Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

The National Interest, 22. 01.2008.

Budućnost Kosova - polemika između Dimitri K. Sajmsa i Frenka G. Viznera

Posledice nefleksibilnosti - Dimitri K. Sajms

Pismo ambasadora Franka Viznera Čarlsu Frimenu

Odgovor Dimitri Sajmsa ambasadoru Vizneru

Beleška urednika: Članak Dimitri K. Sajmsa „Posledice nefleksibilnosti“ objavljen je u International Herald Tribune -u 27. decembra 2008. godine i dozvoljeno je njegovo preštampavanje. Ambasador Vizner je svoj odgovor poslao kancelariji Nacionalnog interesa i u tekstu jasno daje do znanja da traži širu distribuciju, čineći ga time javnim dokumentom. Imajući u vidu ključnu ulogu ambasadora Viznera u predstavljanju Sjedinjenih Država tokom pregovora o budućem statusu Kosova u takozvanoj Trojci (SAD, Evropska unija i Rusija), smatramo da bi naše čitaoce zanimala ova razmena mišljenja.

Dimitri K. Sajms

Posledice nefleksibilnosti

Čak i dosta pre roka za dogovor sa Beogradom o statusu Kosova (10. decembar), Priština, Vašington i Brisel su se slepo kretali ka nezavisnosti. Oduševljenje Prištine zbog ovakvog toka je u potpunosti razumljivo – Albanci žele nezavisnost, a Sjedinjene Države i Evropska unija su obećali da će im je predati na tacni.

Manje je jasno šta to motiviše SAD i njene saveznike – barem ako se od lidera očekuje istinski moralni sud, zvučna strateška logika, i realna evaluacija posledica njihovih odluka.

Prvo, neke činjenice: Srbija je demokratska država koja se nedavno posle referenduma u bivšoj Jugoslaviji složila da Crnoj Gori odobri punu nezavisnost bez opiranja i uprkos tamošnjem postojanju srpske manjine. Srbija je iskazala spremnost da Kosovu da dalekosežnu autonomiju. Ali pošto Srbi Kosovo smatraju kolevkom srpske civilizacije – i pošto je pre samo dve godine, uz prisustvo NATO snaga, u opakim albanskim neredima ubijeno na desetine Srba koji su tamo živeli – Beograd odbija da prihvati Kosovo kao nezavisnu državu u sadašnjem obliku.

Stav Srbije se zasniva na Rezoluciji 1244 Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija, koja se izričito odnosi na „supstancijalnu autonomiju i značajnu samoupravu za Kosovo“ poštujući „suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije“ (sada Srbije).

Rezolucija, usvojena 1999, predstavljala je kompromis između NATO alijanse vođene SAD-om i Jugoslavije posle višenedeljnog bombardovanja prouzrokovanog Miloševićevim napadima na kosovske Albance, koji su delimično prouzrokovani napadima Oslobodilačke vojske Kosova na srpsku policiju i civile.

Tako da se NATO unilateralno povlači iz dogovora sa Miloševićevim diktatorskim režimom, jasno dovodeći Srbe na Kosovu u opasnost, jer demokratska vlada Srbije nema javnu podršku za dalju koncesiju po tom pitanju.

Pod beogradskim modelom, kosovski Albanci ne bi bili u sličnoj opasnosti. Upečatljivo je to da američki i evropski podržavaoci Kosova ne pokušavaju da međunarodnim pravom opravdaju deobu Srbije. Oni radije kažu da je neophodno prilagoditi se kosovskim Albancima koji bi u suprotnom mogli da razbuktaju region napadajući srpsko stanovništvo koje tamo živi.

Ovo je kukavički i obmanljiv argument. Kukavički je zato što bi nametnuto komadanje suverene države pod ucenom mafijaškog nasilja trebalo da bude ispod časti NATO-a. Ako je izbegavanje nasilja na Kosovu glavna briga, NATO ima više nego dovoljno resursa da tera po svome i da se ne pokorava albanskim zahtevima. Najlakše je oslikati Srbiju i Rusiju kao zlikovce.

Moskva je, međutim, jasno dala do znanja da bi mogla da prihvati nezavisnost Kosova uz odobrenje Srbije. Ne može se dokazati da je Kremlj potpirivao srpsku beskompromisnost jasnim izjavljivanjem da se država članica UN-a ne može nedobrovoljno podeliti. U stvari, Rusija je ranije signalizirala da će se možda suzdržati od glasanja u Savetu bezbednosti ako nezavisnost Kosova postane presedan za druge nepriznate države, uključujući i gruzijske enklave Abhaziju i severnu Osetiju, koje se graniče sa Rusijom.

Što više Kremlj od Bušove administracije bude slušao kako Kosovo nije presedan, sve više će želeti da pokaže da je Rusija ozbiljna sila koja se ne može ignorisati kao 1999. godine. Mnogi u Moskvi današnju situaciju vide kao ponavljanje pokušaja velikih evropskih sila da izbace Rusiju sa Balkana i da ukažu na njenu nebitnost.

Prošli put je to dovelo do rata – i moglo bi opet. Posle priznavanja Kosova od strane Zapada, Srbija i Rusija bi malo toga mogle da urade, barem u prvom trenutku. Abhazija i severna Osetija bi verovatno ponovile svoje pravo na nezavisnost i, ako bi prošle nepriznate, to ne bi bilo od značaja. Njihov cilj nije položaj suverene države već integracija sa Rusijom – a većina stanovnika već ima rusko državljanstvo.

Moskva je za sada obećala da će poštovati teritorijalni integritet Gruzije, ali postoji porast opasnosti da će se Rusija kretati polako i tiho, ali postojano, ka integrisanju Abhazije i severne Osetije. Ako Gruzija prihvati ovu novu realnost, Kosovo će postati upravo onakav presedan za Kavkaz kakav je Bušova administracija poricala. Ako Gruzija odluči da upotrebi silu, Rusija će vojno odgovoriti. Ako dođe do borbe između Rusije i Gruzije, da li će NATO stati u odbranu Gruzije, rizikujući suočenje sa Rusijom? Ili će samo praviti veliku buku, pružajući predsedniku Vladimiru Putinu veliku stratešku pobedu sa posledicama po bivši sovjetski region? U bilo kom slučaju, sposobnost Amerike da sarađuje sa Rusijom u fundamentalnim pitanjima kao što su neproliferacija oružja za masovno uništenje, anti-terorizam i energetska međuzavisnost, bila bi uništena.

U međuvremenu, vratimo se Balkanu. Ako se otuđenost između Rusije i SAD-a dalje razvije, Moskva bi mogla da odluči da u UN-u upotrebi svoj veto za blokiranje nastavka mandata snaga EU-a u Bosni. Mere namenjene izbegavanju nasilja na Balkanu vratile bi se kao bumerang, dovodeći do veće nestabilnosti u regionu.

Vašington i Brisel su u pravu kada kažu da je status quo Kosova neodrživ u dužem roku i da je nezavisnost logično odredište. Ali to ne znači da Kosovu sada treba nezavisnost.

Osim toga, dok su dalji pregovori zaista beznadežni sve dok SAD i EU govore Albancima da mogu da računaju na brzu nezavisnost bez ustupaka Beogradu, izbalansiraniji stav bi doveo do kompromisa. U dogovor bi mogla biti uključena razmena teritorije između Srbije i Kosova; privremeni sporazum po kome bi Beogradu bio dat više simboličan suverenitet nad ostatkom Kosova; i brži put ka članstvu u EU za Srbiju. To bi dovelo do prećutnog razumevanja sa Rusijom da status gruzijskih enklava ne treba menjati unilateralno.

Ovakav pristup je nezahvalan za one koji se neće pomiriti sa nečim što je manje od „pobede“ za Zapad. Ali takve pobede često imaju nenameravane razarajuće posledice. Neki su to otkrili u Iraku, a neki nikad ne nauče.

(Dimitri K. Simes je predsednik Nixon Centra i izdavač The National Interest -a.)

Pismo ambasadora Franka Viznera uvaženom Čarlsu Frimenu

17. januar 2008.

Poštovani Čes,

Shvatam da je Salon nedavno svojim članovima dostavio članak Dimitri Sajmsa od 27. decembra 2007, koji se pojavio u Herald Tribjunu. Budući da sam u protekle dve godine bio u službi specijalnog predstavnika državnog sekretara u pregovorima o statusu Kosova, i upravo završio intenzivnu seriju pregovora koje su vodile Evropa, Sjedinjene Države i Rusija, odnosno Trojka, sa srpskim i kosovskim predstavnicima, smatram da sam u pravoj poziciji da komentarišem zaključke gospodina Sajmsa sa kojima se ne slažem. Bio bih Vam zahvalan ukoliko biste moje stanovište podelili da članovima Salona.

Pregovori o konačnom statusu Kosova su završeni. U proteklih nekoliko godina učinjen je svaki mogući napor u cilju pronalaženja dodirnih tačaka između srpske i kosovske pozicije. Istražena je svaka mogućnost za nalaženje rešenja koje se zasniva na kompromisu. Poslednjih osam godina Kosovo je u nadležnosti UN; status kvo više nije održiv. Administracija UN iscrpela je svoju sposobnost da sprovodi ono što joj je u nadležnosti i ogromna većina Kosovara insistira na nezavisnosti za koju su, nakon godina i godina tutorstva, u potpunosti spremni. Većini Kosovara ne treba uskratiti nezavisnost nakon što su iskusili tolike godine srpske vladavine i bili žrtve surove represije 1999. godine. To iskustvo se neizbrisivo urezalo u kosovsko pamćenje; ono ima posledice koje čak ni oni što u Srbiji propagiraju demokratske ideale, ne mogu eliminisati. Nezavisnost Kosova upravo predstavlja zaključak bivšeg finskog predsednika, Martija Ahtisarija, koji je donet nakon dve godine pregovora po izaslanstvu Generalnog sekretara UN.

Gospodin Sajms ne opisuje u celosti meru autonomije koju je srpska Vlada proširila u toku poslednjih pregovora u okviru Trojke. Ta ponuda nije uspela da obezbedi osnov za sporazum. U stvari, ona je bila manje bitna od dogovora uspostavljenih za vreme jugoslovenske federacije, dogovora koje je poništio Milošević. Svojom nedavnom ponudom, Srbija je potvrdila svoje pravo da sačuva suverenitet; ne bi se odrekla odgovornosti za Srbe koji žive na Kosovu. Kosovo ne bi bilo nadležno ni za sopstvenu odbranu, niti za svoje spoljne poslove. Niti bi ponuda Srbije dozvolila kosovskim predstavnicima prisustvo u centralnim institucijama u Beogradu – Parlamentu i Vladi. Jednom rečju, to što je Srbija ponudila kosovskim liderima, bilo je manje od ovlašćenja koja oni trenutno uživaju pod mandatom UN.

Gospodin Sajms takođe greši tvrdeći kako Rezolucija SB UN 1244 ne predviđa mogućnost da međunarodna zajednica donese odluku o budućnosti Kosova. Štaviše, u Rezoluciji 1244 ništa ne isključuje nezavisnost Kosova. Da ponovim, nikakvi novi pregovori ne mogu proizvesti konsenzus između srpske i kosovske pozicije. Međunarodna zajednica mora doneti odluku o konačnom statusu Kosova, i Sjedinjene Države, između ostalih, smatraju da je pravo vreme za implementaciju Ahtisarijevog plana. Nezavisnost se Kosovu ne daje na „srebrnoj tacni“, kako tvrdi Dimitri Sajms. Kosovsko rukovodstvo spremno je da prihvati Ahtisarijev predlog sa njegovom bitnom odlikom – zaštitom manjina, uključujući i srpsku zajednicu. Kosovski lideri takođe su spremni da prihvate striktan međunarodni nadzor tokom prvih godina, koji će uslediti nakon odluke o konačnom statusu – da bi se osiguralo ispunjavanje obaveza iz Ahtisarijevog plana, razvio solidan sudski i pravni sistem i poredak, i razvijala odgovarajuća politika odbrane.

Rešavanje budućnosti Kosova trebalo bi da bude poslednji korak u otklanjanju posledica razdruživanja bivše Jugoslavije. Jasan status Kosova regionu, Evropi i Sjedinjenim državama daje priliku da odmaknu dalje od surovog nasleđa Miloševićevih godina; njime će se definisati državne granice, uspostaviti suverenitet i započeti etapa ulaska regiona u EU i NATO. Bez jasnog definisanja državnih granica, nastaviće se nadmetanje oko Kosova sa Sjedinjenim Državama i međunarodnom zajednicom uhvaćenima između. NATO će se suočiti sa kontinuiranim pretnjama po evropsku bezbednost. Nerešeno pitanje Kosova ostavlja Srbiju sa kamenom oko vrata. Nema te sile na svetu koja može naterati većinsko stanovništvo na Kosovu da ponovo živi pod srpskom zastavom.

Tu ostaje, kako ističe gospodin Sajms, pitanje Rusije. Rusija se, nažalost, protivi nezavisnosti Kosova. Suprotno ruskom shvatanju problema, Kosovo jeste jedinstven slučaj. Tragične okolnosti u kojima se našlo devedesetih i Rezolucija 1244; nametanje nadležnosti UN i osam godina uprave UN izdvaja Kosovo iz bilo kog drugog savremenog spora oko teritorije, uključujući i one u bivšem Sovjetskom Savezu. Ostajem pri svom uverenju da Rusija nema ni približno onoliko odgovornosti na Balkanu, uključujući i Kosovo, koliko snosimo mi i Evropljani. Rekavši ovo, jednako sam siguran da Rusija snosi odgovornost jemčeći sistematičan razvoj ka konačnom statusu, i da treba da poradi na ublažavanju srpskog protivljenja tome.

Nadam se da će članovi Salona upamtiti navedene retke kada budu ocenjivali mudrost politike Sjedinjenih Država. Čvrsto verujem da smo devedesetih uradili pravu stvar zauzimajući se za one – uključujući većinsko stanovništvo u Bosni i na Kosovu – koji su trpeli Miloševićevu represiju. Pravo je vreme da se prilježno posvetimo pravednom rešavanju kosovske budućnosti.

Najzad, ni jedan Amerikanac ne može posmatrati budućnost jugoistočne Evrope, a da pritom ne vidi glavnu ulogu Srbije u stvaranju mira i prosperiteta u regionu. Mi sa Srbijom imamo davnašnje veze. U prošlom veku smo se u oba svetska rata borili na istoj strani. Mnogi Srbi su u Americi pronašli svoj dom i ovdašnja srpska zajednica je živa i uspešna; dala je veliki doprinos Americi. Mi možemo imati neslaganja sa Vladom u Beogradu oko Kosova i ona će se nastaviti naspram srpskog protivljenja konačnom statusu Kosova. No, želimo da Srbija zna kako smo spremni da ponovno izgradimo odnos i da prošlost, skoro dvadeset godina poteškoća, ostavimo iz sebe, tako da se na Balkanu najzad pojave rezultati mira i trgovinskog i ekonomskog napretka. Dobro polazište bilo bi da u vezi sa Kosovom donesemo pravu odluku i probleme ostavimo za sobom. Srbija, poput Sjedinjenih Država, ima svoj udeo u stabilnosti.

S poštovanjem,

Frenk Vizner

(Ambasador Frenk Vizner je specijalni izaslanik Sjedinjenih Država na pregovorima o budućem statusu Kosova.)

Odgovor Dimitri K. Sajmsa ambasadoru Vizneru:

Poštovani ambasadore Frimen,

Ambasador Frenk Vizner je bio ljubazan da mi pošalje svoje pismo koje je Vama uputio kao odgovor na moj članak „Posledice nefleksibilnosti“, objavljenom u listu Herald Tribjun od 27. decembra 2007. godine. Dobro poznajem Frenka Viznera, veoma ga poštujem i smatram ga svojim prijateljem. Ipak se nimalo ne slažem sa njegove dve analize i sa tim kako je predstavio neke činjenice. Dok ja za razliku od njega nisam bio uključen u pregovore o statusu Kosova, već sam o njima diskutovao tokom izvesnog vremenskog perioda sa mnogobrojnim američkim, evropskim, ruskim i srpskim zvaničnicima, uključujući tu i političare, kao i ljude koji su bili direktno uključeni u pregovore. Stojim iza svake reči koju sam napisao u svom članku.

Ambasador Vizner nas uverava da je „u proteklih nekoliko godina učinjen svaki mogući napor u cilju pronalaženja dodirnih tačkaka između srpske i kosovske pozicije“. To baš i nije slučaj. Od samog početka, Vlada Sjedinjenih Država i izaslanik Ujedinjenih nacija, Marti Ahtisari, uveravali su nas da bi jedini prihvatljiv ishod bila nezavisnost Kosova. Imajući to na umu, Ahtisari teško da je bio nepristrasan posrednik. Štaviše, u tim okolnostima, zašto bi Kosovari uopšte uzimali u obzir mogućnost da se nagode, da tek tako dobiju manje od onoga za šta su ih ohrabrivali da mogu dobiti? I kako ovakav stav Ahtisarija i Vašingtona, koji je potpuno neprihvatljiv za demokratski izabranu Vladu u Beogradu, kao i za veliku većinu Srba, može da utiče na srpsku vladu da pokaže fleksibilnost za pregovaračkim stolom? Pregovori su od početka vodili u ćorsokak.

Ambasador Vizner navodi da „ogromna većina Kosovara insistira na nezavisnosti za koju su, posle mnogo godina tutorstva, potpuno spremni“. Prvo, zašto se kosovarsko insistiranje na nezavisnosti u bilo čemu razlikuje od sličnih težnji Palestinaca, Abhaza ili Jermena u Karabahu? Međutim, sasvim je razumljivo da Sjedinjene Države ne bi predložile da Izrael, Gruzija ili Azerbejdžan budu rasparčani bez prethodnog dogovora država koje se o tome pitaju. I na osnovu kakvog to čudnog kriterijuma neko može da tvrdi da su Kosovari „potpuno spremni“ za nezavisnost samo dve godine nakon što je tokom antisrpskih nereda došlo do pogibije na desetine ljudi, skrnavljenja svetih mesta i uništavanja imovine, a da pritom međunarodne snage nisu bile u stanju da to spreče?

Ambasador Vizner smatra da je, „Srbija čelnicima na Kosovu ponudila manje od ovlašćenja koja trenutno uživaju pod mandatom UN“. To baš i nije tako. Ono što je Srbija predlagala dovelo bi do povlačenja stranih snaga sa Kosova. Njih ne bi zamenile srpske snage, i to bi Kosovarima dozvoljavalo da u osnovi budu nadležni za svoje unutrašnje poslove. Istina je da srpski predlog nije bio savršen i, kao što sam jasno izneo u svom članku u listu Herald Tribjun, eventualna nezavisnost Kosova bila je jedini pravac. Međutim, u srpskom predlogu bilo je mnogo toga što bi moglo da se iskoristi za pronalaženje kompromisa sa Beogradom, iako Bušova administracija kao ni entuzijasti za nezavisnost Kosova u redovima savetnika Hilari Klinton, poput ambasadora Ričarda Holbruka, nikad nisu pokušali da postignu taj kompromis.

Po rečima ambasadora Viznera, „gospodin Sajms takođe greši kad tvrdi da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN ne predviđa mogućnost da međunarodna zajednica donese odluku o budućnosti Kosova“. Nisam rekao ništa što bi moglo da navede na pomisao da međunarodna zajednica znači Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Međutim, odluka Sjedinjenih Država i Evropske unije nije zamena za mandat Saveta bezbednosti UN. Svakako, Sjedinjene Države neće dozvoliti drugim nacijama i regionalnim organizacijama da traže ovlašćenje od međunarodne zajednice da deluju protiv američkih interesa i američkih saveznika. Sledeća rečenica ambasadora Viznera da, „štaviše, u Rezoluciji 1244 ništa ne isključuje nezavisnost Kosova“, sasvim je tačna, ukoliko se Rezolucija 1244 zameni drugom rezolucijom UN. Ali sve dok se to ne dogodi, 1244 je kristalno jasna i ne dozvoljava drugu interpretaciju osim da bi Kosovo trebalo da ima „suštinsku autonomiju i značajnu samoupravu“ dok UN i dalje garantuju „suverenitet i teritorijalni integritet Saveznoj Republici Jugoslaviji“, čija je Srbija zakonska naslednica.

U pogledu političkih implikacija najvažnije je po mišljenju ambasadora Viznera da je, „suprotno ruskom mišljenju, Kosovo jedinstven slučaj”, jer Rusija nema “nema ni približno onoliko odgovornosti na Balkanu, uključujući i Kosovo, koliko snosimo mi i Evropljani“. Naravno, svaki slučaj je jedinstven, ali Rusi, Abhazi, narod Južne Osetije, kao i Jermeni u Karabahu, veruju da ima više nego dovoljno sličnosti, da se stoga na Kosovo može gledati kao na presedan, i radije će delovati u skladu sa svojim gledanjem na stvar nego na osnovu političkih izjava iz Vašingtona. Sa mirovnim snagama u Abhaziji i Južnoj Osetiji, graničnim teritorijama sa Rusijom, gde većinski deo stanovništva čine Ruski državljani, Moskva smatra da njihovi tamošnji interesi nisu ništa manji od interesa SAD na Kosovu. Isto kao SAD na Kosovu, tako i Rusija u tim oblastima ima svoje načine da to izvede. U slučaju Srbije, za koju ambasador Vizner kaže da bi voleo da je vidi integrisanu u Evropu, nedavni izborni rezultati pokazuju da nezavisnost Kosova s malom verovatnoćom može uticati na ishod unutar demokratske Srbije, koji će dovesti do postizanja tog cilja.

Nijedan od argumenata koje sam naveo u članku u listu Herald Tribjun nije nov niti unikatan i, kao što ambasador Vizner zna, postoji veliki broj ljudi u Bušovoj administraciji koji dele moju zabrinutost. Neki od njih su mi, zapravo, privatno pisali posle objavljivanja mog članka kako bi mi stavili do znanja da se potpuno slažu sa mnom. Problem je u tome što su viši zvaničnici u Bušovoj admistraciji ignorisali primedbe ovih zabrinutih ljudi u vezi sa neočekivanim posledicama nezavisnosti Kosova na isti način kao što su ignorisali reči upozorenja pre invazije SAD na Irak. Nadam se da cena na Kosovu neće biti tako visoka kao ona koju je SAD platila zbog invazije na Irak, ali ne bih računao na to, naročito ukoliko nastavimo da se ponašamo kao da nam kombinacija naše ispravnosti i moći uvek daje za pravo da sve radimo na svoj način, bez plaćanja visoke cene.

(22. 01.2008. The National Interest)

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM