Privatizacija poljoprivrednih dobara u Vojvodini

Milan Laketić

Naši latifundisti

NOVI SAD – Gotovo da nema biznismena iz naše republike i okruženja koji nije kupio bar nekoliko stotina hektara zemlje na području severne srpske pokrajine.

Miroslav Mišković je sa 22.000 hektara rekorder.

Miodrag Kostić, ako se onome što je on kupio doda i kompleks od 1.131 hektar koji je kupila njegova majka Roksanda, gazduje sa više od 16.000 hektara.

U rukama Predraga Matijevića je 11.000 hektara, dok je „Sojaprotein” sa svoja tri vlasnika (Milivojem Babovićem, Zoranom Mitrovićem i Stankom Popovićem, o kojima je „Politika” ranije već pisala) koja gazduje sa 6.000 hektara, četvrta na ovoj listi.
Prema dostupnim podacima Zadružnog saveza Vojvodine i podacima berzanskog prospekta, u pokrajini je tokom privatizacije na tenderima, aukcijama i u stečajnim postupcima dve trećine poljoprivrednih kombinata i zemljoradničkih zadruga – dobilo nove vlasnike.

Biznismen iz Šapca Ivan Jakovljević kupio je, recimo, preduzeće „Halas Jože” iz Ade sa 3.875 hektara od čega je oko polovina zemlje u državnom vlasništvu. Milenko Gačić, odnosno njegova firma „Big bul” u Bačincima, postao je vlasnik Poljoprivrednog preduzeća „Sombor” iz Sombora. Ovo preduzeće imalo je nešto manje od 2.000 hektara društvene zemlje koju je Gačić kupio i još toliko dobio državne na korišćenje.

Poljoprivredno dobro „Sava Kovačević” iz Vrbasa sa oko pet hiljada hektara, od čega 3.880 hektara društvene zemlje koja se prodavala, kupio je konzorcijum „Mirotin” sa Đokom Vujičićem na čelu. Ovaj konzorcijum, prozvan po imenu sela kod Nikšića iz kojeg je Vujičić rodom, kupovinom na tenderu društvene zemlje oktobra 2003. godine, po oceni agroekonomista, postao je vlasnik najboljeg poljoprivrednog dobra u nekadašnjoj Jugoslaviji. Jer, 2.000 hektara prvoklasne zemlje poljoprivrednog gazdinstva „Sava Kovačević” prekriveno je sistemom za navodnjavanje s kompletnom infrastrukturom, koja podrazumeva ugrađene crpne stanice i ostalu prateću opremu.

To gazdinstvo je u vreme prodaje imalo i farmu goveda s osnovnim stadom od 1.500 grla, od čega 600 krava muzara, kao i mlekaru kapaciteta 7.000 litara dnevno i širokim spektrom mlečnih proizvoda. U okviru „Save Kovačevića” uspešno je funkcionisao i centar za doradu semenske robe. Poljoprivredna mehanizacija je, u vreme prodaje preduzeća, spadala u najmoderniju i potpuno je zadovoljavala njihove potrebe. Pored socijalnog i investicionog programa „Mirotin” je, po dogovoru, za osnovni kapital „Save Kovačevića” platio 1,97 miliona evra.

U trci za zemljom aktivan je bio i vlasnik bačkopalanačkog „Nektara” (industrija sokova) Slobodan Radun. On je kupio nadaleko poznato dobro „Irmovo” iz Kisača od 707 hektara.

Prodaja većinskog kapitala poljoprivrednog dobra „Nove brazde” iz Đurđeva bila je u ovdašnjoj sredini prvorazredna vest. Ovo dobro je kupio direktor JP „Informatika” iz Novog Sada (pandan beogradskom „Infostanu”) Zoran Beronja, inače lokalni funkcioner DS-a. Posle kupovine ove firme Branka Milić iz „Urbis projekta” ustalasala je ovdašnju javnost jer je protiv Beronje i još nekoliko direktora javnih preduzeća u Novom Sadu podnela krivične prijave. Beronja u ime JP „Informatike”, Goran Kostić u ime Zavoda za izgradnju grada, Bogdan Rosić u ime DP „Urbis investa”, Aleksandar Jeftić u ime JP „Urbanizma” i Đuro Marović u ime „Urbis projekta” 25. juna 2004. godine su, kako je navela u prijavi Branka Milić, „prodali najluksuznije novosadsko odmaralište – hotel „Novi Sad” u Igranima na Makarskoj rivijeri, izgrađen osamdesetih godina za tadašnje gradske i pokrajinske funkcionere, Hrvatima po bagatelnoj ceni, dvadeset puta manjoj od realne”.

Kupci su taj hotel koji je plaćen gradskim preduzećima Novog Sada 550.000 evra, kako je naknadno potvrđeno, prodali Nemcima za 12 i po miliona evra. Krivična prijava, kako kaže podnosilac, traljavo ide, ali je u redovnoj proceduri.

U početku vrlo agilan u kupovanju zemlje vlasnik „Krmivoprodukta” Dragoljub Marković kupio je dobro „Moravice” iz Stare Moravice koje je imalo u posedu 220 hektara pre dve godine posle čega se, prema novinskim vestima, povukao iz nelojalne trke sa „novotajkunima”.

Pored biznismena, za kupovinu zemlje vladalo je interesovanje mnogih političkih stranka koje su koristeći poziciju vlasti osporavale latifundžijama vlasništvo. Najviše problema sa lokalnim vlastima imao je većinski vlasnik poljoprivrednog dobra „Bačka” iz Čonoplje Velja Momčilović iz Novog Sada koji je gotovo dve godine vodio sudski spor sa lokalnim moćnicima u Somboru da uđe u posed koji se prostire na dve hiljade hektara.

[objavljeno: 14.11.2006.]