Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

Shqip - Tirana

Agim Popoci

PROEVROPLJANI, REFORMA I TADIĆ

Tirana, 7. februar - Jedan dan posle Tadiceve pobede na predsedničkim izborima, u Vladu Srbije je iz Brisela stigao tekst političkog sporazuma o saradnji sa EU. Evropski zvaničnici, radosni zbog pobede kandidata na kojeg su se kladili i za kojeg bez ikakvog dvoumljenja kažu da je proevropski orijentisan, sada su lakše pokrenuli i doneli odluku članova EU za slanje evropske misije na Kosovo.

Dakle, iako je ozvaničena evropeizacija Kosova, koliko ona može da vredi, čak i ukoliko je Tadić proevropski orijentisan, kada Sporazum o saradnji i pridruživanju nije spreman da potpiše premijer Koštunica, dok je odluka o evropskoj misiji unezverila celokupnu političku klasu Srbije koja se sada izjašnjava da nije proevropska.

Proevrpsko Kosovo

Zbog istorijskih okolnosti, politička klasa Kosova nikad nije imala posebnog "apetita" prema Evropi a ni poverenje u Evropu. Dok se raspadala Jugoslavija, evropski uticaj na rešavanje kriza bio je bled i bez ikakvih rezultata. Refren koji je ponavljao predsednik Rugova o "trajnom prijateljstvu sa SAD i NATO-om" i većim približavanjem Vatikanu, bile su činjenice koje su podržavali i protivnici politike DSK. Na ovom svetu nije ostao niko više ko bi mogao da podrži Albance sa Kosova, dok je način otcepljenja Slovenije, a zatim i Hrvatske, kao i sve što se događalo u Bosni i Hercegovini potvrdivalo sve više ono što su SAD, NATO i Vatikan mogli da učine za nezavisnost Kosova.

I pojavljivanje OVK nije imalo ničeg evropskog. Štaviše, kod mnogih vojnika, boraca za oslobođenje, mogli su da se zapaze različiti američki znaci, i pritom se ni po čemu nisu razlikovali od američkih marinaca.

Posleratna situacija u Bosni dokazala je da nije dovoljno da državna zastava promeni boju pa da podseća na Evropu i na budućnost u ovom delu sveta, iako se tako razmišljalo, a kasnije je uspostavljena i evropska misija.

Na Kosovu je situacija bila još teža, jer ga je Evropa dvaput teško izdala. Da bi kod albanskih građana Kosova bilo vraćeno poverenje u Evropu, bilo je potrebno da se mnogo toga uradi, jer nisu bile dovoljne samo uniforme evropskih država koje su brinule o miru i bezbednosti na albanskom tlu, koje su tu bile u okviru mirovne misije NATO-a.

Vojnika neke evropske zemlje posmatrali su samo kao vojnika NATO-a, organizacije koja je oslobodila Kosovo zajedno sa OVK, dok je EU - koja se natezala sa Crnom Gorom i Srbijom - bila priča za sebe.

Sa povećanjem uticaja moćnih evropskih država u EU i ovo telo se uverilo da pitanje Kosova treba što pre zaključiti, a ono što je svakodnevno razglašavao Vašington, počeo je da čini i Brisel. Izuzev EU, i kosovski politički lideri su svom političkom rečniku pridodali i evropsku integraciju Kosova, što nije bilo podsticajno za izborno telo.

Na poslednjem sastanku Saveta ministara EU, Kosovci su shvatili da je izmeštanje pitanja Kosova iz SB OUN u Brisel postalo realnost. Veće evropsko angažovanje za pitanje Kosova potvrđeno je i poslednjom odlukom EU o slanju misije na Kosovo, kako bi zamenila misiju OUN i sprovela Ahtisarijev plan, ali ne treba zaboraviti ni na potrebu da se na Kosovo ponovo vrati izgubljeno poverenje u Evropu.

Proevropljani, Tadić i Srbija

U Srbiji imamo potpuno drugačiju situaciju. Imamo Evropu koja nikad nije izdala Srbiju, Tadića, kojeg Evropa smatra proevropski orijentisanim, kao i 50% srpskih građana koji su se javno izjasnili protiv Evrope.

Za razliku od Kosova, gde bi Evropa mogla da stekne ljubav samo prihvatanjem nezavisnosti, kod srpskih građana cena je nešto viša. Evropa treba da se usprotivi nezavisnosti Kosova, treba da se bori za prava Srba u BiH i da izvuče uši predstavniku EU koji tamo deluje da ne narušava život Srbima u Bosni, ne zaboravljajući ni prava Srba u Hrvatskoj.

Posle svih tih evropskih angažovanja, građanima Srbije treba injektirati i antirusku ideju, kako bi Srbi i njihov premijer Vojislav Koštunica počeli da razmišljaju o početku saradnje sa zvaničnim Briselom. Na kraju, imamo i najužasniji scenario, koji veoma lako mogu da ostvare proevropljani, Tadić i Srbija.

Iako se ne zna koliko će trajati nepriznavanje najnovije države Jugoistočne Evrope od Srbije, sada se ne zna ni koliko će trajati odugovlačenje dana za proglašenje nezavisnosti. Mnogi izbori u Srbiji su odugovlačili pregovore, čak i kada je te pregovore vodio glavni međunarodni posrednik za status Kosova, Marti Ahtisari a kasnije i evropska Trojka, tako da ne bi bilo veliko čudo ukoliko bi danas, na zahtev proevropljanina Tadića i zarad mira i stabilnosti u regionu, Brisel ispunio zahteve tek izabranog predsednika Srbije da još malo odloži proglašenje nezavisnosti Kosova.

To dokazuje i poslednja izjava šefa evropske diplomatije, Havijera Solane, koji je dan posle Tadićeve pobede istakao da "odluka o nezavisnosti Kosova ne treba da bude doneta posle dugog vremenskog perioda, ali zbog stabilnosti na Balkanu treba još uvek sačekati".

Želeli bismo da SAD ne poslušaju ni Brisel, ni Beograd , ni Tiranu koji u svojim planovima misle samo o integrativnim parolama, ali ne i o integraciji.

EU treba da postane više evropska, a ne da ostane "evropsko kopile".

 

 
 
Copyright by NSPM