Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Milan Paunović

MOGUĆI ODGOVOR SRBIJE NA PRIZNANJE KiM

Posle čina samoproglašenja Kosova kao nezavisne države koji se desio 17. februara 2008. godine, ponoviću po ko zna koji put, ono što zna svako ko se bavi međunarodnim javnim pravom. Granice Srbije su nepovredive te pitanje statusa Kosova i Metohije je odavno određeno. Ova pokrajina je sastavni deo Srbije i pitanje statusa Kosova ne postoji u međunarodnom pravu. Može se pregovarati samo o modalitetima suštinske autonomije, jer to su zahtevi rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.


Pravni dokazi su neoborivi i na ovom mestu ću nabrojati samo neke od njih. Ko ne veruje nek proveri njihovu sadržinu (ovo pre svega mislim na SAD i neke zemlje EU): Povelja UN (član 2 stav 4), Mišljenje Badinterove arbitražne komisije, br. 3, od 11. januara 1992. godine (pravna snaga presude); čitav niz Rezolucija Saveta bezbednosti UN i to naročito, 757 (od 30. maja 1992. godine), 777 (od 19 septembra 1992. godine), 1160 (od 31. marta 1998. godine), 1199 (od 23. septembra 1998. godine), pa do najčuvenije 1244 (od 10 juna 1999. godine); Pariski sporazum od 14. decembra 1995. godine; Ugovor iz Bukurešta od 10. avgusta 1913. godine; Završni protokol o razgraničenju sa Albanijom  potpisan u Firenci od 26. jula 1926. godine itd. Ovom spisku bi pridodao još nešto vezano za, ne toliko međunarodno pravo, koliko za pravdu u međunarodnom pravu. To je istorijska tapija na Kosovo i Metohiju, koje je predstavljalo istorijski centar srednjevekovne srpske države i srpske kulture. Iz te tapije, uostalom, proistekli su i svi pomenuti međunarodni instrumenti.

 

Jednostavno rečeno, Kosovo i Metohija se ne mogu izuzeti iz Srbije bez njene saglasnosti. A međunarodno javno pravo i Ustav Srbije zabranjuje tako nešto. Međutim, izgleda da snaga međunarodnog prava, visokocivilizovanim državama ne znači ništa. SAD su, posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od strane secesionističkih organa uspostavljenih na Kosovu, a ojačalih posle uspostavljanja de facto suvereniteta KFOR i UNMIK (čitaj SAD i nekih zemalja EU) na Kosovu i Metohiji, priznale tu novu državu, i to samo jedan dan posle nelegitimnog samoproglašenja. Smatraju da politički posmatrano, imaju pravo na to, a da je takozvana istorijska realnost takva. Da treba iskoristiti neuređena pitanja u međunarodnom pravu koja se tiču stvaranja novih država, da su pretnje velike od albanskih separatista velike, da oni mogu napraviti nemire, te se Kosovo mora priznati kao nova država. Nisu kasnile ni Velika Britanija i Francuska. Ka ovakvom epilogu naginje i Nemačka i neke druge zemlje EU. Ali ima i onih zemalja koji se ovakvom epilogu žestoko protive. Ne mislim samo na Rusiju i Kinu, nego i na nekoliko zemalja EU, a dosta je zemalja i iz Afrike, Južne Amerike i Azije.

 

        Kakav bi odgovor Srbije na unilateralno proglašenje nezavisnosti i priznanje Kosova od strane nekih država u međunarodnoj zajednici trebalo da bude? Po mom mišljenju jedino onakav, kakav bi njima bio razumljiv. Ne treba samo upućivati protesne note, povlačiti ambasadore na konsultacije i preduzimati diplomatske mere koje od tih zemalja neće biti ozbiljno shvaćene. Treba im reći istitnu i predočiti im da će Srbija preduzeti i oštrije korake iz arsenala diplomatskih poteza. Te države će svakako ovo bolje razumeti, zato što su ih svojevremeno obilato u svojoj diplomatskoj praksi i koristile. Treba im predočiti da Srbija razume da oni mogu priznati tu “državu Kosovo”. Naravno niko SAD, pa ni bilo kojoj drugoj zemlji, ne može uskratiti pravo da priznaju koga hoće i i šta hoće.


Pa i Kosovo. Ali, treba reći da će jedan od naših prvih diplomatskih odgovora biti primena jedne doktrine koji su i oni u istoriji primenjivali. Ta doktrina naziva se Halštajnova doktrina. Može se slobodno reći da je ona imala ključnu ulogu inostranim poslovima SR Nemačke od 1955. godine sve do 1969. godine, te da je doprinela da danas jedinstvena SR Nemačka bude u EU sa ostalih 26 država.


         Nazvana je po svom tvorcu, profesoru Valteru Halštajnu, bivšem državnom sekretaru u ministarstvu inostranih poslova Nemačke i prvom predsedniku Evropske Komisije (1958-1967). Na osnovu ove doktrine, tadašnja vlada SR Nemačke (Zapadne Nemačke), pošto je smatrala da ona zastupa interese svih koji žive u “sovjetskoj zoni”, to jest DR Nemačkoj (Istočnoj Nemačkoj), izjavila je da će prekinuti diplomatske odnose sa “svim državama, koje budu priznali vladu sovjetske zone”. Doktrina je podržana Deklaracijom vlada SAD, Velike Britanije i Francuske iste godine kada je i proglašena. Naravno, prva zemlja na kojoj je ova doktrina primenjena bila je bivša Jugoslavija. SR Nemačka je 1957. godine prekinula diplomatske odnose sa našom bivšom državom, a kasnije i sa nizom drugih država. Treba dodati da je SR Nemačka doktrinu selektivno primenjivala. Nije, na primer, prekinula diplomatske odnose sa samim Sovjetskim Savezom, iako je doktrina bila uperena upravo protiv ove države. Iako je SR Nemačka kasnije napustila ovu doktrinu, uspostavljajući diplomatske odnose, prvo sa Rumunijom (1967) a posle i sa Jugoslavijom (1969), pa čak i priznala DR Nemačku (1972), koja je godunu dana pre toga 1971. godine primljena u OUN, ova doktrina je svoje klice očigledno uspešno pustila. DR Nemačka više ne postoji, a Nemačka je jedinstvena država, članica EU, vodeća država u ovom entitetu.


        Treba im takođe ukazati da se slična doktrina i dan danas uspešno primenjuje od strane NR Kine, prema onima koji priznaju Tajvan kao državu. To ona dosledno radi od kada je 1971. godine, zauzela svoje legitimno mesto u OUN, prekinula ili nije uspostavila diplomatske odnose sa zemljama koje priznaju Tajvan, virtuelnu državu u međunarodnom pravnom smislu, a inače legitimno predstavlja sastavni deo NR Kine. Zavisno od svojih interesa i Kina ponekad selektivno primenjuje ovu doktrinu. Siguran sam da će ovakvi diplomatski potezi NR Kine biti uspešni i da dolaze godine kada će Tajvan postati i de facto teritorija NR Kine.


        Tako se i Srbija treba ponašati. Pre svega mora je selektivno primenjivati, da cela država ne bi ušla u samoizolaciju. Znači, raskinuti odnose samo sa par država koje su prednjačile u procesu priznanja a od čega Srbija ne bi imala skoro nikakve ekonomske štete. To se pre svega odnosi na zemlje u užem regionu. Doktrina se može još modifikovati zbog novih istorijskih okolnosti. Pre svega, “država Kosovo” nikada neće biti primljena u OUN jer će time države koje to urade prekršiti rezoluciju
1244 Saveta bezbednosti za koju su i same glasale.  Dokle god se Rusija bori za očuvanje načela međunarodnog prava, a ne sumnjamo da će to biti večno, ova nakazna tvorevina po proceduri iz Povelje UN, ne može biti primljena u UN. Znači država će biti invalidna. Pravne konsekvence za ugovore koji će se potpisivati sa tom državom biće katastrofalni. Položaj takve zemlje u najboljem slučaju može biti kao položaj Tajvana.


        Prema tome, treba se vratiti na proces pregovora o autonomiji Kosova i Metohije. Ovaj proces treba držati pod okriljem UN. Srbija mora da reaguje kao svaka suverena država, koja ima sva prava i dužnosti kao i druge države u međunarodnom poretku. Pa neka onda one zemlje koje se budu odlučile za priznanje ovakavu eventualnu državu Kosovo, neka biraju. Da li žele da imaju diplomatske odnose sa evropskom, demokratskom i civilizivanom zemljom kao što je Srbija, koja teži jedinstvenoj Evropi i koja je ugledni član UN, ili sa jednom virtuelnom državom, pod upravom vojnih snaga NATO i Amerike, punom organizovanog kriminala, međunarodnog terorizma, neraščišćenih odnosa njihovih plemenskih i ponekad i zločinačkih vođa i koja nikada neće postati članica UN. Siguran sam da će se odlučiti za prvu opciju, jer ta opcija je evropska i svetska. Mislimo, da ovakva nacionalna politika vodi Srbiju u Evropu. Tako će i ugledni evropski prof. Halštajn i njegova doktrina doprineti procesu integracije Srbije u Evropu, jer je on upravo čovek koji je imao vizije evropskog ujedinjenja.

 

 
 
Copyright by NSPM