Dušan Kovačev

RUSKI ŠAMAR TALASOKRATIJI 

Pojam „talasokratija“ kao oblik prostiranja moći zasnovan na vladanju morem poznat je gotovo svakom politički obrazovanijem čoveku. O moći ovog geopolitičkog realiteta Srbe je praktično, kroz nasilje 1999. godine, poučila američka „Šesta flota“, nosač najubojitijeg dela vazdušne ratne flote SAD. Već iz samog naziva „Atlantski savez“ jasno je da je reč o talasokratskoj vojnoj koaliciji. Vladavinom morima, koja čine najveći deo površine zemlje, kontroliše se brz i jeftini saobraćaj. Vekovima se na taj način kontrolisala trgovina.

Domašaj moći talasokratije proširilo je u dvadesetom veku i ovladavanje vazdušnim prostorom. Iako je propast komunizma bila svetsko-istorijski trijumf anglosaksonske talasokratije, ta takozvana „NATO pobeda u hladnom ratu“ pokazala je i njenu Ahilovu petu –zavisnost od fosilnih goriva neophodnih za gospodarenje industrijom, vojskom i saobraćajem.

Talasokratija funkcionalno počiva na kontroli trgovine kroz efikasnu kontrolu saobraćaja. Saobraćaj i komunikacije u velikoj meri idu preko „talasa“. Kroz ova dva mehanizma ona kontroliše izvore sirovina i, na kraju, mase „svetskog proletarijata“ (Tojnbi). Anglo-američka talasokratija ispoljila je do sada neviđenu umešnost i sistematičnost u rasprostiranju i učvršćivanju prostora dominacije.

Pored vodeno-vazdušnog prostora, treći i najnoviji element globalne dominacije anglosaksonske talasokratije jeste ovladavanje elektromagnetnim „talasima“. Od elektronskih mreža informacija do modernih oružja koja počivaju na interferenciji – sve nacije na zemlji povezane su globalnom elektronskom komunikacionom mrežom. Besmisleno je razmatrati da li je njeno postojanje i funkcionisanje u području elektromagnetnih talasa anglo-američka elita moći dopustila bez čvrstog uverenja da ima potpunu kontrolu.

Digresija o vladanju elektromagnetnim područjem treba samo da nam ukaže na to da je pravi cilj talasokratije ostao isti – ovladavanje svetom kroz gospodarenje njegovim prometom. Igrom slučaja (ili voljom proviđenja, kako vam drago) anglo-američkoj eliti horizonte ovog mora otkrio je upravo jedan Srbin koji je postao žrtva njenog uskogrudog pragmatizma. Prosečan Srbin malo zna o Nikoli Tesli, ali legenda o njemu kaže da je pokraden, popaljen, izneveren i osramoćen, pa čak i da je najdalekosežnije planove poslao u Rusiju. (1)

Nacija koja je, kako izgleda, najdalje odmakla u izradi pulsnih oruđa i protivvazdušne odbrane pre petnaestak godina izgledala je toliko jadno da su skoro svi mislili da je njena jedina budućnost raspad u najgorim socijalnim mukama. Deceniju i po kasnije, situacija je sasvim drugačija. Pre petnaest godina komunistički san prestao je da bude obavezan, ali je ostao san. Demokratija, vladavina prava i blagostanje liberalizma pokazali su se u praksi nakon „demokratskog medenog meseca“ kao prevara anglo-američkih talasokrata. „Grešna“ svetska ekonomska zajednica, u kojoj su za rastući profit elite moći vezani EU, Kina i bolji deo “Trećeg sveta”, prinuđena je da sve više ulaže u kapital SAD pod pretnjom objave bankrota. Lanac straha od bankrota centralne banke SAD vezuje njene poverioce za nekadašnji “novi svet”. Neoliberalno “potrošačko” društvo, zasnovano na veri gospodara u stalan rast dobiti, sve više liči na prizore iz filma “Gospodari pakla”, ili na poodmakle faze tumora. Egzaktne ekonomske analize pokazale su da “vrli novi svet” nije moguć. Što se znalo a nije se verovalo – sad se mora. Ograničenost resursa postala je stvarnost okoštale kičme potrošačke ekonomije, pa se preko noći elita moći suočila sa time da „i car na zemlji stoji“.

Sve ovo je nateralo zapadne elite da se zabrinu i pokušaju da stvore nove oblike međunarodnih odnosa koji bi, barem privremeno, „rešili probleme“. Zato se sada svojski bore da dokažu da su princip državnog suvereniteta i poredak UN prevaziđeni. Diplomatska bitka koja se danas vodi na Kosovu motiviše ih samo da bi dokazali da je stvarni svetski poredak – globalni menadžment koji počiva na njihovoj moći. „Specijalni izaslanici“, „šatl diplomate“, „kontakt“, „krizne“ i „radne“ grupe, izrazi su međunarodno-pravnih formi kojima NATO diplomatija na brzinu želi da na bilo koji način legitimiše sopstvenu moć kao suvereno stanje u odnosu na UN poredak. Malo ko se nadao tome da – radi odbrane načela državnog suvereniteta – ruska diplomatija ima adekvatno sredstvo da se suprotstavi NATO diplomatiji. Smatralo se da bi na objavu nezavisnosti Kosova Rusija mogla da odgovori najviše priznanjem nezavisnosti nekolicine separatističkih oblasti na području država u ZND koje ona faktički podržava, uz eventualnu podršku osamostaljenju Republike Srpske.

NATO diplomatija je sanjala o tome da će se ruski kosovski izlet završiti svađom u ruskom dvorištu. Diplomatsko upozorenje Rusa da „kosovsko rešenje nikako neće tretirati kao jedinstven slučaj“ nije dalekosežno shvatano. Rusija je, zapravo, postupila sasvim neočekivano – kreativno. Polaganje titanijumske kapsule na morsko dno ispod Severnog pola Rusija je marketinški predstavila kao tehnološko dostignuće ravno sletanju na Mesec. Uz to, direktno je izražena njena državna volja da eksploatiše veoma bogata nalazišta fosilnih goriva u delu koji smatra nastavkom kontinentalnog grebena (2), a koji je nastavak suverene teritorije. Moći neoliberalne talasokratije do sada nije smetala međunarodno-pravna neodređenost opsega ekonomskih zona prema otvorenom moru (3) i teritorijalnog domašaja geografskih linija od kojih se ove zone računaju. Zapadnim korporativnim interesima ne odgovaraju međunarodne konvencije kada ih neko drugi – kao što je Rusija – iskoristi zarad sopstvenih interesa. Dosetila se ruska diplomatija gde ima slobodnog pravnog prostora i zaigrala je na onoj geopolitičkoj pozornici gde je i najmoćnija – na geografskom tlu.

Taj kompleksni akt, umesto ponavljanja trke u naoružanju, predstavlja objavu tehnološkog rata NATO paktu. Na ciničan komentar kanadskog premijera da “ovo nije petnaesti vek, pa da postavlja zastavu gde ko hoće (4)”, jedan ruski diplomata je odgovorio da i Kanađani (5) slobodno mogu da učine isto što i Rusi. Ovim se aktom ističe prestiž u vladavini na geografskom prostoru, u čemu Rusija može da se takmiči sa Amerikom. Istovremeno, to je i zahtev za priznanjem prava na eksploataciju energenata kojih Rusija ima u izobilju, dok se SAD za njih očajnički bore. Na taj način, borba za kontrolu nad energentima prelama se i preko međunarodnog prava, i to tako što se ignoriše poredak UN i stvaraju novi međunarodni odnosi. Presedan je već stvoren i on može da se tumači kao sticanje prava na okupaciju, ili bar otvorenu aprehenziju na „opštem dobru čovečanstva“ kojim raspolažu UN. Rusija je principijelno ponovila ono što su učinile SAD u vezi sa slanjem poslednje letelice na Mars (6). Jednostranu objavu namere eksploatacije ovog dobra. Elita moći, zagledana kao svojevremeno Morgan u Mars, ne zna šta da čini sa „ruskom aždajom“ koja polaže jaje pod atlantskom, Severnom polarnom kapom.

Teslini sunarodnici rekli bi: “Teško kapi na manitoj glavi”. Talasokratija, zagledana u zvezde, izgleda da je potcenila dešavanja na dnu okeana. U trgovini, propustila je da jače i jeftinije veže bivšu supersilu u trgovinski lanac i ucenjuje je deficitom SAD. Sad Rusija ima ogroman trgovinski suficit i nepokolebljivu nameru da neotvorena polja fosilnih goriva eksploatiše i tako ugrozi energetski monopol anglosaksonskih korporacija. Uz to, krajnje je vreme da anglosaksonska elita shvati koliko je i po njene globalne interese opasno da stvara presedane protivne poretku UN i nagodi se s Rusijom dok postoji volja da se poštuje međunarodno pozitivno pravo, ili ono što je od njega ostalo. Razumniji duhovi o tome već uveliko govore i pišu, ali je mala verovatnoća da će oni koji imaju moć skrenuti brod sa već ustanovljene talasokratske maršrute.

Fusnote:

1. Istorijski izvori dopuštaju mogućnost da je Tesla komunicirao sa obaveštajcima SSSR preko Save Trlajića, svog rođaka i Jugoslovenskog diplomate u SAD pred Drugi Svetski rat.

2. Rusija ima otvorene aspiracije prema ovom području još od doba cara Aleksandra Prvog , na kontinentalni pojas se izričito pozvala 1916. godine, a to je nastavio i SSSR. Trumanova Proklamacija o prirodnim bogatstvima podzemlja, ali morskog dna kontinentalnog sloja 1945. godine je stvorila presedan, a pojam epikontinentalno pojasa je regulisan Konvencijom o epikontinentalnom pojasu 1958. Materija je revidirana Konvencijom o pravu mora 1982. godine koja otvara poimanje suvereniteta nad ovom podmorskom teritorijom upravo vezano za tehnološke mogućnosti.

3. Zaštita međunarodnih voda, dna i njegovog podzemlja Konvencijom o pravu mora i ustanovljenje Međunarodne vlasti za morsko dno odredilo je pojam ov e res communis u odsustvu posezanja bilo čijeg državnog suvereniteta.

4. Dana 8. 8. 2007.

5. Kanada je imala aspiracije na Arktik 1925. godine. SAD su 1990. godine sa SSSR postigle sporazum o granicama na moru, ali na Arktik nisu ni tada reflektovale.

6. Međunarodni ugovori o kosmosu u kojima su učestvovale i SAD i SSSR od 1962 do 1967. su do kraja izričito predvidele nemogućnost uspostavljanja suvereniteta okupacijom na nebeskim telima.