Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika - Prenosimo NIN

   

 

Dragana Perić

“Delta” trenira strogoću

Da li zbog Miškovićeve ljute igre strani lanci izbegavaju srpsko tržište hrane i kućnih potrepština?

Kad ministar Velimir Ilić kaže da bi “Mišković baš mogao i da prikoči” on to samo tako kaže da ne ispadne kratkovid. Miroslav Mišković ga, naravno, nije poslušao, jer nije imao zašto, pa je svojoj “Delta M” imperiji u koju je tada, osim Tempa i Maksija spadala i Pekabeta, dodao i Ce market. Kad se ministar Bojan Dimitrijević žali da vidi, ali u uslovima slobodne konkurencije ne može da spreči “rastuće velike igrače”, on to samo hoće da kaže da je u Srbiji na snazi jaka konkurencija i slobodno tržište. A od toga je daleko.

Jer, i Velja Ilić i Bojan Dimitrijević, a i vlasnik “Delta holdinga” znaju da monopol nije samo pedeset plus jedan učešća na tržištu, što ruku na srce, “Delta” još uvek nema, nego i tendencija širenja i ekonomska nemoć konkurenata i ignorisanje stranih trgovinskih lanaca. Sve na štetu krajnjih kupaca. Članovi vlade hvaliće se da je za njihova vremena donesen prvi antimonopolski zakon i ustanovljena Komisija za zaštitu konkurencije, ali neće reći da su baš od tada nekako strani trgovinski lanci prestali da otvaraju svoje markete, jer je, između ostalog, konkurentnost u Srbiji ponovo ocenjena najnižom, neprolaznom ocenom. Evropska banka za obnovu i razvoj dala je Srbiji 1,7 iz konkurentnosti, a ekonomisti smatraju da je i ta sedmica iza zareza pre rezultat usvajanja makar kakvog zakona nego stvarnog postojanja konkurencije.

Učešće na tržištu koje same trgovinske kuće prijavljuju Republičkom zavodu za statistiku spada u domen službene tajne i određuje se najpre prema profitu i broju objekata. Broj prodajnih mesta grčkog Veropulosa, nemačkog Metroa i francuskog Intermaršea, u Srbiji pod nazivom Interex pojedinačno ne prelazi deset. Najbrojniji posle “Delte” su Rodić MB i slovenački Merkator, koji zajedno imaju četiri puta manje prodajnih mesta od “Delte”. Tempo, Maksi, Pekabeta i Ce market su smešteni u 400 objekata širom Srbiji, a “Deltin” plan za sledeću godinu je da se udvostruči – sa 67 na 150 supermarketa i poveća broj “mini maksija” na 600. Premda i drugi imaju ozbiljne planove (Merkator u naredne tri godine namerava da uloži stotinu miliona evra u otvaranje novih objekata, Veropulos da do 2008. ima šest supermarketa i tako redom) ničije ambicije nisu tako velike kao Miroslava Miškovića, niti ijedan od postojećih igrača poseduje 30 odsto srpskog tržišta kao on. I da li je sva trgovina na malo u rukama jednog čoveka?

Iako je slučaj “Delta” protiv Komisije za zaštitu konkurentnosti otišao do Vrhovnog suda, “Deltin” argument je bio i ostaće da ona, zapravo zakonski nema monopol, pravilnije koncentraciju na tržištu. Istina, sa 30 procenata stvari i formalno tako stoje. Jer, tek sa učešćem od 40 odsto kompanija je dužna da se prijavi Komisiji i dokazuje da ne zloupotrebljava svoj dominantan položaj.

No, pokušamo li i bez konačne evidencije o učešću napraviti poređenje na najvažnijim, prehrambenim proizvodima, videćemo da “Delta” sa Pekabetom i Ce marketom u njihovoj prodaji učestvuje sa trideset, dok prvi sledeći Rodić plus Merkator sa tri puta manje procenata. U glavnom gradu, čak pedeset odsto hrane proda Miškovićeva grupacija, a deset odsto srpsko-slovenačko bratstvo.

Na stranu to što je “Delta” u Beogradu, gde je koncentrisana trećina srpske radne snage i isto toliko trgovine, odavno prešla i zakonski kritičan procenat, važnije pitanje od samih brojki je da li se u realnosti snage odmeravaju trkom u kvalitetu robe i snižavanju cena ili je sva snaga na strani jednog lanca kome drugi dođu samo kao dobar privid konkurencije?

Na istom primeru, prehrambenih proizvoda, dakle, više je nego očigledno da se “Delta” već sad ne plaši konkurencije. Naime, prema istraživanju biltena MAT Ekonomskog instituta, iz maja ove godine, nabavna cena Vitalovog ulja za Ce market je 70,68 , a za Merkator 76 dinara. Maloprodajna cena u Merkatoru je, paradoksalno, za pet dinara niža nego u Ce marketu, a marža (razlika između prodajne i nabavne cene) čak za deset dinara manja. Ili, nabavna cena Imlekovog pasterizovanog mleka je za Maxi 31,73, a za Merkator 33,40, ali je ono, opet, za dinar i po jeftinije u Merkatoru, a marža za skoro 6 dinara veća u srpskom lancu koji se nedavno na optužbe za koncentraciju trgovine branio između ostalog i patriotizmom i time što im Slovenci nisu dali da uđu na tržište “a mi Slovencima jesmo”. Kako li bi samo izgledalo da “Delta” na slovenačkom tržištu proba da se “proda” sa najvećim u regionu, srpskim maržama?

Profesor Ekonomskog fakulteta Jurij Bajec sumnjičav je kako prema stvarnoj otvorenosti tržišta za nove strane lance tako i prema odredbama novog zakona i radu komisije, jer se monopol zakonom ne sprečava nego se tek po njegovom nastanku “proučava da li ga ima, a Komisija se u prvoj godini finansira iz budžeta.” I u kasnijem radu Komisije se vlada, istina, umnogome pita o Statutu i finansijama ovog organa, ali je do sada komisija, bar kada je “Delta” u pitanju, postupala kao da je nezavisna, osim ako slučaj protiv “Delte” nije samo maska za očigledan monopol.

“Delta bi sada trebalo da dokaže da ne stvara prepreke za dolazak drugih lanaca, da je njena ekonomska snaga makar toliko mala da to ne bi mogla da spreči”, kaže Dijana Marković-Bajalović, zamenica predsednika Komisije za zaštitu konkurentnosti. “Tržišni udeo je prvi, ali ne i jedini kriterijum po kome se određuje da li neko ima monopol na tržištu. Snaga potencijalnih konkurenata je, takođe, važan činilac. Danas je situacija takva da na tržištu imamo samo jednog velikog igrača i nekoliko malih. Stvara se pritisak na proizvođače, jer sebi niko ne može da dozvoli da ne prodaje tako velikom lancu, a on, opet, zarađuje na visokim maržama. Zakon, s druge strane, tu ne može ništa, jer su cene na slobodnom formiranju. Ministar trgovine Dimitrijević kazao je da za dolazak stranih investitora nema prepreka, a oni, ipak, ne dolaze. I kada bi došli, morali bi da grade svoje objekte, jer su najbolji postojeći već zauzeti i imali bi još niz drugih problema.”

Stručnjaci Ekonomskog intituta, takođe, smatraju da je “najveća prepreka dolasku investicija koja za posledicu ima stvaranje domaćih monopola” to što se u domaćoj investicionoj ponudi ne poštuje osnovni princip da je investitoru lokacija trošak, ali ne i infrastruktura. Tako se, uprkos zakonskom pomaku u odnosu na vreme komandne privrede, posredno prostor “čisti” za monopol samo jednog domaćeg trgovca. A to bi, da je slučajna, bila suviše velika greška.

Srđan Srećković, pomoćnik ministra za trgovinu kaže da će investitori od početka 2007. godine moći i da kupuju građevinsko zemljište, a to do sada nisu mogli. Ako im to išta znači.

“Najnižu ocenu za konkurentnost smo dobili, jer smo poslednji krenuli sa tranzicijom. Nezavisna Komisija za konkurentnost ima ovlašćenja da monopolistu kazni i sa od jedan do deset odsto od bruto prihoda na nivou godine. Biti kažnjen se, dakle, nikome ne isplati. Ne poričem da ima monopolskog ponašanja i zloupotrebe dominantnog položaja, ali pitanje zaštite konkurentnosti ne može direktno da se primenjuje. Zato postoji Komisija”, objašnjava Srećković.

Dijana Marković-Bajalović kaže i da se drugi lanci žale na veće nabavne cene. Sasvim logično s obzirom na količinu koju je u odnosu na njih “Delta” u stanju da proda. A da se žale s razlogom potvrdio je primer ulja i mleka.

Ekonomisti se, dakle, slažu da je problem antimonopolskog zakona, na koji se vlada jedino poziva kada se hvali da je “otvorila” tržište, to što se primenjuje post festum. I dok “Delta” pred sudom dokazuje da nije monopolista, u Novom Sadu zagriženi potrošači padaju u nesvest u redu za otvaranje novog Tempa.

Ivan Nikolić iz Ekonomskog instituta smatra da ni dobre lokacije koje je “Delta” zauzela ne mogu biti problem stranim velikim lancima. “Tek problem im je da uopšte uđu na tržište na kome nisu dobrodošli. Po zakonu se reaguje tek kada neko postigne koncentraciju, a i tada se povećava voluntarizam Komisije. Ovo tržište je, zapravo, zatvoreno. Dobar primer su Robne kuće Beograd koje godinama tavore po Srbiji, iako bi se za takve prostore, kada bi ih neko oglasio, sigurno javili veliki igrači”, kaže Nikolić.

A da bi bilo jasno zašto su Srbiji ti “igrači” važni potrebno je njihov “učinak” po kvalitet i cene ilustrovati primerom Nemačke, domovine dva najveća lanca – Lidla i Metroa. Prosečna nemačka plata je deset puta veća od prosečne srpske, a tamošnje cene prehrambenih proizvoda su duplo manje, jer se ni jednom velikom trgovinskom lancu, većem od i od “Delte”, ne isplati da se u žestokoj konkurencija igra sa poverenjem kupaca ili uticajem vlade koja svojim građanima želi da obezbedi najbolje uslove za život.

Premda je ovde reč o trgovinskim lancima, za bolje razumevanje ozbiljnosti namere monopola, koji za sada deluje samo kao pretnja, važno je pomenuti da “Delta holding”, između ostalog, u svom “asortimanu” ima i pet poljoprivrednih kombinata na 20 000 hektara vojvođanskog zemljišta, fabrike ulja “Sunce” iz Sombora i “Dunavku” iz Velikog Gradišta, klanicu za proizvodnju suhomesnatih proizvoda “Juhor” iz Jagodine, “Jafu” iz Crvenke i veliki udeo u proizvodnji pesticida i mineralnih đubriva. Matična firma je “Delta agrar”, čija osnovna delatnost su žitarice i stoka. Logičan zaključak iz pobrojanog je da će “Delta” za koju godinu biti sama svoj proizvođač, uzgajivač, dobavljač, distributer... “Vertikalno integrisanje” po definiciji ne snižava blagostanje stanovništva samo tamo gde postoji konkurencija. Nemački Lidl, koji po dogovoru sa proizvođačima prodaje razne vrste proizvoda sa sopstvenom etiketom, dobar je primer da potvrdi definiciju. Jer, cene u Lidlu najniže su u zemlji. Kad nema konkurencije, a pri slobodnom formiranju cena teško je poverovati da bi neko ko i danas ima najveće marže bio toliko solidaran sa kupcima da tek tako, ničim izazvan ni ograničen, pojeftini sopstvenu proizvodnju, sopstvenu distribuciju, sopstvenu prodaju, sve sopstveno.

I zemlje u okruženju imaju niže cene proizvoda, ali njihove plate nisu baš toliko veće u odnosu na Srbiju, pa ni razlika nije toliko ilustrativna. Svejedno, Metro u duplo manjoj Hrvatskoj ima pet prodajnih mesta, a Lidl se uveliko najavljuje. Tamo Merkator sa 15, Billa sa 48 prodajnih mesta, Kaufland i drugi, ne dozvoljavaju da se Konzum ni sa čak 570 marketa proglasi monopolistom. U predstojećoj borbi za što niže cene Konzum je tako potražio saborca u Srbiji da bi kao vlasnik “Dijamanta”, kikindskog “Mlina” i “Frikoma” udružio snage i u proizvodnji.

I doskorašnji ministar finansija Mlađan Dinkić je izazvao pad cena zbog monopola na tržištu. Ali, ni on nije bio u stanju da taj monopol dokaže slovima i brojem. Jer u Srbiji ima još 90 hiljada malih prodavnica koje u tržištu zajedno učestvuju sa 44 odsto. Njihova snaga i izdržljivost pred monopolom je nekoliko stotina puta manja od snage velikih lanaca, ali u statistici dobro dođu da prikriju stvarnu snagu i namere onog ko svakom potrošaču izgleda kao da caruje, ali zakonski još uvek nije car.

 

 

 
 
Copyright by NSPM