Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

 

 

Vladimir Milutinović

Slepe mrlje

Pometnja koja je u Hrvatskoj nastala zboz izjave ministra Jeremića da je Hrvatska sprovela etničko čišćenje u Oluji nastavila se reakcijama na Milorada Dodika koji je na konstataciju hrvatskog predsednika Mesića da je Republika Srpska nastala na etničkom čišćenju uzvratio da se baš on ne bi trebalo da javlja sa tim primedbama jer je upravo Hrvatska nastala na najvećem etničkom čišćenju u Evropi posle Drugog svetskog rata. Ne treba pominjati da je reakcija zvanične hrvatske javnosti bila konsternacija. O čemu on uopšte priča, kakvo etničko čišćenje i to navodno čitavih 250.000 ljudi? Novinari izveštaje zaključuju da su sve te tvrdnje deo planiranje kampanje pošto se u Hagu upravo sudi hrvatskim generalima.

Dobra strana ovakvih situacija je to što se u njima politički apriori čitavih država, inače zatomljen u tradicionalnoj šutnji, pomalja na površinu i može da se doslovno čita u izjavama političara. Kako su na prvu Jeremićevu izjavu reagovali Mesić i Sanader? Mesić je podsetio da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku i da su tenkovi iz Srbije išli u Hrvatsku, često ispraćani cvećem, da je Hrvatska imala žrtve u tom ratu i da je na kraju u tom ratu pobedila. Srbija treba da se suoči sa tom prošlošću, a ne da govori da je Hrvatska sprovela etničko čišćenje. Sanader je dodao: „ Istina je jedna - Srbija je izvršila agresiju, a Hrvatska pobedila u nametnutom ratu”.

Ono što je zanimljivo u ovim tvrdnjama jeste da su one dosta očigledno “bušne” i to na specifičan način: one uopšte ne negiraju ono što je tvrdio Jeremić i posle njega Dodik . Naime, sve i da je tačno sve što Mesić tvrdi, to još ne govori ništa o tome šta je Hrvatska radila u svom “odgovoru” na srspku agresiju. Te tvrdnje bi na neki neizrečen način trebalo da služe i kao opravdanje svega što je Hrvatska činila, ali niko ne eksplicira tačan način na koji to opravdanje funkcioniše. Da li bi to trebalo da znači da posle neke “agresije” odbrambena vojska može da radi sa stanovništvom neke terirorije šta joj je volja?

Naravno da ne. To što je argument kojim se odbacuju hrvatske reakcije tako jednostavan pokazuje nešto drugo, što je zanimljivije od sporenja sa samim tvrdnjama. Ovaj argument nije nešto što ne bi moglo biti lako shvatljivo i suočen sa njim svako bi na kraju morao da prizna njegovu snagu. Štos je u tome da je se to suočavanje odbija. Jedino “suočavanje sa prošlošću” koje je moguće je suočavanje suprotne strane sa već gotovom slikom protivničke strane o ratu. Slikom u kojoj fale i takva događanja kao što su brojni zločini hrvatske strane u ratu i kilometarske kolone izbeglica. To znači da je čitava javnost Hrvatske u vlasti jedne slepe mrlje iz koje proizilazi jedna autoritarna norma izražena upravo u gornjim apsurdnim rečenicama. A to puno govori o društvima u kojima ove “istine” nastaju. Mislilo se da su to ranije bila autoritarna društva u kojima je nauka bila pod paskom politike, ali da su danas to slobodna demokratska društva u kojima postoji sloboda govora i naučnog istraživanja. Međutim, iako je ta sloboda veća nego što je bila, to još ne govori ništa o načinu na koji se formira zvanična javnost u ovim državama. Sudeći po ovim apsurdnim formulama koje u Hrvatskoj istim rečima ponavljaju skoro svi, od navijača, preko naučnika, do novinara, premijera i predsednika, na tom planu oslobađanja od slepih mrlja ništa se nije promenilo.

To je problem jer je to znak da, metaforički rečeno, hrvatsko društvo hoda po tepihu koji je dobro neravan od stvari koje su gurnute pod njega. Većina tih stvari se tiče Srba. Hrvatska je danas zemlja u kojoj je aparthejd prema jednoj etničkoj grupi sasvim legitiman. U kojoj su Srbi izloženi javnoj diskriminaciji koja se sastoji i u ovom iščuđavanju nad 250.000 izbeglica i nad navodnim “etničkim čišćenjem”.

I mi u Srbiji nismo bez bukvalnih slepih mrlja. Druga Srbija otprilike ima iste slepe mrlje koje i hrvatska nacionalistička javnost. Petar Luković izjavu “odurnog” ministra Jeremića ovako otpisuje: “ Verzija Jeremićeve historije po kojoj su za recentne ratove devedesetih krivi Hrvati, Slovenci, Bošnjaci i Albanci – dok su se Srbi samo branili, jer su bili nevini, naročito Slobodan Milošević , deo je tadićevske taktike da se već danas u Srbiji pomiri sve ono što se svađalo tolikih godina”. Ponovo se ono što je Jeremić tvrdio ne negira nego se govori o nečem drugom, jer Jeremić nije tvrdio ni da su za ratove krivi Hrvati i ostali, niti da je Milošević nevin, nego da je Hrvatska u Oluji izvršila etničko čišćenje. Ali to se nekako ne sme čuti, pa se mora zabašuriti bilo kakvim oveštalom primedbom. U ovom slučaju bi to što mislite da Milošević ima krivice za ratove iz devedestih trebalo da vas nekako spreči da vidite činjenicu etničkog čišćenja, iako su to odvojene stvari.

Ako je cilj Druge Srbije demokratizacija društva onda su ove simpatije za hrvatske istorijske slepe mrlje sasvim nerazumljive. Hrvatska je danas država nastala na ratu u kome je zaista pobedila ali joj je ta pobeda donela autoritarnu vlast koja počiva na ratnoj logici i koja je izvor autoritarnosti u čitavom regionu jer pokazuje da zločini i etnička čišćenja mogu proći nekažnjeno, da se čak mogu relativno uspešno negirati kao da se nikada nisu desili. S druge strane, slepa mrlja tzv. prve Srbije je umnogome neuviđanje činjenice da je čitava politika oštre pristrasnosti, obrnutog negiranja činjenica i vernosti vlastitom identitetu zapravo imitacija hrvatskog uspešnog primera. Ako Hrvatska može da negira etničko čišćenje u Oluji zašto mi ne bi mogli da negiramo sve što nam padne na pamet?

Pitanje je samo ko će prvi moći da izađe iz ove partikularističke logike. Zbog nečega mi se čini da bi to mogla pre da bude Srbija.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM