu – tajkunčiće. Pošto je detence sve novčane transakcije ionako obavljalo pomoću samo njemu poznatih šifri, bilo mu je potrebno nešto hrabrosti i svesti da će ga eventualno poneki siromašni novinar – sa platom koju bivši heroj odbrane sa kiparske plaže sada daje čuvaru svog kučenceta – prozivati zbog prevelikog izlaganja suncu. Moralno-politički podobni patriota sabira benefite i deli sa rizicima. Potom sav novac prebacuje na svoj tajni račun u inostranstvu.

Tako su Srbi naučili šta je kapitalizam. To pretakanje društvenog bogatstva u sefove nekoliko desetina porodica u političkoj teoriji se naziva – tranzicija. Fluidni pojam koji podrazumeva da nove gazde i dvorska svita koja ih opslužuje vladaju nekadašnjom državnom i društvenom aktivom i pasivom, dok ostali žive na rambo-keš kreditima ili ekskluzivitetu vlasništva nad akcijama za narodne kuhinje.

Srbi su, potom, naučili ponešto i od istorije. Saznali su da osim Krfa, postoji još jedno udaljeno ostrvo koje ulazi u čitanke. Ep o Kipru ušao je i u deseterce, tomove haških istražitelja, biografije najvećih srpskih kapitalaca, američke dosijee o pranju love, ali, ponajmanje u kataloge turističkih agencija. Zaista, gotovo da nije zabeleženo u modernoj istoriji Kipra da anonimna Srbenda uplati aranžman i da celo letovanje provede Aja Napi u kupaćim gaćama, sa maskom i perajama, a da mu pri tom ne padne na pamet da uđe u klimatizovanu advokatsku kancelariju i preda osnivački ulog za još jednu firmu. Dok su sve zemlje sveta zvanično blokirale novac čije je poreklo bilo „jugoslovensko”, jedna mala, ostrvska, zemlja videla je šansu da unovči svoju neutralnost. Tako je stvoreno neraskidivo of-šor bratstvo.

Taj kontinuitet potvrđuje lekareovski nedorečeni redovni godišnji izveštaj Stejt departmenta o pranju novca prema kojem je u 2005. godini iz Srbije na Kipar prebačeno više od milijardu dolara. U prevodu, tajkunčići su porasli, osamostalili se od svog roditelja i započeli samostalni život. Narasli su i postali – tajkuni. Međutim, zov sa istočnog limesa zapadnog Balkana magnetski ih je privlačio svom pristaništu. Ali, zar da teškom mukom stečeni novac podele sa ostalima, tj. sa nama? Zar su se uzalud izlagali opasnostima pod vrelim suncem Kipra, s faktorom za sunčanje plus 50, braneći zemlju od aveti novog svetskog poretka, dok smo mi lagodno, u ladovini, krckali nekoliko stotina hiljada milijardi dinara plate koje je štancovao Paton Šainović. Trebalo je preživeti na jahtama s onim dekadentnim strankinjama i lupati glavu oko dileme: argentinsko vino ili dom perinjon, dok smo mi, bezobraznici jedni, lokali zozovaču, rizikujući da slušne aparate stavljamo umesto naočara.

Nismo se ni otreznili, a oni su postali vlasnici Srbije. Ali, zašto se uopšte bunimo, kad su to ionako naše pare, pitale su se preplanule gazde. Naravno da nikako nisu mogli da zaborave na sunce kiparskog neba. Naročito ne na poreske stavke. Gde, inače, piše – nula. A ovde, država se izbezobrazila. Hoće, zamislite, da oni izdržavaju nas lenčuge. Nećemo da radimo za 150 evra, dok bi ona sirotinja u Bangladešu ili Angoli jedva čekala da im neko ponudi takvu titansku platu. Hoćemo čiste bolnice i škole, hoćemo socijalne programe, i sve to na njihov račun. E, neće moći. Zar se džabe krvarilo s kiparskim piranama?

Možda njihova priča nije moralna, ali je legalna. Što reče baka Borka, ionako su je svemu tome naučili Amerikanci. Problem je samo u tome što oni žele da ih smatramo uglednim građanima, iako se oni igraju po starim pravilima. Ali, ko je očekivao katarzično pokajanje i uplovljavanje milijardi evra u srpsku poresku luku, možda je zreo za statistu u amaterskom pozorištu „Dadov”.

Pitate se, verovatno, zašto ne imenujem neke od „emigranata” sa Kipra?

Prvo, svi ih dobro poznajete. Pošto su kupili svu zemlju, u paketu sa infrastrukturom na nebu, mislim da ne preterujem kada kažem da ćemo uskoro disati i njihov vazduh. Na kredit ili lizing. Zašto da onda gubim vreme u Palati pravde, izlažući se nepotrebnom riziku da mi sudi diplomac iz Kragujevca.

Drugo, oni će odmah povući oglase, tako da bih izazvao veliki gubitak matičnoj kući. A kakvi su mi poslodavci, ne bi mi preostalo ništa drugo, nego da nestanem odavde. Možda je zato vreme da se prepustim of-šor evoluciji. Zato znam gde da odem. Kupiću avionsku kartu u jednom pravcu. Zadnja pošta – Nikozija.

Of-šor na Sejšelima gazda u Beogradu

Ne morate da se pomerite iz svog stana u Beogradu da biste postali ekskluzivni vlasnik of-šor kompanije na Kipru, potencijalni veliki igrač koji se igra kapitalom i finansijama. Potrebno je da vladate internetom i uzajmite nekoliko hiljade dolara, kako biste ušli u bubanj u kojem se izvlače novi megacarevi srpskog biznisa. Vladanje računarom može vas odvesti u nezamislive svetove spekulativnih poslova, tajnih računa, javnih bankarskih garancija, transfera novca iz sefova zemalja za koje se doskora verovalo da im je najveći privredni domet uzgajanje manga. Ali, svet se nezamislivo brzo menja, a naročito kreativnost krupnih igrača koji pronalaze nove destinacije do kojih neće dospeti poreske vlasti voljene im otadžbine.

– Izađite na internet i na google.com ukucajte „incorporate in Cyprus”. Pojaviće se brojne kompanije koje će za vas napraviti firmu za svega 2000-3000 dolara. Čak ne morate ni da idete na Kipar. Potrebno je da pošaljete overenu kopiju svog pasoša i – posao je urađen. Donedavno se i otvaranje računa moglo vršiti bez odlaska u banku – kaže poslovni konsultant, međunarodni ekspert za izbegavanje poreza, čija se firma može naći na internet-prezentaciji.

Uspostavili smo telefonski kontakt. Čovek je u Rusiji, odakle upravlja poslovima u Panami, Hongkongu, američkim državama Delaver i Vašington. I, naravno, Sejšelima. Citira svoju mantru, koju je postavio na naslovnu stranu sajta:

– Žalosna je činjenica što svaki sat brižljivo utrošen na smanjenje poreza daje veću dobit od istog vremena utrošenog u proizvodnji.

Sledi potom objašnjenje: dva su načina da se smanji porez – izbegavanje i utaja. Prvi je dopušten, drugi strogo kažnjiv. Of-šor kompanija vam može pomoći da legalno izbegnete poreze, finansijske kontrole i druge prepreke u vašem poslovanju – kaže konsultant.

On ističe još jednu prednost of-šor fenomena – slobodno raspolaganje novcem. Možete podizati novac, transferisati ga po volji na račune drugih pravnih i fizičkih lica... I naravno sve to skoro bez ikakve kontrole. 

Konsultant se seća „zlatnog kiparskog doba”, kada je srpski politički vrh bio taj koji je napravio dogovor sa Kiprom o osnivanju of-šor banke na Kipru, preko koje je išao skoro sav platni promet sa svetom.

Naš sagovornik, međutim, podseća da se približavanjem Kipra Evropskoj uniji, menjalo zakonodavstvo ove prijateljske zemlje. Banke su morale da znaju i ko su de fakto vlasnici i odakle novac potiče.

Naime, posle 11. septembra i činjenice da je većina novca za finansiranje terorizma došla preko of-šor firmi sa raznih ostrva, situacija se menja, upozorava anonimni ekspert.

– Polako se ukidaju of-šor banke za čije je osnivanje bilo potrebno svega nekoliko desetina hiljada dolara. Primer su of-šor banke u Crnoj Gori kojih je bilo oko 300. I sve su zatvorene – kaže naš izvor, ukazujući da su banke sada pod budnim okom američkih tajnih službi.

– Interesantna je činjenica da svaka banka u Švajcarskoj ima barem jednog službenika iz Cije koji nadgleda poslovanje. 

Prema rečima našeg izvora, Kipar nije više najpoželjnija of-šor zona zbog ulaska u EU.

– Firme moraju da vode knjigovodstvo i da plaćaju porez na dobit od 10 odsto bez obzira na to odakle novac potiče. Većina vlasnika of-šor firmi zato napušta Kipar i firme osnova na klasičnim destinacijama poput Sejšela, Britanskih Devičanskih Ostrva, Bahama, Paname, pa čak i Sjedinjenih Američkih Država, koje postaju posebno interesantne. Naime, ukoliko vlasnici firmi u SAD nisu američki građani i ne posluju sa američkim firmama i građanima, i nemaju imovinu u Americi, a imaju račun negde van Amerike, nisu u obavezi da plaćaju porez niti da podnose finansijske izveštaje američkoj poreskoj službi. Cene osnivanja tih firmi ubedljivo su najniže i ne prelaze 1000 dolara. Dovoljno je poslati svoje podatke i kada se dobiju papiri, otići u neku od zemalja u neposrednoj blizini radi otvaranja računa.

Na internet-prezentaciji kompanije konsultanta za of-šor, doslovno piše:

– Prednosti kompanije osnovane u Vašingtonu jesu u tome što šira javnost ne zna da je u pitanju of-šor kompanija, i naravno, što firma iz glavnog grada Amerike ima svoju težinu u poslovnim odnosima.

Ako hoćete da postanete poslovan čovek u Delaveru, nivo osnivačkog kapitala kompanije može biti od nula američkih dolara, do iznosa koji vi želite. Vlasnici mogu biti i pravna i fizička lica a odgovaraju samo do nivoa osnivačkog kapitala. U registar kompanija države Delavar ne upisuju se imena osnivača i direktora. Udeli osnivača posebno se definišu ugovorom o osnivanju. Dokumenta o osnivanju iz SAD stižu za oko sedam do 10 dana, a postoji samo obaveza plaćanja godišnje takse za održavanje: državi Delavar 200 evra i registracionom agentu – 120 evrića.

Ako ste pregrmeli troškove osnivanja i održavanja kompanije, neka vas ne hvata panika zbog eventualnih dodatnih troškova: vi, zapravo, postojite samo u papirima. Najlepše od svega jeste da vi upravljate iz svog stančića negde u Beogradu ili bilo gde u svetu. Papiri, međutim, kažu da ipak imate poslovni prostor. Da, ali, virtuelni. Plaćate preusmeravanje pisama, i-mejlova, faksova i telefonskih poziva na vašu stvarnu kancelariju.

Za potencijalne vlasnike of-šor kompanije u Panami, povoljnu okolnost može predstavljati što sredstva na računu ne ulaze u deobni bilans prilikom eventualne brakorazvodne parnice. Otvaranje firme i godišnje održavanje of-šor firme u Panami košta – 2.000 evra.

U Srbiji, po slobodnoj proceni konsultanta, nema više od nekoliko stotina vlasnika of-šor firmi. On kaže da su to preduzetnici, uvoznici i izvoznici kako robe tako i usluga. Interesantno je napomenuti da naši programeri uglavnom koriste ove firme radi izvoza softvera. Nekoliko je razloga za to: jeftino godišnje održavanje od svega nekoliko stotina dolara, izostanak nepotrebne administracije oko izrade finansijskih izveštaja, zapošljavanja ljudi, inspekcija i papira.

– Jednostavno – primite novac na račun, podignete koliko vam treba, trošite po volji i nikome ne polažete račune. Pri tome ne plaćate porez na dobit građana u Srbiji, ako zaradite više 12.000 evra. Sledeća grupa su posrednici pri uvozu koji robu prodaju u raznim zemljama i pri tome zaradu zadržavaju na računu of-šor firme i sa njom slobodno raspolažu. Izvoznici takođe po minimalnim cenama prodaju robu svojim of-šor firmama, a zaradu zadržavaju na računu iste firme.

Konsultant takođe podseća da je motiv za osnivanje ovakvih kompanija skrivanje vlasnika – odnosno njegovo neupisivanje u registar kompanija u državi u kojoj se osniva.

On ukazuje da u Švajcarskoj, Lihtenštajnu i Luksemburgu postoji veliki broj firmi koje bi za nekoliko hiljada evra umesto vas vršili ulogu vlasnika. Ovaj model je veoma omiljen prilikom privatizacije u Srbiji.

Ipak, smatra konsultant, ključna karika u ovom lancu su – banke.

– Ne želi svaka banka da radi sa of-šor firmama. Istovremeno je bitno i da banka ne odaje ko su de fakto vlasnici of-šor firmi, jer o tome ima podatke. Možda se tu krije rešenje gde su naše pare otišle sa Kipra. Ako nekoga to još zanima!

Politika, 11-12. 3. 2007.

 

 
 
Copyright by NSPM