Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Tanja Stumberger

KOSOVSKO PITANJE TREBA DA REŠAVA EVROPA A NE AMERIKA

U proteklih nekoliko nedelja vođeno je mnogo razgovora oko kosovskog puta ka nezavisnosti. Eksperti, političari, naučnici i oni koji su boravili ili borave na Kosovu priključili su se ovoj raspravi. Oko ovog pitanja se mnogo diskutovalo, ne samo u Evropi već i u Sjedinjenim Državama. Zbog toga je od suštinskog značaja imati na umu ko u Vašingtonu, javno ili iza zatvorenih vrata, ima priliku da govori o ovom i sličnim pitanjima. Ovaj grad predstavlja pravo leglo političara. Svaka zemalja ima ambasadu, jer je tu centar političkog odlučivanja. Štaviše, ono što se u ovog gradu dogodi ima nesumnjiv uticaj na odluke u Ujedinjenim nacijama i NATO, što je od ogromnog značaja za rešavanje kosovskog pitanja.

Iznenađujuće je koliko je političara i eksperata posvetilo svog vremena javnom razmatranju kosovskog pitanja. Nevladine organizacije su priređivale okrugle stolove i susrete jedne za drugim. Da li su to one radile zato što je neko želeo da se o Kosovu razgovara iz prve ruke, ili zato što je taj neko želeo da okrene javnu raspravu na svoju stranu? Smatram da svako ima pravo na mišljenje, ali javni govor predstavlja nešto drugo. Na ovim vašingtonskim dešavanjima mnogo puta sam slušala govornike koji nisu upoznati sa kosovskim pitanjem ili istorijom Balkana. Uprkos tome, ovi samoproklamovani stručnjaci bi samopuzdano čitali svoje pripremljene govore i pretvarali se da su oni ti koje treba konsultovati radi sticanja celovite slike o ovom pitanju. Problem je u tome što kada se neko javno obraća obično se pretpostavlja da ta osoba zna više od većine onih kojima se obraća. Nažalost, samoproklamovani stručnjaci samo zavode i dezinformišu one koji ih slepo uvažavaju. Jedan od njih je bio i Dejvid Kameron, lider britanske opozicije.

Mišljenja se razilaze oko toga kada su počele tenzije između etničkih Srba i Albanaca s Kosova ali nema dileme da su u poslednjoj deceniji obe strane izvršile nehumane i međunarodno neprihvatljive zločine.

Američka spoljna politika se 1999. godine umešala u ovaj problem. Bivši državni sekretar Madlen Olbrajt i predsednik Vilijam T. Klinton bili su zainteresovaniji za bombardovanje Srbije nego za podsticanje mirnog rešenja na Kosovu. NATO je reagovao na osnovu instrukcija Sjedinjenih Država. Bombe su padale na Srbiju 78 dana. Po Vašingtonu, izgubljeni ljudski životi i materjalna šteta predstavljali su kolateralnu štetu pobede na Balkanu. Dok su kod kuće Amerikanci proslavljali, oko 250 000 ljudi je napustilo Kosovo u strahu od Albanaca. Među onima koji su bežali spasavajući sopstvene živote bilo je etničkih Srba, Hrvata, Roma, Jevreja i muslimana nealbanaca. Oni koji nisu bili dovoljno brzi bivali su zatvarani, tučeni, kidnapovani, pljačkani ili ubijani. Čak su i istorijski spomenici, pravoslavne crkve, manastiri i drugi religijski objekti namerno harani i uništavani. Lideri Albanaca na Kosovu javno su osuđivali ove događaje, ali isto tako nisu učinili ništa da ih spreče. Amerikanci nisu samo zaustavili srpsku vojsku u napadu na Albance na Kosovu, oni su, paradoksalno, stali na stranu Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Na Kosovu pre bombardovanja nije bilo humanitarne krize. Zato NATO nije imao razloga ili argumenata da se meša. To je ipak učinio, sa ozbiljnim posledicama. Bobmardovanje NATO je dovelo do etničkog čišćenja Albanaca s Kosova koje je orkestrirao Miloševićev režim. Procenjeno je da je ubijeno oko 7 500 do 10 000 Albanaca. Štaviše, pokrenuta je izbeglička kriza, a nestabilnost u regionu je povećana. Išlo se pre na žrtvovanje ljudskih života nego na njihovo spasavanje.

Za to vreme je u Sjedinjenim Državama potkopana vladavina prava, kada je predsednik Klinton pokrenuo rat protiv Savezne Republike Jugoslavije bez kongresne deklaracije o ratu. Tokom predsedničke kampanje iz 2000. godine, Kondoliza Rajs se zalagala da Sjedinjene Države treba da prestanu sa slanjem mirotvoračkih i drugih misija pomoći na Balkan. Džordž V. Buš, u to vreme predsednički kandidat, smatrao je da Sjedinjene Države treba da povuku svoje trupe sa Balkana. Iako su oba ova političara promenila mišljenje nakon samo jedne godine na vlasti, bili su u pravu kada su se protivili američkom prisustvu na Balkanu, jer ovaj lokalni sukob nije predstavljao pretnju po Sjedinjene Države, što je ustavni preduslov za svaki angažman američkih trupa.

Klintonova spoljna politika, sklona zanemarivanju političkog i istorijskog konteksta događaja na Kosovu, učinila je više štete nego dobra u regionu. Na previše primera strane intervencije su nas naučile da su ove akcije neuspešne i da čak iza sebe ostavljaju veći nered stvarajući nove probleme i tenzije. Još uvek nije kasno da Sjedinjene Države shvate da njihovim trupama nije mesto na Kosovu. Povlačenje američkih trupa s Kosova i prepuštanje odgovornosti Evropljanima predstavlja jedini pravi korak, koji je trebalo preduzeti mnogo ranije. Ima dva razloga zašto se ovo nije već desilo: (Stejt Department) ne veruje da je Evropska Unija sposobna da reši ovaj problem i, drugo, ima strateške razloge na širem području Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Bugarske, Rumunije itd. Šta god da se tvrdi u Stejt Departmentu, u Pentagonu su ubeđeni da nema razloga za stacioniranje američkih vojnika na Kosovu.

Takođe, Zapad se mora otresti pogrešnog verovanja da je uz pomoć sile i na veštački način moguće stvoriti federalne države koje štite manjinska prava. Oni koji veruju u to da je moguće garantovati bezbednost i jednak tretman za srpsku manjinu na Kosovu žive u iluziji.

Logično je smatrati da ako većina na Kosovu ima pravo da se odvoji od Srbije, srpska manjina ima isto to pravo na odvajanje od Kosova, nakon njegovog osamostavljivanja. Drugi primer može biti Republika Srpska, koja se nalazi na svega 100 kilometara udaljenosti i gde su građani već nekoliko puta tražili od svojih predstavnika da im omoguće mirno odvajanje od Bosne i Hercegovine. Ovi zahtevi ne predstavljaju iznenađenje, jer niko ne želi da živi u zemlji gde postoji stalna potreba za prisustvom međunarodnih snaga koje su tu radi sprečavanja nekog budućeg sukoba. Istovremeno, mogu li te snage garantovati da se novi sukobi neće desiti? Nisam optimista po tom pitanju.

Nesumnjivo je da sadašnja situacija na Kosovu nikome ne odgovara i da je neodrživa. Srpska strana upozorava na opasnost jednostranih odluka. Ukoliko Kosovo objavi nezavisnost srpska vlada planira da prekine sve diplomatske odnose sa zemljama koje podržavaju ugrožavanje teritorijalne celovitosti i suvereniteta Srbije. Druga strana se nada će se na Kosovu sačekati još malo ne bi li se nakon predsedničkih izbora u Srbiji objavila nezavisnost. Slovenija, koja će predsedavati Evropskom unijom u prvoj polovini 2008. godine, imaće zadatak da razgovara sa svim stranama i zaustavi donošenje jednostranih odluka. Strahovanje od nasilja na Balkanu je isuviše ozbiljno i niko ne želi da to ponovo iskusi.

Ukoliko Kosovo i dobije uslovnu nezavisnost, stvari neće biti kao u nekoj bajci. Glavni problem će iskrsnuti kada budu pokušali da ga priključe EU, što neće biti moguće pod statusom za koji se sada tamo zalažu. Etnički Albanci ovo, ipak, ne žele da priznaju.

U poslednjih petnaest godina je u Evropi prisutna tendencija za povezivanjem na svim područjima, što ima svoje dobre i loše strane. Balkanske zemlje su odlučile da idu drugim smerom. Ne tvrdim da je ijedan od ova dva izbora a priori neproduktivan ili da predstavlja pogrešan korak. Ipak, interesantno je posmatrati kako se jedan deo Evrope trudi da se sve radi na istom nivou i brzinom svetlosti, dok na Balkanu niko nije spreman da se odrekne svoje posebnosti i sopstvenih vizija. Vreme će pokazati šta će od ovoga preživeti na duge staze.

Prevod: Aleksandar Novaković

Tanja Stumberger je ekonomista i politikolog iz Vašingtona. Stalni je saradnik Free Society instituta iz Slovenije. Odličan je poznavalac američke spoljne i unutrašnje politike. Doktorant je na Georgetown University u Vašingtonu a trenutno radi na tezi: T he Imperial Presidency Redux? Presidential War Power and the Bush Administration .

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM