Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Govor predsednika Republike Srbije Borisa Tadića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija

Njujork, 16. Januar 2008.

Poštovani gospodine predse davajući, poštovani predstavnici zemalja članica SB,

Želim da se zahvalim u ime Republike Srbije na mogućnosti da još jednom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija iznesem stav moje zemlje o potrebi da rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije bude plod kompromisa i da ovom problemu svi učesnici u procesu moraju pristupati pažljivo i sa visokim stepenom odgovornosti.

Republika Srbija u protekle dve godine konstruktivno je učestvovala u pregovorima o budućem statusu svoje južne pokrajine. Iznosili smo niz predloga koji su išli u prilog najširoj mogućoj autonomiji kao najboljem rešenju za Kosovo i Metohiju.

Suštinska autonomija se u različitim modelima pokazuje kao funkcionalno, održivo i uspešno rešenje. Dokazalo se da su takva rešenja u skladu sa međunarodnim pravom i jedini put za pronalaženje kompromisa u konfliktima sličnim kosovskom.

Zbog toga je pregovarački tim Beograda svoj predlog suštinske autonomije uporedio sa načinom na koji je Kina rešila pitanja Hongkonga i Makaoa, a Finska Olandskih ostrva. Analiza koja je usledila, pružila je argumentaciju stavu da se na način sličan pomenutim, može pronaći i rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije.

Smatram da je u opštem interesu da ispitamo sve mogućnosti i pouke. U svakom od tih primera možemo da pronaći nešto novo što bi nam otvorilo put do rešenja oko kojeg ćemo se svi složiti.

Istorija Evrope u proteklih 50 godina obiluje jedinstvenim primerima koji pokazuju kako se suverenitet može uskladiti sa samoupravom.

Dame i gospodo,

Činjenica je da je srpski pregovarački tim ulagao velike napore da se postigne kompromis. Nažalost, pregovori koji su se vodili pod okriljem međunarodne posredničke Trojke, nisu urodili plodom.

Poznato je da prištinska strana nije prihvatila razgovor o budućem statusu Kosova, što je unapred bilo definisano kao osnovna tema pregovora, već je neuspešno pokušavala da nametne razgovor o odnosima nezavisnih država, i to je očigledno predstavljalo samo izbegavanje jasno utvrđenog cilja pregovora.

Jedini argument kojim je druga strana baratala, jeste da su Slobodan Milošević i njegov režim krivci za situaciju na Kosovu i da zbog grešaka tog bivšeg režima Kosovo navodno zaslužuje nezavisnost.

Zbog toga, dame i gospodo, dozvolite mi da vas podsetim da su zbog tragičnih grešaka prošlog režima, Srbija i njen narod preživeli tegobne godine poslednje decenije 20. veka. Sankcije, sukobi, pogibija, nemaština, strah i neizvesnost bili su svakodnevnica građana Srbije tokom više od deset godina. Posledice loše i neodgovorne politike dostigle su kulminaciju nepravednim kažnjavanjem Srbije u proleće 1999. godine, tokom tromesečnog bombardovanja.

Građani jesu bili kažnjeni, samo je režim ostao nedirnut. Sve dok ga oktobra 2000. godine, građani Srbije, braneći svoju demokratsku izbornu volju, nisu smenili s vlasti.

Danas je Srbija, evo već osam godina, demokratska i miroljubiva zemlja koja uporno pregovara, nudi rešenja, nudi kompromis. Ne postoji ni jedan opravdan razlog, ni jedan pravni argument, da se zbog pogrešne politike jednog lošeg režima Srbija i njen narod sada, skoro deceniju kasnije, ponovo, nepravedno kažnjavaju.

Ako je pre 50 godina, na projektu trajnog mira i dogovornog rešavanja svih problema, stvorena zajednica evropskih naroda, danas je neophodno da ta velika civilizacijska vrednost, taj princip, zaživi i na prostoru Balkana. Ne smemo žaliti truda da se nesporazumi i konflikti, i u našem delu Evrope rešavaju isključivo mirom i dogovorom, a nikako povlačenjem jednostranih poteza.

Jednostano priznavanje nezavisnosti Kosova, nema nikakve sumnje, bilo bi presedan.

Niko nema prava da destabilizuje Srbiju i Balkan brzopletim i jednostranim odlukama, koje bi imal e nepredvidive konsekvence i za druge regione sa problemima etničkog separatizma. Više puta smo iskazali jasan stav da rešenje mora biti u skladu sa međunarodnim pravom, da bude plod kompromisa, da mora biti prihvatljivo obema stranama i da mora doneti dugoročni mir i prosperitet svim žiteljima naše zemlje i regiona.

Vizija i metode kojima nas uči istorija Evrope od 1945. godine, omogućavaju nam da težimo budućnosti u kojoj probleme rešavamo strpljivo i dogovorom kako bi ostvarili opšte dobro.

Moramo da imamo na umu da je zajednički cilj svih naroda našeg regiona pronalaženje rešenja koja će nas pripremiti za budućnost u Evropskoj uniji.

Zato smatramo da su neophodni dodatni napori da se dođe do obostrano prihvatljivog rešenja, kako bi se u skladu sa Rezolucijom 1244, obezbedila suštinska funkcionalna samouprava koja bi garantovala sva prava kosovskim Albancima. A takvo rešenje je moguće i za njega ima prostora.

Možete računati na punu spremnost Srbije da konstruktivno i odgovorno učestvuje u nastavku pregovora, i oni bi mogli da budu organizovani u Beogradu, Prištini ili bilo gde na svetu, u formi koju bi ovo telo UN ocenilo adekvatnom.

Poštovana gospodo,

Želim ovde u Savetu bezbednosti UN još jednom da naglasim da je Poveljom UN zagarantovan princip poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih zemalja, a Srbija to jeste.

Ako bi se jednoj legitimnoj demokratiji oduzeo sastavni deo njene teritorije, protivno njenoj volji, to bi bilo kršenje Povelje UN, dovelo bi u pitanje kredibilitet svetske organizacije i uzdrmalo temelje međunarodnog prava na kome je čitav svet sazdan.

Verujem da sve članice Saveta bezbednosti znaju da je R ezolucijom 1244, garantovan suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i zbog toga vas pozivam da se ne ohrabruje i ne dozvoli donošenje jednostranog akta o nezavisnosti Kosova. Pozivam vas da ne dozvolimo kršenje Rezolucije 1244 i Povelje UN.

Srbija sa svoje strane, poštuje Povelju UN, Rezoluciju 1244, Završni helsinški akt i sve važeće relevantne međunarodne dokumente. Sve to svedoči o našoj punoj opredeljenosti da konstruktivno i odgovorno učestvujemo u nastavku traženja stabilnog i obostrano prihvatljivog rešenja.

Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, a svoj teritorijalni integritet i suverenitet čuvaće svim demokratskim sredstvima, pravnim argumentima i diplomatijom. Zbog toga, dame i gospodo, još jednom potvrđujem da Srbija neće pribegavati nasilju i ratu.

Naglašavam da državne institucije Republike Srbije imaju i dalje dobru saradnju sa KFOR-om i podsećam da su diplomatski napori i saradnja koju pominjem, spasli mnoge živote 17. marta 2004. godine, kada su militantni i ekstremni pripadnici albanske zajednice na Kosovu, za samo tri dana, spalili 35 crkava i manastira, 800 kuća i kada je 5000 Srba i drugih nealbanaca napustilo je svoje domove.

Iako smo sve vreme trajanja pregovora zahtevali da se i druga pregovaračka strana obaveže na odricanje od nasilja i pretnji silom, ona za razliku od naše strane, to nije učinila.

Ukoliko bi došlo do bilo kakvog nasilja na Kosovu i ukoliko KFOR ne bi bio u mogućnosti da na adekvatan način reaguje i zaštiti Srbe, mi smo spremni, podvlačim, uz pristanak nadležnih međunarodnih institucija, upravo poštujući međunarodno pravo, da pomognemo i pružimo zaštitu ugroženom stanovništvu.

Dame i gospodo,

Želeo bih da se osvrnem i na izveštaj specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN Joakima Rikera o stanju i primeni standarda na Kosovu.

Taj izveštaj ne odslikava stvarno stanje stvari. Ukazaću samo na ona najbolnija pitanja, a to su bezbednost srpskog stanovništva i povratak interno-raseljenih lica. Osnovno ljudsko pravo na slobodu kretanja uskraćeno je pripadnicima etnički diskriminisanih zajednica na Kosovu i Metohiji.

Činjenica je da se jedno od osnovnih ljudskih prava, koje se u zemljama članicama UN uskraćuje samo zatvorskim osuđenicima, uskraćuje Srbima na Kosovu i Metohiji jedino iz etničkih razloga.

Proces povratka je oblast u kojoj privremene kosovske institucije i UNMIK nisu ostvarili nikakve rezultate i to je osnovni pokazatelj da se na Kosovu i Metohiji ne izgrađuje multietničko društvo. Osam godina posle dolaska UNMIK administracije na Kosovo i Metohiju prema podacima UNHCR-a ima 207 000 interno raseljenih lica u Srbiji i 18 000 interno-raseljenih u Crnoj Gori. Na samom Kosovu i Metohiji ima oko 22 000 lica, izgnanih iz svog, u neko drugo mesto boravka u pokrajini.

Pravo na povratak zasnovano je na međunarodnim principima zaštite osnovnih ljudskih prava i sloboda i humanitarnim standardima koji su obuhvaćeni dokumentom « Vodeći principi UN o raseljenim licima». Dozvolite mi da sumiram činjenice koje dovode u pitanje proklamovani multietnički karakter trenutne situacije u pokrajini:   250 000 proteranih, od kojih je 207 000 interno raseljenih lica u Srbiji. Svi ti ljudi čekaju da se vrate u svoje domove; Kontinuitet kršenja ljudskih prava i ograničena sloboda kretanja za pripadnike srpske i drugih etnički diskriminisanih zajednica; Stalno zastrašivanje Srba, kao i napadi na njihovu imovinu i kulturno i versko nasleđe.

Evo još nekoliko konkretnih činjenica: nakon dolaska U NMIK-a i KFOR-a, od 1999 . godine do januara 2007. desilo se više od 7.000 etnički motivisanih napada, ubijen je 581 Srbin i 104 pripadnika drugih etnički diskriminisanih zajednica. Kidnapovan je 841 Srbin, 960 lica teško je ranjeno. Skoro 18.000 kuća je uništeno, isto toliko je opljačkano, a 27.000 stanova i kuća je uzurpirano. To je deo činjenica u moru podataka koji govore o realnom stanju na Kosovu.

Dame i gospodo,

Rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije mora da se donese u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao što ovaj organ UN mora da se saglasi i sa bilo kakvom promenom sastava civilne i vojne misije u pokrajini.

Građani Srbije su čvrsto opredeljeni za politiku očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše zemlje, i istovremenog nastavka evropskih integracija, radi boljeg života i ekonomskog prosperiteta.

Zato, pozivam Savet bezbednosti da uvaži o vaj stav Srbije i da donese odluku o nastavku pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije. Spremni smo da razgovore nastavimo odmah. Srbija je potpuno spremna i ima dobru volju, da kao partner Saveta bezbednosti, učestvuje u pronalaženju kompromisnog i održivog rešenja koje će dugoročno obezbediti mir i stabilnost na Balkanu i bolji život svim njegovim žiteljima.

 

 

 
 
Copyright by NSPM