Slađan Nikolić

U izjavi za jagodinsku televiziju “Palma plus” od 12. aprila šiptarski krvnik Ramuš Haradinaj rekao je: “ Nisam kriv za ono što je pisalo u optužnici protiv mene, niti za ono za šta me optužuje javnost u Srbiji.” On je dodao i da je tokom njegovog komandovanja u operativnoj zoni Dukađini (Metohija) ubijeno šest srpskih civila na različitim mestima. “Za to me je teretila optužnica i ne postoji ništa drugo što se desilo van optužnice. Ako misle da nešto ima, neka pošalju Tužilaštvo za ratne zločine iz Beograda”, rekao je Haradinaj.

Povodom ovih izjava niko se nije oglasio. Ni predsednik Srbije Boris Tadić, ni premijer Vojislav Koštunica, ni tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević! Pomenuta gospoda izgleda ne gledaju televiziju, ne čitaju novine, budući da je izjavu preneo Glas javnosti, niti koriste internet jer se ista vest može naći i na sajtu ovog dnevnog lista.

Možda ovu Haradinajevu izjavu shvataju kao marketinški politički trik. Možda razmišljaju o tome da UNMIK, NATO i tzv. vlada Kosova ne bi dozvolili Tužilaštvu za ratne zločine da ispituje Haradinaja ili da na teritoriji KiM vrši istrage, ali ona bi za svaku ozbiljnu državu predstavljala izazov. I ne mora Haradinaj da pristane da sarađuje sa Tužilaštvom za ratne zločine, i ne mora Tužilaštvu da bude dozvoljeno da obavlja istrage na teritoriji KiM, na taj način bi se čitavom svetu uz jednu medijsku kampanju pokazalo da Haradinaj laže, i da UNMIK, NATO i tzv. vlada Kosova ne dozvoljavaju da zločinac bude osuđen. Bio bi to veliki politički poen u našoj borbi za odbranu Kosova i Metohije.

Kašnjenje nije nenadoknadivo

Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, najavio je da će Srbija tražiti od UN saslušanje bivšeg šefa UNMIK-a Sorena Jesena Petersena, koji je najodgovorniji za to što nisu obezbeđeni adekvatni i validni dokazi u predmetu Haradinaj, odnosno zato što UNMIK ništa nije učinio da zaštiti svedoke, ni da obezbedi dokaze. I to je dobro, naravno, ako ova aktivnost bude realizovana, mada su jako male šanse da će bivšem šefu UNMIK- a , čak i da se saslušanje održi, faliti i dlaka s glave.

Država Srbija opet kasni. ž alosno je to što u pravo vreme nije došla do podataka koje Karla del Ponte u vezi sa Sorenom Jesenom Petersenom iznosi u svojoj knjizi. Naime, ona piše da je tužilaštvo imalo velike probleme kako bi došlo do dokumenata koja su bila u posedu UNMIK- a . Neka od njih su bila selektivno odabrana i napisana, tako da nisu mogla da se koriste u sudnici. “Obavestila sam Kofija Anana o jednom plakatu u centru Prištine sa likom Haradinaja i porukom podrške Sorena Jesena Petersena”, piše Del Ponteova o svojim teškoćama. “Prenela sam i da je u jesen, 2005. godine, drugi čovek UNMIK- a prisustvovao svadbi jednog bliskog Haradinajevog rođaka. On se saglasio da je to neprimereno.” Anan je tada saznao od Del Ponteove da i svedoci koji bi trebalo da potvrde optužnicu protiv lidera OVK-a nemaju poverenje u UNMIK.
”Umesto da štite svedoke, oni ih zastrašuju”, rekla je Del Ponteova.
“Izgledalo je, međutim, da se šef UNMIK- a Soren Jesen Petersen više protivi podizanju optužnice od samog Haradinaja”, beleži Švajcarkinja u knjizi i dodaje, “Tribunal i UNMIK su se dogovorili oko sistema zaštite svedoka i njihovog brzog prebacivanja na sigurna mesta. On se zasnivao na dosijeima sa poverljivim informacijama o svedocima i njihovim porodicama. Kada je bilo dogovoreno da se ti dosijei predaju Tribunalu, UNMIK je tvrdio da su svi oni uništeni. Kasnije su rekli da dosijei ipak postoje i da će biti dostavljeni. Međutim, kada se to i dogodilo, u tužilaštvu je utvrđeno da polovine dokumenata – nema!

Da smo imali sve ove podatke na vreme, a sasvim je očigledno da nismo, i da neko ko je trebalo da ih pribavi to nije uspeo, mogli smo mnogo ranije da pred UN pokrenemo slučaj protiv Sorena Jesena Petersena, što bi verovatno rezultiralo kooperativnijim odnosom UNMIK-a prema Tribunalu. Ovako, Petersen je radio kako je radio, nisu obezbeđeni adekvatni svedoci, Haradinaj je oslobođen, a državi Srbiji ostaje da vadi kestenje iz vatre. To kašnjenje ipak nije nenadoknadivo ako dr žava bude promišljeno nastupala.

Utvrditi i odgovornost Džona Bazbija

Država Srbija mora da nađe modalitete pozivanja na odgovornost i Džona Bazbija, šefa britanske obaveštajne službe u Beču, iako je o njemu i njegovom (ne)radu moglo takođe mnogo ranije da se priča. Kao i u slučaju Petersena, država Srbija kasni, ali to kašnjenje nije nenadoknadivo!

Naime, engleska obaveštajna služba je od 1999. godine alfa i omega Haškog tužilaštva. Ona je ta koja traga za osumnjičenima pred Haškim tribunalom i obezbeđuje svedoke – od onog običnog koji neće kriti identitet, do tzv. insajdera, koji uživaju najveći stepen zaštite, uključujući i promenu ličnog opisa. Centralnu ulogu u tome ima upravo Džon Bazbi, koji je u slučaju Haradinaj, ali i u slučaju Fatmira Limaja, slučajno ili namerno, potpuno zakazao. Da bi se utvrdilo šta je posredi, Bazbi mora da dobije sličan tretman od države Srbije kao što se to najavljuje za bivšeg šefa UNMIK-a Sorena Jesena Petersena.

Učiniti sve da dođe do pretresa pred drugostepenim većem Haškog tribunala

Država Srbija takođe mora da učini sve da dođe do pretresa slučaja Haradinaj pred drugostepenim većem Haškog tribunala. Pored toga, ako do tog pretresa dođe, Tužilaštvo za ratne zločine nikako ne sme da se zadovolji samo nekakvom logističkom podrškom Haškom tužilaštvu, kako to najavljuje tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević. Ono uz medijsku podršku države usmerenu prema svetskoj javnosti mora da ima aktivnu ulogu, jer postoji opasnost da i pred drugostepenim većem Haškog tribunala ne budu izneti adekvatni dokazi, slično kao na suđenju. Skorašnje pismo Džefrija Najsa prištinskom listu Koha ditore , u kome, između ostalog, kaže da je optužnica protiv Haradinaja tako postavljena bila nedokaziva, valjda je dovoljno upozorenje za Vladimira Vukčevića, koji smatra da je tužilaštvo dosta uradilo da se Haradinaj prvo izvede na optuženičku klupu da odgovara i trudilo se da on dobije adekvatnu presudu, kako je izjavio za B92 povodom oslobađajuće presude Haradinaju.

Takođe, potrebno je dati dokaze i tražiti proširenje optužnice kako protiv Haradinaja, tako i protiv Idriza Baljaja. Naime, optužnicom je obuhvaćen samo period od 1. marta do 30. septembra 1998. godine iako ima dokaza da su oni počinioci zločina i u kasnijem periodu. Tako je, recimo, Baljaj krajem 1999. godine izvršio otmicu Veselja Murišija i još četiri lica albanske nacionalnosti. Trojicu je ubio, a Muriši je uspeo da pobegne. Člana DSK-a Ismajlja Hajdarija ubio je 17. januara 2002. godine u Peći. Organizator je prinudnog iseljavanja srpskog stanovništva sa teritorije Đakovice, Peći i Dečana, kao i paljenja crkve u selu Gornji Ratiš...

Pregledati sopstvene redove

Kao neke od glavnih zamerki presudi kojom je Haradinaj oslobođen navode se po medijima zastrašivanje i ubistva svedoka koji je trebalo da svedoče u ovom slučaju. “Devet ljudi je izgubilo živote jer su se pojavili kao ozbiljni svedoci protiv Haradinaja. Sad vidite kakva je atmosfera bila na Kosovu i zbog čega su ljudi odbijali obavezujući nalog suda i rizikovali 10 godina zatvora. Odbijali su da svedoče zbog toga što su im bili ugroženi životi, ugroženi su bili životi rođaka i imovine”, ističe tužilac Vukčević. Jako je porazno da odgovorni ljudi ove države to znaju tek nakon knjige Karle del Ponte. Da su to na vreme znali, mogli su da reaguju kako prema svetskoj javnosti, tako i prema UN, verovatno bi neki svedoci i poživeli.

Ono što brine jeste činjenica da su bar nešto znali. Znali su da su Tahira Zemaja, jednog od najznačajnijih svedoka u slučaju Haradinaj, 4. januara 2003. godine po nalogu Ramuša Haradinaja ubila braća Agim, Đerim, Avni, Adem i Ahmet Ešljani zajedno sa Salijem Ljajićem. Ova informacija nije tajna. Može se naći u knjizi Albanski terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji u izdanju Vlade Srbije od septembra 2003. godine. Zašto ova informacija nije eksploatisana i zašto nije učinjeno ništa s naše strane da se obaveštajnim putem dođe do imena svedoka i da im se omogući zaštita, pitanje je za odgovorne u ovoj državi. Prema tome, slučaj Haradinaj zahteva i jednu istragu u našim redovima kako bi se otkrili propusti, a odgovorni smenili, pa čak neki i zakonski gonili.

Za kraj

I da ne bude naknadne pameti autora ove analize, treba reći da je on još 2003. godine upozoravao na ono što Karla del Ponte danas tvrdi u svojoj knjizi: “ Njegove reči hvale za Haradinaja ukazivale su ne samo na to da je UNMIK slab i da je u vlasti Albanaca, već i da je šef UNMIK-a javno stao na stranu Haradinaja u procesu pred Tribunalom UN”, odnosno da šefovima UNMIK-a manipulišu šiptarski teroristi, što se može videti na http://groups.yahoo.com/group/sorabia/message/39430 . Takođe je preko sajta apisgroup .org u analizi „ Ubistvo Tahira Zemaja – ozbiljan udarac konceptu neutralisanja najozloglašenijih terorista” pisao o ubistvima i zastrašivanju haških svedoka, ali izgleda niko od odgovornih to nije čitao. D a su čitali, možda bi preduzeli odgovarajuće mere, a presude Haradinaju i nešto ranije Fatmiru Limaju, koji nije ništa manji zločinac od njega, ne bi bile kakve jesu.