Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

The Harvard Crimson - Kembridž, SAD

Nathaniel S. Rakich

MIR BEZ POBEDE NA KOSOVU

Kembridž, 31. januara - Za jednu ovako komplikovanu situaciju stvari stoje prilično jednostavno. Kosovo, svojeglava srpska pokrajina u kojoj 90 odsto stanovništva čine Albanci, ne pristaje ni na šta drugo osim na nezavisnost. Srbija odbija da uopšte i razmišlja o mogućnosti da se tako nešto desi. Zbog toga i ne čudi što dve strane nisu uspele da postignu bilo kakav dogovor do 10. decembra, krajnjeg roka koji su Ujedinjene nacije postavile za završetak pregovora o konačnom statusu Kosova.

Pošto je taj rok istekao, očekuje se da se Kosovo sada otcepi, čime bi postalo najmlađa država na svetu. Ali, Kosovo zanemaruje posledice naglog razlaza. Njegova nezavisnost bi, kako stvari sada stoje, mogla da izazove reakcionarnu reakciju širokih razmera u Beogradu i nova neprijateljstva na Balkanu, a to je poslednje što treba tom regionu. Sa druge strane, sadašnji status Kosova je neodrživ. Kosovski Albanci su isuviše propatili od ruke kivnih Srba i zaslužuju pravo na samoopredeljenje. Dalje zaplitanje će problem samo učiniti još težim.

Zaključak koji se nameće je da se do obostrano prihvatljivog rešenja neće moći doći sve dok je nezavisnost fundamentalno pitanje. Svrstavanje na jednu ili drugu stranu neće dovesti do mira i stabilnosti. Okvir u kojem se vode razgovori mora da bude promenjen. Zvuči paradoksalno, ali jedino rešenje je ono koje ne pridaje poseban značaj pitanju državnosti Kosova. Postojeći jaz se može prevazići samo ako se stvari posmatraju iz šire, kontinentalne perspektive - perspektive Evropske unije.

Evropska unija mora da preuzme vodeću ulogu u rešavanju ovog spora. Ona bi, kao prvo, trebalo da apeluje na Kosovo da sačeka sa proglašenjem nezavisnosti. Posle toga bi trebalo da povede Srbiju i Kosovo, još uvek kao jednu zemlju, putem zasebnog članstva u svojim redovima. Na kraju će i Srbija i Kosovo ući u EU, pri čemu će Kosovo biti oslobođeno srpske vlasti i sve to će se dogoditi u istom danu. Samo tako Kosovo može da se u potpunosti osamostali od Srbije, a da ipak ostane povezano sa njom.

Priključenje EU bi donelo ogromnu korist tom neskladnom paru. Jak evro i povezivanje sa drugim članicama unije bi dali podsticaj privredama Kosova i Srbije. Ali, ako budu prepušteni sami sebi, otuđenost od ostalih i činjenica da ne izlaze na more mogle bi da izazovu nezadovoljstvo ekonomskom situacijom i nestabilnost. I Srbija i Kosovo bi mogli da imaju koristi i od standarda u oblasti ljudskih prava koji važe u EU. Mentalno obolele osobe imaju užasan tretman u Srbiji, dok je Kosovo postalo epicentar seksualnog ropstva.

Članice EU su istovremeno i potpisnice Šengenskog sporazuma, koji omogućava slobodno kretanje ljudi. Ako se Srbija i Kosovo priključe tom sporazumu, Srbi bi mogli da i dalje posećuju svoje svetinje na Kosovu, a građani Kosova svoje rođake u Srbiji, pri čemu bi se kretali još slobodnije nego što je to sada slučaj.

Ipak, najvažnija lekcija koju Balkan može da nauči od EU jeste lekcija o zanemarivanju ličnih interesa. Evropska unija nije obična međunarodna organizacija. To je nadnacionalna organizacija koja od svojih članica traži da se u izvesnoj meri odreknu suvereniteta da bi mogle da učestvuju u deljenju većeg kolača. To potčinjavanje jednom višem cilju je u potpunoj suprotnosti sa pošasti nacionalizma.

Srbi smatraju da je bitka na Kosovu polju 1389. označila početak uobličavanja srpske nacionalne svesti. Albanci koji sada tu žive smatraju da je to njihova zemlja, a da su Srbi brutalni okupatori. Najveća korist koju bi te dve sukobljene strane imale od EU leži u sposobnosti unije da prevaziđe tu uskogrudost. Biće teško ukloniti tu prepreku, ali i druge članice Evropske unije su uspele da prevaziđu slične nesuglasice posle ulaska u njene redove. Ništa nije u većem neskladu sa idejom srpskog nacionalizma od ideje da Srbi ne mogu da urade to isto.

Istina je da Unija ima probleme sa kojima mora da izađe na kraj. Mnogi smatraju da je ona prijemom 12 novih zemalja od 2004. već prevazišla svoje mogućnosti. Krah evropskog ustava je takođe zaustavio napredak zbog uobičajenih birokratskih komplikacija.

Međutim, Evropska unija u dinamičnom i međusobno povezanom svetu u kojem živimo ne može da zatvara oči pred jednom međunarodnom krizom. Ta kriza će zbog prvobitnog nereagovanja dostići ove godine kritičnu tačku. Kako stvari sada stoje, jedini mogući ishod je nasilni otpor na Kosovu, razočaranje i neprijateljstvo Srbije i nove tenzije na samom pragu EU. Bezbednost i vlastiti interesi 27 članica Unije zavise od mudrog rešenja kosovskog problema.

Ma kako bile male šanse za pronalaženje tog rešenja, vredi se potruditi da se do njega dođe. Jedini način da na Kosovu ne bude gubitnika jeste da bude primenjena nadnacionalna filozofija koju oličava EU.

Evropska unija je, nažalost, već stala na stranu skorog proglašenja nezavisnosti Kosova, čime se pridružila Srbiji i Kosovu u načinu razmišljanja iz prošlosti koji se pokazao kao neuspešan. Ali, samo neutralna Unija može da zadobije poverenje i privrženost i Srbije i Kosova. Od pomenute podrške se mora odustati kako bi se došlo do mira bez pobede.

Izlaz iz pat pozicije u kojoj su se našli Srbija i Kosovo sigurno neće biti pronađen u uredničkim komentarima na stranicama našeg lista. Poenta je, međutim, u tome da uz sadašnji način razmišljanja izlaz neće moći da bude pronađen ni na bilo kom drugom mestu.

 

 
 
Copyright by NSPM