Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

 

 

Đorđe Stanković

Mandale ili kultura sećanja i „rehabilitacije“

(«Rehabilitacija Milana Nedića“, NIN br. 2002)

Mandala je reč iz sanskritskog jezika i u svom opštem značenju prevodi se kao krug. Slike kruga u različitim religioznim običajima, ali i psihologiji, ponajviše označavaju – igru. Figure „kružne igre“ ima u tibetanskom budizmu, ali i u tekijama derviša. Ona je i jantra u budizmu i dezorijentisana ličnost u psihologiji. Individualne mandale imaju, kako tvrdi Karl Gustav Jung, „neograničeno mnoštvo motiva i simboličkih varijacija“. Tako se u određenim naukama, a posebno u istorijskoj, stvaraju personificirani automati, određene metode ili mitovi – mandale.

Nastojali smo da u istorijskoj nauci uvek otvaramo mandalu, dodajući nova znanja, zasnovana prvenstveno na novim izvorima i metodama. Ali, mandala se uporno, često kao politička pedagogija i praznoslovlje, ponavlja i prividno zatvara. Tu nema mesta za tolerantnu i pristojnu naučnu polemiku, kao što nam je to stavljeno do znanja u pismu Liberalne stranke i napisa u NIN-u. Etičnost nauke i kulturnog ophođenja, uveliko zahvaljujući medijima i nacionalnoj mitomaniji, usput su se negde zaturili. Posve je normalno i izvan privatnog političkog i ideološkog opredeljenja, da dva čoveka o nekom istorijskom događaju ili ličnosti nemaju isto mišljenje. Nikada nismo pisali i objavljivali iz određene ideološke matrice i da bismo izricali poslednju reč, zatvarali mandalu. Tako je i sa pokušajima da se mandale gen. Milana Nedića, gen. Draže Mihajlovića, Slobodana Jovanovića, Svetislava Stefanovića, Gligorija Božovića i drugih trajno „spomenički zatvore u svesti srpskog naroda“. Uvek ima i stalno će se pronalaziti novi istorijski izvori koji će to osporavati, a naš je zadatak na katedri kojom upravljamo da to učinimo dostupnim naučnoj kritici i javnosti. Nemamo ništa protiv da se rehabilitacije pokreću, ali se varaju oni koji putem suda dobijaju i da se krug, mandala, zatvara. Mandalu, u civilizovanom svetu, zatvara samo sud istorijske nauke.

S obzirom na to da se naše ime stalno povlači, sa našim znanjem ili bez njega, dozvolite da šef katedre ima pregršt dokumenata, posebno iz porodične arhive, koji mogu da racionalizuju predstave o prošlim događajima i ličnostima, da unaprede nauku. Da li je Slobodan Jovanović, bez trunke griže savesti i upitanosti o posledicama potpisao akt i odobrio, na predlog svog „šefa Ratnog kabineta“ Živana Kneževića, da se u delo sprovede slovo „Z“, što je značilo „zaklati“ i da je tako pobijeno stotine viđenih Srba. To ne tvrdimo mi na katedri „kao levičari“ već Božidar Bećarević, zatim šef obezbeđenja vlade Milana Nedića Đuro Trpković, pa i sam gen. Milan Nedić na prvom saslušanju u Beogradu i mnogi drugi. Ne vidimo korist da se spekuliše o stvarima koje još ne možemo da znamo. Zar Slobodan Jovanović nije sakrivao, kao predsednik vlade, bez trunka emocija, izveštaje o genocidu nad Srbima u NDH. Kad je jedan od članova vlade došao iz SAD sa tim saznanjima, kao i saznanjima da vlada ne preduzima ništa da se taj genocid bar umanji, Slobodan Jovanović mu je cinično preporučio da je bolje da čita Dikensa nego da se brine o Srbima u NDH! Da li je to onda „najveći srpski um“? Zato ćemo i ovoga puta da se uzdržimo i da iznosimo tvrdnje koje ne prelaze graničnu liniju nauke.

Koristićemo izvor prvog reda, čiju verodostojnost smo proverili uvidom u zapisnik sa prvog saslušanja generala Milana Nedića. Radi se o rukopisu od 128 strana, pod naslovom „Mali ljudi u velikoj Srbiji“ Đure Trpkovića, šefa obezbeđenja vlade generala Milana Nedića, s kojim je, u istom automobilu, 6. oktobra 1944. pobegao iz Beograda. Rukopis je nastao u Beču krajem 1945. i nije jedini dokument u našem posedu koji potvrđuje ovo svedočenje. Međutim, teško da ćemo ih obelodaniti jer se pridržavamo, kao sve civilizovane države, načela da „unuci nisu krivi za postupke svojih dedova“. A živ je još poneki deda, otac i gotovo svi unuci!

Tada „šef agenata u obezbeđenju vlade“ Trpković je prisustvovao 29. avgusta 1941. ceremoniji predaje civilne vlasti gen. Milanu Nediću u Narodnoj skupštini. Između ostalog, vojni zapovednik Srbije gen. Dankelman je rekao: „Izražavamo nadu da ćete sa svojim saradnicima pravilno koristiti ovlašćenja koja vam dajem radi postizanja postavljenog cilja i sa poverenjem u vašu moralnost, predajem civilnu upravu u Srbiji“. Gen. Milan Nedić je odgovorio, takođe između ostalog: „Moji saradnici i ja založićemo se da budućnost srpskog naroda izgrađujemo u lojalnoj i prijateljskoj saradnji sa nemačkim Reich-om, kao i sa njegovim predstavnicima u Srbiji, verujući da će nemački narod pravilno shvatiti i oceniti neminovne potrebe srpskog naroda“. U protokolu ceremonije, kao i govorima gen. Dankelmana i gen. Milana Nedića nigde se ne pominje vlada već samo saradnici!

Đuro Trpković, zatim piše o nacističkoj propagandi i ulozi Radio Beograda. „Sonder Belgrad“ je, to se po sebi razume, davao je svoj glas i pomoć svima koji su bili voljni da govore protivu komunizma i boljševizma, da veličaju i hvale Hitlerovu Nemačku i napadaju saveznike, njihov program i njihovu sporost u vojnim operacijama. Ovu su stanicu najviše koristili general Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, Dragi Jovanović, dr Miroslav Spalajković, Đorđe Perić, Stanislav Krakov, inž. Vasiljević, dr Lazar Prokić i Velibor Jonić.

Gen. Milan Nedić posetio je i Adolfa Hitlera, po vlastitoj želji. „ Po povratku iz Reich-a – piše Đuro Trpković, sad već šef obezbeđenja vlade – nakon pet dana, gen. Nedić je, preko radija i štampe, uputio srpskom narodu jednu poruku, u kojoj je, između ostalog kazao: 'Sada sa mnogo više optimizma i poverenja gledam u budućnost Srbije i srpskog naroda. Novo sunce izlazi iz oblaka da ogreje i obraduje napaćeni srpski narod. Imajmo poverenja u nemački Reich i nastavimo sa našim nacionalnim i ispravnim stavom, boreći se protivu crvene kuge sa Istoka, a čuvajući i braneći po svaku cenu, red i mir, steknimo pravo da učestvujemo u organizaciji nove Evrope, koju stvara Nemačka.'“

Na naše tvrđenje kako je gen. Milan Nedić pomagao finansijski Ravnogorski pokret gen. Draže Mihailovića, preko Komesarijata za izbeglice naš bivši đak javno izriče proizvoljni sud da to „naprosto nije tačno“. Znači li to da profesor laže, jer ni novinarka koja je priređivala tekst nije našla za shodno ništa drugo nego da napiše kako smo mi to „ljutito rekli“. Đuro Trpković piše o Tomi Maksimoviću, komesaru za izbeglice sledeće: „Maksimović se nije isticao nigde, bio je skroman i povučen, službeno je opštio samo sa Nemcima, ali mu je bilo suđeno da uspostavi dobre odnose sa gen. Mihailovićem i njegovim pokretom i to ne po ličnoj inicijativi, već po Nedićevoj želji, jer je srpska vlada preko Komesarijata za izbeglice i preseljenike ukazivala stalnu novčanu pomoć gen. Mihailoviću i ravnogorcima ... tako je samo Kalabić, 'Čičino mezimče', dobio od Nedića 20.000.000 dinara... Pored pomenute stalne pomoći srpske vlade, ukazivane preko Komesarijata, svakom 'korpusu na papiru' dodeljivala je i dodatnih 3.000.000 dinara. Ravnogorci su primali pomoć od mnogih industrijalaca, trgovaca i bogatih ljudi Srbije – Vlade Ilića, Ilije Mihajlovića, braće Mitić, braće Teokarević, Babića, Panića i dr.“

O tvrdnjama Liberalne stranke i revizionista da gen. Milan Nedić nije ubijao Srbe, Đuro Trpković kaže „da oružane formacije gen. Milana Nedića, Srpska državna straža, tokom rata nije ubila više od 1.000 partizana i komunista“. Oni se, valjda ne računaju u Srbe. Po “liniji Specijalne policije, u Glavnjači, u Banjičkom logoru i u Jajincima SDS nije ubila više od 20.000 ljudi – partizana, četnika, anglofila, 'patriota', crnoberzijanaca, kriminalaca, itd.“ Zar i to nisu Srbi? Ovo potvrđuje i Božidar Bećarević, šef IV antikomunističkog odseka Specijalne policije u svojoj „izjavi“ od 20. decembra 1949, kao dodatku isledničkog zapisnika. „Gen. Milan Nedić i Dragi Stamenković plakali su na sahrani pukovnika Miloša Masalovića, šefa kabineta, koga je ubila zloglasno 'Z' Slobodana Jovanovića. (II deo)

Kao naučnik ne mogu da osporim vrednost, stručnu i literarnu, jednog broja dela Slobodana Jovanovića. Neka su već prevaziđena. Međutim, u sudbinskim pitanjima nacije i države, Slobodan Jovanović nije pokazao „građanske kuraži“, a ni volje da ih rešava u skladu s vremenom u kome je preuzeo odgovornost. Njegovi saradnici i članovi vlade svedoče da je Slobodan Jovanović „na sve probleme gledao s apstrakcijom školskog seminara“, mereći „sudbinu srpskog naroda kao da je reč o tuđem narodu“. Taj „umorni i bolesno osetljivi starac“, „bez krvi i nerava, muževnosti u karakteru“, „podozrivog, čiji smeh je u najtragičnijim momentima ježio“, itd. (Milan Grol, Božidar Marković, ser Xorx Randel – engleski poslanik pri jugoslovenskom i grčkom dvoru, itd).

Jedna od omiljenih bivših i sadašnjih „pozitivnih osobina“ Milana Nedića, kao „srpske majke“, bilo je tvrđenje da on nije, kao drugi kvislinzi, poslao nijednog Srbina na Istočni front. O tome Đuro Trpković piše: „Vlada generala Nedića nije mogla, iako je htela da ugodi Nemcima, da se primi ovog teškog i tako tugaljivog zadatka, jer su Srbi imali mnogo simpatija za Ruse . I divile se njihovoj borbi i junaštvu. Zato su se ovoga posla latili članovi 'Zbora', Olćan, Vasiljević, Živadinović i kapetan Nikić. Takođe je na svoju ruku radio, ali za sebe lično Strahinja Janjić ('gradonačelnik' Kragujevca u vreme masovnog streljanja oktobra 1941. godine – op. autor). Nisu uspeli. Omladina se nije odazivala. Masne dnevnice i mnoga obećanja, o pretnjama nije ovde moglo biti reči, nisu bila u stanju da stave Srbe, Slovene u borbu protiv Rusa i Rusije. Janjiću je pošlo za rukom da organizuje grupu od svega 300 lica i to je bila, kako se on hvalio 'neustrašiva četa protivu nečastivih Sovjeta'. Međutim, nije bilo suđeno da i jedan jedini Srbin ode na Istočni front, jer je jednog dana 1943. godine Strahinja Janjić, od strane dotadašnjih gospodara Nemaca odveden i sam u neki rudnik ili logor. Posle toga se ništa nije čulo za njega.“

I na kraju rukopisa, gde Đuro Trpković sebe predstavlja kao „dobrog Srbina“ i „anglofila“, vratio se 1946. dobrovoljno u Srbiju. Prilikom hapšenja među ostalim ličnim stvarima pronađen je i ovaj rukopis, ponavljamo nastao u Beču a ne u „Udbinim kazamatima“! Završna rečenica Đure Trpkovića, šefa obezbeđenja vlade gen. Milana Nedića, glasi: „Nedić, Mihailović i Ljotić hteli su, uz podršku Nemaca i njima služeći, protiv kojih se digao bio ceo kulturni i napredni svet, da dođu do izražaja i postanu ljudi velikog kalibra. Prevarili su se u računu. Prevarili se teško i krvavo i postali tip malih ljudi u velikoj Srbiji“. Time mandala o kolaboraciji, kvislinštvu i ulozi pojedinih ličnosti još uvek ne može da se zatvori, bez obzira na to što igrači „mandalinih krugova“ trče svoj „poslednji politički krug“. Smatram, kao naučnik da smo dodali samo poneki kamen u temelju racionalnog naučnog znanja. Uverenja ostavljamo političkim pedagozima – podjednako istoričarima, pravnicima ili Liberalnoj stranci. Neka na kraju ovih izvora progovori i sam gen. Milan Nedić: „Moja odluka je bila čista po dolasku u Beč, jasna i nepokolebljiva – nikakve političke saradnje sa Nemcima, a još manje oružane u ma kom obliku. Toga sam se čvrsto držao do poslednjeg dana trajanja Nemačke.“!?

Ovde već moramo da pozovemo Geteovog Fausta: „Kada dospemo do dobroga ovog sveta tad se bolje naziru obmane i varka“. Revizionistima u istoriografiji, onim ostrašćenim, kao i piscima obrazloženja za rehabilitacije i nepotpisanim provokativnim piscima pisma Liberalne stranke, koje nam je stiglo na fakultet, ostavićemo – Martina Lutera. Ostali su u uverenju da su pobedili ropstvo dosadašnjeg autoriteta vere, ali se nisu lišili pobožnosti. Luter je, kao i oni, slomio veru u autoritet upravo zato što je restaurisao autoritet vere! Da li smo dočekali da se „podlosti današnjice opravdavaju podlošću jučerašnjice“? Da li je sloboda i demokratija označena na balkanski način – da svako sme da piše o svačem i da se „kompetentno“ upoređuju uverenja i znanje. Čini se da smo jednom bili u društvu takve slobode – na dan njenog pogreba. A pogrebni ritual ima takođe značenje i simboliku mandale!

Profesor dr Đorđe Stanković,

šef Katedre za istoriju Jugoslavije,

Filozofski fakultet u Beogradu

 

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM