Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

 

 

Milorad Stanojlović

Uloga sanskrita u svetskoj revoluciji

Reagovanje na tekstove: «Ostrašćeni istorijski revizionizam» i «Mandale ili kultura sećanja i «rehabilitacije»

Esej o strasti, šefa Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu, profesora Đorđa Stankovića, ne bi izazvao iole značajniju pažnju javnosti, Aleksandra Nedića i novinara Zore Latinović iz renomiranog magazina "NIN", da nismo istorijski i praktično sada u Okružnom sudu u Beogradu. Hoćemo li uspeti da kao i drugi narodi iz njega izađemo časno i dostojanstveno? U slobodnom svetu je ovo institucija dostojna pažnje i prema njoj se ravnaju svi oni koji su lojalni svojoj državi, a pogotovu ako ne smatraju da je ona privatna svojina. Usled toga, zauvek treba da bude jasno- isključeno je postojanje zakona za građane koji se, pored dužnosti da ih poštuju, uče i dužnosti da ih ruše. Isto bi trebalo da važi i za ustavnu parlamentarnu demokratiju, makar država i ne bila monarhija. Uostalom, drugačiju propagandu, zasnovanu na zločinima i semantičkim prevarama dobro poznajemo. U parlamentarnoj demokratskoj državi sud se ozbiljno shvata i visoko uzdiže, a sudije posebno. Međutim, kod nas su ove institucije slaba inspiracija za domaće republikance.

Profesor bi po dužnosti morao da zna da je u procesu sprovođenja Zakona o rehabilitaciji moguće da državni sud zatraži i stručno mišljenje Katedre za istoriju bivše republike, jer, kako javnost tako i sud cene mišljenje svog prvog nacionalnog fakulteta - Filozofskog. No, u konkretnom slučaju sud to ne mora da radi, već samo da čita novine?! Mišljenje se unapred zna, što je slučaj u svim tzv. dosadnim društvima?

Moguće je, međutim, da je ovo previše suptilna i sofisticirana argumentacija naspram jedne državne institucije (Filozofskog fakulteta), koja pokušava da se udalji od svog posla, da sebe ne uvažava dovoljno i zadovoljava se da bude u senci pojedinaca, kao vlasnika naših mišljenja. U svakom slučaju, tu naučna metodologija i društvena logika padaju istovremeno. Ostaju samo strast i sitan ćar, što možda, kada se zajedno posmatraju i nije za potcenjivanje.

Prilikom višedecenijskih suđenja u Srbiji po ozloglašenom članu 133. Krivičnog zakona, advokat Srđa Popović je u knjizi "Put u varvarstvo" ocenio da ovde zapravo sudi centar moći. U tom slučaju nikakva stručna mišljenja povodom ovakvih suđenja nisu više potrebna, a mali esej profesora Vodinelića o Zakonu o rehabilitaciji može se smatrati običnim pamfletom.

Uostalom, niko profesore nije ni pitao da li se na državnu novčanicu može staviti lik osobe koja je osuđena na dugotrajnu kaznu i koja je lišena građanskih prava(!?), kao u slučaju Slobodana Jovanovića. Napokon, pre rehabilitacije, Pravni fakultet otkriva bistu uvaženom profesoru. Da bi ovaj film u potpunosti bio domaći, ubica demokratski izabranog ministra, u prestonici ima svoju ulicu, a kažu i spomenik. Najlakše je građane edukovati da ne plaćaju porez i struju, ali se to ne radi ni u jednoj državi, bez obzira na njen sistem.

No coment ! Život je zakon i ništa više!?

Nikako ne spadamo u one osobe koje smatraju da srpskim republikanskim istoričarima treba zabraniti da pominju Francusku; naročito da vrše poređenja s ovom zemljom. Pogotovu ako su univerzitetski profesori ili šefovi katedri. Svako je slobodan da sledi svoj poziv, osobito ako je zato plaćen. Ta mu je dužnost zadata od države. No, u ovom slučaju reč je o potrebi civilizacijske percepcije, jer, ako to ne krijemo, govorimo o zločinima koji nisu istraženi iako se za njih zna, a sam zločin i kaznu i da ne pominjemo. Francuska ima svoju istoriju koju je vrednovala i kojom se ponosi. Osim, ako ovim našim istoričarima nije uzor onaj period francuske istorije kojom se Francuska nešto naročito i ne ponosi. Srbija takođe ima svoju istoriju i treba je istražiti. Nadamo se da to nije sporno, jer dokaza ima previše.

Doduše, ima i filozofa politike kod nas koji javno smatraju da jedan deo naše istorije, ratne i poratne, treba zaboraviti. Jedino nam nisu rekli, istorijski i naučno, šta je to konkretno što treba zaboraviti i kako se to istorijski i civilizacijski čini. Ne verujemo da je to sitno pitanje u filozofiji politike i političkoj filozofiji. Francuska je utoliko napredna ili dekadentna, možda, da se drži čudnog pravila: "Francuska ne strelja svoje maršale!" (Šarl de Gol). To bi bila samo stvar filozofije ili možda samo kulture civilizacije. Ako se prisetimo, ovde je običaj da se ubijaju demokratski legalno i legitimno izabrani ministri, a potom i drugi velikodostojnici. Sahrane su ponekad luksuz. I tako sve do danas. Sunce je ovde daleko, ali je Francuska još dalje. Toliko o Evropi i još ponečemu. Summa sumarum: a psolutno je neprihvatljivo vršiti pritisak na sud, kako to čini šef Katedre za istoriju.

Sa druge strane, nije na odmet da zađemo i u argumentaciju i vidimo o čemu to sud posebno mora da vodi računa kada bude odlučivao prema zakonu i mišljenju uvaženog profesora. Autor ovde smatra «da se problem rehabilitacija kod nas, kako u društvu tako i u nauci, tesno prepliće sa stavovima i uticajem predstavnika revizionističke istoriografske škole». Načelno, upotreba pojma revizionizam je inače rutinski pokušaj semantičke prevare u bilo kojoj istoriografiji i to ne samo zato što je posebno ovaj termin omrznut kod naših intelektualnih boljševičkih enklava i dan danas. Na taj način je to vrsta diskvalifikacija po analogiji, inače uobičajena u staljinizmu. U logici, pak, analogija ima svoje , ne baš zavidno mesto, što profesor sigurno zna, jer po dužnosti to mora da utuvi u glave svojih studenata. Usput, mislimo da smo svi protiv revizije i reforme, već da težimo promenama! No, to je samo vedrija strana problema.

Problem rehabilitacije kod nas, pre svega, tesno se prepliće sa pravnom i društvenom logikom, tj. on se zapravo sa njom sukobljava, o čemu je iscrpno obavestio javnost pomenuti profesor Vodinelić i to isključivo sa stručnog aspekta. Stoga je ulazak u ovaj zabran danas uvek na sopstveni rizik . Bojimo se stoga da je u ovom slučaju profesor previše rizikovao i da se to nije isplatilo.

Osnovni problem je u tome što Zakon o rehabilitaciji ne daje lažnu nadu da će oni koji su od strane zločinačkog režima «pokošeni», kako profesor kaže, biti zaista i rehabilitovani, pošto rehabilitacija nikoga i ninašta ne obavezuje, već nudi praznu čašu u koju svako može da sipa ono što donese. U većini slučajeva, zločin je izvršen nad vlasnicima privatne svojine... Stoga, veća je verovatnoća da se zločini ponove, nego da se pravda uvede na mala vrata. Što se tiče, kod nas pesničkog termina, «pokošeni», to u članku govori učitelj mladih, izjednačavajući ljude sa biljnim korovom. To kaže učitelj istorije, koji preporučuje drugima da se pozabave socijalnom patologijom. Možda se to Francuzima dopadne, ali nama sigurno neće. Takođe i Vili Brantu.

Na jednom mestu spominju se «akcije skojevskih grupa odmah posle kapitulacije zemlje». Budimo najpre učtivi: ne treba preterivati s ovim akcijama, kako u vremenu, tako i u prostoru, a ni marketingom ovih grupa. Posle kapitulacije zemlje skojevske grupe su ostale verne ugovoru sa Hitlerom. To ne treba kriti, jer nisu krive grupe, već naređenja koja su imale, kao i obožavanje Staljina. Ovakvi «uzleti» u istorijskoj nauci nisu na strani interesa univerziteta. To se oseća u vazduhu već posle ove tvrdnje. Ali to ne mora da odvrati od namera.

Stoga profesor okreće list i na kraju eseja nas značajno upozorava ili možda preti, videćemo. Posle izrečenih mudrosti, tu već nema laži. Apsolutno mu verujemo! Posle izrečenog, ova pedagoška mera jedino i preostaje.

Kada na sve ovo bacimo pogled, vidimo da tu od naučne metodologije nema ni traga. Ova istoriografija, sa ovakvim argumentima i moralnim stavovima je hiljadama svetlosnih godina udaljena od nauke i društva. Udaljena, ali nije usamljena i u tome je njena snaga.

Međutim, mogli bismo se složiti sa profesorom da «univerzalne podloge u iistoriografiji za pristup ovim pitanjima nema», jer, odista, Srbija i njeni republikanci su jedinstveni i neponovljivi u svetu. To majka ne rađa! Ali, ne i sa tim da «takve podloge nema ni u međunarodnom pravu...» Stručni istoričari znaju da ovo nije tačno, ali srpskim republikanskim istoričarima međunarodno pravo nikada nije bilo jača strana, iako bismo želeli da je drugačije.

Zato Srbija danas najviše plaća cenu ove istoriografije.

Sve u svemu, nije čudo što jedan drugi poznavalac te istorije i to iz prve ruke, sada pokojni Desimir Tošić, nije dobio ovde priliku za dijalog o toj istoriji, sa aktuelnim istoričarima, bez obzira na svoje argumente. Ali je zato otkrio argumente jedne druge vrste ili sekte istoričara kod nas. To i nisu argumenti u liberalno-demokratskom duhu i smislu. Više su jalova odbrana sitnih privilegija, koje je neoliberalizam zaista pokosio, odbivši da dalje finansira nesposobni parazitizam srpskih republikanaca.

Naime, Desimir Tošić je pre par godina bio član Glavnog odbora Demokratske stranke i sa stanovišta aktuelne «istoriografije» imao nepoželjan status objektivnog i nesvrstanog sagovornika. Zbog toga je on, duboko razočaran, izneo svoje stavove na srpskom jeziku u jednom razgovoru za nemački radio D eutsche Wele . Bila je to u pravom smislu ravnogorska istorija «na uvo», s jedne strane, a sa druge, argumenti o toj takozvanoj našoj istorigrafiji, a posebno istoričarima. Intervju pomenutog gospodina Tošića je, naime, nametnuo pitanje: treba li nam debata bez blata ili nam treba samo vašar «uzavrelih antifašista» i namirene privilegije.

Njegovi stavovi nisu tako opširni kako je uobičajeno kod istoričara, pa je red da ih pomalo i citiramo: „Pa, ja mislim, znate“ kaže Tošić „da se nama drugi svetski rat vratio '91. To je moj utisak. Očevidno da komunističko rešenje, znate, nacionalnog pitanja, i toga sukoba između partizana i četnika je ugušeno; nije rešeno i nacionalno pitanje, o njemu nije nikada diskutovano, pošto su oni dolazili do ludačkih stavova, da su oni sve rešili - kad dođu na vlast! Tako da..., u stvari se iz pepela to vratilo, znate, i nama to stiže u nezgodan čas, što još više pogoršava našu situaciju“.

Vrlo neprijatno za širu javnost, ali ipak lekovito. Zatim, on dalje kaže: „I danas se diskutuje o Mihailoviću sa jednim ogromnim neznanjem i, ako gledate ovo Društvo za odbranu istine o antifašističkoj borbi, narodno-oslobodilačkoj borbi, vi ćete videti da njihova istina napada četnike, a ne da oni govore o svojoj istini, znate. Uostalom, niko njih ne kritikuje, da se oni nisu tukli, znate, i, to je jedno, drugo je, šta je radio protivnik, a treće je, režim koji su oni osnovali 1945. godine, sa svojom pobedom“.

Pitanje koje je u daljem razgovoru postavljeno bilo je vrlo precizno: „Kako biste opisali današšnju raspravu o učešću ravnogoraca i partizana u Drugom svetskom ratu?“

Slažem se da je sledeći citat prilično nepopularan, ali je istinit, te nije zgoreg da ga čujemo: „Pa, dosta infantilno, znate. Ja mislim da to, ovako..., nema nikakvog smisla. Ja lično sam veći pristalica da se dođe među istiričarima do nekoga stava, nekog pogleda. Međutim, istoričari su jako ćutljivi, da ne kažem – populisti, znate, podešavaju se prema masi. Mi radimo stvari izuzetno neozbiljno, znate, da nam se ceo svet smeje; tako, da, kad gledate sa strane, znate, ako čitate stranu štampu, živite u stranoj zemlji, mi izgledamo mnogo više komični nego što smo ozbiljni, znate. I ova diskusija oko četnika i partizana, koju treba prepustiti institutima, istoričarima, eventualno nekim političkim ljudima i nekim učesnicima… Tako, da, ne,... ne nalazimo ni jednu tačku gde možemo da se sretnemo. Ne morate da se složite, znate, ali mož' da bude diskusije. Znate, diskusije nema, i...i, to vam je to - kad ste društvo nezasnovano na demokratiji!“

Pri kraju razgovora jedno politički-metodološko pitanje rešilo je neke dileme. Pitanje je glasilo: „... zbog čega smatrate da su skoro sva ključna pitanja iz perioda drugog svetskog rata na području bivše republike Jugoslavije ostala gotovo netematizovana?“ Odgovor je bio zaista frapantan, ali iskren: „Zato što ništa nije rešeno na vreme, znate, ništa nije diskutovano, znate. Ja, kad sam došao, moja ideja, jedna od prvih ideja, je bila da potpuno intimno, diskretno, znate, raspravljamo o tom odnosu u ratu, u građanskom ratu, što je i Tito priznavao, nasuprot našim današnjim antifašistima, uzavrelim, koji žive inače u divnim privilegijama već pola veka. Oni nisu skloni da razgovaraju na miru: šta je činjenica? Znate, imaju četnici neke činjenice, znate, koje ne možete zbrisati. Vi ne možete da zbrišete činjenicu da je Tito 72. godine izjavio da, to je bio građanski rat, ali mi to nismo govorili, jer bi nam smetalo (k)od velikih sila“. I, zatim, dalje : « Nijedan dosadašnji istoričar, veliki, antifašistički, nije objasnio šta je to što je Tito rekao. Da li je on '72. godine intelektualno već pao, ili je možda prešao na stranu četnika? Nešto mora do bude po sredi!... Dakle, mi na to ne odgovaramo, mi idemo dalje, mi vršimo napade. Znate. Vi morate da objasnite, ako ste partizan: zašto je toliki broj ljudi od Nemaca bio zatvoren i ubijen?»

Napokon, poslednji pokušaj gospodina Tošića doživeo je konačni fijasko. Evo, kako se to dogodilo: „I ja sam našao dva čoveka, u to vreme, koji su bili vrlo skloni da o tome, diskretno, tako, raspravljamo, kao vi i ja sada. To su bili Milovan Đilas i Branko Petranović, obojica partizani; ja nisam bio partizan. Međutim, na nesreću, oni su umrli, znate; i, ja sam video, da..., - moć, za, debatu, pravu, kod nas – ne postoji “.

Uprkos upozorenju profesora Stankovića, tj. onoj pretnji na kraju, upravo u tom grmu i leži zec, tj. u tome je stvar. U moći debate, a ne u moći uticaja na sudsku odluku.

Ne verujemo da je profesor zaista centar moći koji kod nam sudi. On samo možda želi da bude blizu vatre koja još uvek greje, dok nam negde iz Evrope ne stigne demokratija. Što bi narod kazao šaljivo: „Ne lipši magarče...“

To može u Srbiji. U Rusiji više ne. U tome je uvek bila razlika između naših i ruskih republikanaca. Francuze namerno ne pominjemo.

To bi uglavnom moglo biti sve što se ima reći o spisu «Ostrašćeni istorijski revizionizam» profesora Stankovića.

Međutim, u poslednjem broju uglednog magazina NIN (broj 3004, od 24.07.2008.), profesor se, nezadovoljan kritičarima svojih stavova, u rubrici Odjeci na 6. strani revoltirano javlja tekstom „Mandale ili kultura sećanja i rehabilitacije“. Spis počinje analogijom i pokušajem analize i aluzije na reč mandala iz sanskritskog jezika „koja se u opštem značenju prevodi kao krug“. Lopta je inače sinonim savršenstva u geometriji, ali i krug je tu negde blizu. Analogija je, na žalost, daleko od savršenstva. Stoga ovaj pokušaj nećemo razmatrati. Ali, ima u njemu jedan detalj koji izaziva pažnju.

Profesor je ozlojeđen posegao za argumentima iz svoje porodične arhive i čitav taj „pregršt dokumenata“, (posebno iz porodične arhive, koji mogu da racionalizuju predstave o prošlim događajima i ličnostima, da unaprede nauku) bacio kao anatemu, ne samo na Nedića, već je kooptirao i Mihailovića i Ljotića. Dodavši Martina Lutera stigao je i do pogreba. „A pogrebni ritual ima takođe značenje i simboliku mandale!“

Međutim, ovaj zanimljiv spis ima jedan detalj od opšteg značaja koji nas jedino i interesuje. To su naša istorija i arhive, javne i privatne. Znamo da značajan deo istorije i arhivske građe, posebno ratne i poratne, nije istražen, ali su sudovi davno izrečeni i neprekidno se ponavljaju. Nije nam poznato da li to ima veze s mandalom. Ali činjenica, da je značajan deo arhiva o Pokretu DM, na primer, u vlasništvu pojedinih porodica u Srbiji, ali još više i u eks republici, nameće pitanja na koja upravo istoričari moraju dati odgovor.

O arhivama u državnom vlasništvu ne brinemo, jer će, kad tad nekome biti dostupne. Brinu nas i glasine da i iz tih arhiva tiho nestane poneki dokument; možda samo privremeno. Za pijacu ovih dokumenta to sada nije tako značajno, jer ima mnogo falsifikata, te tržište ne reaguje. Ali, pitanje privatnih arhiva izaziva pažnju i zabrinutost javnosti, zbog čega se o tome mora javno povesti debata. Jer, istina se mora saznati, čak i ako se ne objašnjava zbog čega je to važno. To je jedini put, drugog nema, bez obzira na mandalu.

Eto, prilike za jedan novi početak.

U Beogradu, 29.08.2008. g.

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM