Slađan Nikolić

Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) pokrenulo je 7. aprila 2008. godine informativni sajt o autonomiji Vojvodine na adresi www.autonomija.info, saopšteno je iz tog novinarskog udruženja. Na sajtu se mogu pratiti vesti u vezi sa ustavnopravnim i političkim položajem Vojvodine. Takođe, mogu se naći i transkripti sa tribina i seminara u organizaciji NDNV-a, koje poziva sve zainteresovane da se uključe u saradnju.

Sajt se realizuje u okviru projekta “Javna rasprava o Vojvodini”, koji je podržala američka fondacija Nacionalna zadužbina za demokratiju – NED (National Endowment for Democracy), što je naročito zanimljivo. Da li ova fondacija to čini zbog razvoja demokratije ili se tu kriju neki drugi interesi?

Nevladina a vladina

Nacionalna zadužbina za demokratiju je neprofitna organizacija koju finansira američka vlada s osnovnim godišnjim proračunom od 30 miliona dolara. Ovaj proračun odobrava Kongres na osnovu izveštaja NED-a o aktivnostima koje treba finansirati. NED je, inače, krovna organizacija koja aktivnosti sprovodi putem takođe neprofitnih organizacija (podružnica) kao što su NDI (Nacionalni demokratski institut), IRI (Međunarodni republikanski institut), CIPE (Centar za privatno poduzetništvo) i ACILS (Američki centar za međunarodnu radničku solidarnost). NED blisko sarađuje i s Informativnom agencijom SAD (USIA), kao i sa Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID). USIA se deklari še kao “nezavisna” agencija za spoljne poslove unutar američke vlade, dok se USAID predstavlja kao samostalna vladina agencija za ekonomsku, humanitarnu i demokratsku pomoć, koja pri tome štiti američke ekonomske i političke interese.

Na sajtovima ovih organizacija ističe se da su neprofitne i nevladine, ali budući da njihov rad finansira vlada i Kongres odobrava budžet, odrednica “nevladina” otpada, i one mogu biti samo neprofitne, ali vladine. Takođe, ako se pogleda istorijat NED-a, može se uočiti da je pojam “nevladina” samo maska za aktivnosti koje preko ovih neprofitnih organizacija sprovodi vlada SAD.

Oruđe spoljnopolitičkih interesa SAD

NED je osnovan nakon vrlo žestokih rasprava u Senatu sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, u vezi s nezakonitim aktivnostima američke CIA. Prvi skandal dogodio se 1967. godine, kada su neke tajne operacije ove organizacije razotkrivene u magazinu Ramparts. U tom tekstu pominje se akcija kojom je CIA kontrolisala i finansirala tridesetak inostranih sindikata, omladinskih i fakultetskih organizacija, kao i političkih institucija. U tekstu se još navodi da su putevi novca išli od CIA, preko američkih privatnih udruženja ili lažnih organizacija, do krajnjih korisnika, što je sve potreslo Kongres i iniciralo senatsko saslušanje.

Nakon brojnih lobističkih nadmudrivanja, započela je senatska istraga, ali tek krajem sedamdesetih godina. Reč je o poznatim istragama „Čerčovog“ odbora koji je ime dobio po senatoru Frenku Čerču. Ovaj odbor je objavio šest izveštaja koji su bili vrlo nepovoljni po CIA, pa su doveli do preispitivanja metoda i ciljeva njenog delovanja. Zanimljivo je da se u pomenutim izveštajima razotkrila raširena saradnja ove organizacije i novinara. U tom kontekstu pominju se medijske manipulacije i kampanje u pojedinim zemljama koje su imale za cilj demonizaciju one političke opcije koja je, prema mišljenju CIA, bila protivna američkim interesima. Tom istragom otkrivena su i ubistva nekooperativnih stranih političkih vođa, državnih funkcionera, pokušaj puča protiv Kastra, čileanskog predsednika Aljendea, itd.

Da bi se u budućnosti izbegle takve blamaže i skandali koji su CIA stavljali u negativan kontekst, početkom osamdesetih šef ove organizacije (Kejsi) predložio je američkom predsedniku Reganu da dotične aktivnosti ubuduće radi drugačije. Tako je došlo do osnivanja NED-a kao navodno nevladine organizacije. Procene su govorile da će jedna takva organizacija sa prefiksom “nevladina” moći elegantnije da deluje u stranim državama.

Obezbeđivanje izbornog uspeha odabranim političarima

O “elegantnom” delovanju NED-a piše i Džerald Sasman, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Portlandu. Sasman u svojim radovima detaljno opisuje kako su američki eksperti, zajedno sa bivšim agentom KGB-a, koji je prešao u jednu američku marketinšku kompaniju, pomogli Borisu Jeljcinu da medijski uništi suparnike sa levice. Savetnici koje je plaćao NED su od Jeljcina čak tražili i da “uspostavi autoritarnu kontrolu” i da državnu televiziju “potčini svojoj volji”. Mađarski socijalisti su pred izbore 2004. godine dobili američku pomoć tek pošto su svoj program pomoću savetnika iz dve vašingtonske firme očistili od svega socijalističkog. Sasman navodi da je NED, organizacija koja obezbeđuje novac za “programe” u više od 80 zemalja sveta, devedesetih “organizovao i finansirao” obaranje vlade Bugarske socijalističke partije.

Tvorac zakona o NED-u Alen Vajnštajn svojevremeno je rekao da bi “dosta toga što NED danas radi javno, pre 25 godina CIA obavljala tajno”. Osnovna ideja takvoga projekta bila je da se stranim političkim strankama, sindikatima, studentskim udruženjima i drugim udrugama dostavi novac, a da se pri tome reši problem prikrivanja “novca CIA”.

O tome piše i profesor Sasman: “NED je trebalo da obezbedi alternativu CIA” i da, za razliku od agenata CIA, NED-ovi “politički operativci... ne moraju da žive podzemne živote i uzimaju lažne identitete”. On ističe i da su se NED i “instituti” preko kojih je delovao pokazali kao “mnogo efikasniji instrument državne politike nego što je CIA ikada bila”, i da su transparentnijim radom bolje “kamuflirali svoj imperijalni cilj”. Sasman takođe navodi da su SAD zaključile da su vojne intervencije i podrška diktatorskim režimima – iako i dalje korisni – često manje efikasni nego kada se “ostvarivanje neoliberalnih ciljeva”, odnosno obezbeđivanje izbornog uspeha “slobodnotržišnih političara”, obezbeđuje i legitimiše putem “demokratske pomoći”.

“Demokratska pomoć” odabranim srpskim političarima

I u Srbiji se pokazalo da je “demokratska pomoć” odabranim partijama i organizacijama kroz obezbeđivanje izbornog uspeha u svrhu “ostvarivanja neoliberalnih ciljeva” efikasnija od vojne intervencije. NED je imao presudan uticaj na stvaranje brojnih nevladinih organizacija kod nas, od kojih su neke prerasle u političke stranke. Tako je G17 plus, prema pisanju švedskog lista Aftonbladet, stvorila podru žnica NED-a, CIPE (Centar za privatno poduzetništvo), za šta se potvrda mo že naći u izveštaju NED-a od 10. decembra 1998. godine, koji je pisao Pol Makkarti . G17 plus je odmah i pokazao zahvalnost svojim osnivačima, uništavajući srpske banke pod dirigentskom palicom činovnika Svetske banke i sprovodeći svih ovih godina neoliberalni ekonomski koncept. Takođe, ni CESID-a ne bi bilo da nije bilo NED-a, koji i danas finansira rad ovde organizacije, što se mo že videti na njihovom sajtu.

Jedan od mo žda najboljih javnih izvora koji gotovo do tančina opisuje “demokratsku pomoć” SAD odabranim partijama i organizacijama u Srbiji za vreme izbora 2000. godine jeste tekst koji se pojavio u Washington Post -u 11. decembra 2000. pod naslovom “ Američki saveti vodili Miloševićevu opoziciju”. U tekstu se opisuje ova, kako list navodi, otvorena operacija, čudna mešavina tajnosti i otvorenosti, koju su finansirale kongresna izdvajanja od približno 10 miliona dolara za fiskalnu 1999. i 31 milion dolara za 2000. godinu.

“Glavnu ulogu su igrali Stejt dipartment i američka Agencija za međunarodni razvoj, vladina agencija za pomoć stranim zemljama, koja je dostavljala novac preko komercijalnih ugovarača i neprofitnih grupa kao što su NDI i njegov republikanski pandan, Međunarodni republikanski institut (IRI). Dok je NDI radio blisko sa srpskim opozicionim strankama, IRI je fokusirao svoju pažnju na Otpor , koji je služio kao ideološka i organizaciona kičma revolucije. U martu je IRI platio da dvadesetak lidera Otpora pohađa seminar o nenasilnom otporu u hotelu ‘Hilton' u Budimpešti, nekoliko stotina jardi du ž Dunava od hotela ‘Mariot' kojeg favorizuje NDI.”

U istom tekstu Washington Post -a navodi se da su i reči izgovorene u izbornom scenariju kampanje smišljene u Vašingtonu: "Prema Stevanoviću, (DOS) stručnjaku za marketing, svaku reč političkih poruka opozicije u trajanju od jednog i od pet minuta koju su koristili portparoli širom zemlje razmotrili su američki konsultanti i testirali u anketama. Kandidati koalicije koji su se kandidovali za jugoslovenski parlament i na desetine hiljada mesta u lokalnim vlastima dobili su obimnu obuku o tome kako da se drže ‘poruke', odgovaraju na pitanja novinara i pobiju argumente Miloševićevih simpatizera.”

Takođe, navodi list, i Vojislav Ko štunica izabran je za predsedničkog kandidata na osnovu američke ankete. "Dvadeset (srpskih) opozicionih lidera je prihvatilo poziv Nacionalnog demokratskog instituta (NDI) sa bazom u Vašingtonu u oktobru 1999. za seminar u hotelu ‘Mariot' u Budimpešti, sa pogledom na Dunav. Ključna stavka na dnevnom redu: anketa koju je sprovela američka firma ‘Penn, Schoen & Berland Associates'.” 

Anketa je izvestila da Milošević ima 70 odsto nepovoljan rejting među srpskim glasačima. Ali je takođe pokazala da su velika imena u opoziciji – kao što su Zoran Đinđić i Vuk Drašković – opterećena negativnim rejtingom skoro isto koliko i Milošević. Među kandidatima koji su se najbolje plasirali da pariraju Miloševiću bio je umereni srpski nacionalista po imenu Vojislav Koštunica, koji je imao povoljan rejting od 49 odsto i nepovoljan od samo 29 odsto.

Izbor Koštunice za predsedničkog kandidata opozicije u avgustu je oblikovan u velikoj meri anketama. “Ankete su pokazale da bi Koštunica mogao da porazi Miloševića na najlakši mogući način”, seća se Dušan Mihajlović, lider stranke Nova demokratija, jedne od 18 političkih stranaka koje čine koaliciju. Deo Kostuničine privlačnosti, pokazale su ankete, jeste to što ga ljudi smatraju antiamerički nastrojenim. Pošto je bio otvoreni kritičar NATO bombardovanja Srbije, bilo je teško Miloševićevoj vladi da ga etiketira kao zapadnu marionetu ili izdajicu srpskih interesa.

Destabilizacija progresivnih pokreta i pomoć na izborima

Nakon 2000. godine kroz program “pomoći demokratiji” NED i njene podru žnice deluju na prostoru Srbije kroz infrastrukturu koja obuhvata pojedine nevladine organizacije, agencije za istraživanje javnog mnjenja i medije skoncentrisane na destabilizovanje progresivnih pokreta, naročito onih sa nacionalnim, socijalističkim i socijaldemokratskim profilom. “Program” je gotovo potpuno uspeo, sindikati su izuzetno slabi, sindikalnog organizovanja gotovo i da nema, ne postoji ni levičarska politička snaga koja bi artikulisala i sugerisala korektivne mehanizme, nacionalne organizacije su stalno na udaru medija koje finansira NED, podmeću im se afere i slično. Sve ozbiljne javne debate o posledicama često pogrešnog, nespretnog ili ishitrenog nametanja neoliberalnih recepata tokom prethodnih osam godina medijski su “minirane”, pri čemu se ljudi koji ukazuju na greške javno etiketiraju, omalovažavaju i uskraćen im je pristup medijima. Pored toga, kako navodi profesor Džerald Sasman, NED i organizacije koje ona finansira intervenisale su na prošlim parlamentarnim izborima, kao i na izborima za predsednika Srbije radi “slamanja nacionalističkog i socijalističkog otpora” neoliberalizmu. Intervencija se ogledala kroz istraživanja javnog mnjenja preko agencija iza kojih stoji NED, kreiranje izborne kampanje, tekstove u medijima koji su pod kontrolom NED-a, kroz obuku političkih aktivista “odabranih” političkih partija...

Nova meta – Vojvodina

Na sajtu Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV ) u rubrici „O nama“ http://www.ndnv.org/o-nama.htm navodi se: „Osnovni ciljevi udruživanja, kako tada, tako i danas, bili su zalaganje za slobodu štampe, za otklanjanje političkih uticaja, čiji je cilj političko-propagandna instrumentalizacija medija, dakle – zalaganje za profesionalno, objektivno i kvalitetno informisanje.” Dakle, udruženje se zalaže otklanjanje političkih uticaja, čiji je cilj političko-propagandna instrumentalizacija medija, a čitav projekat podržava NED, o čemu postoje dokazi. I sami Amerikanci tvrde da je ovo udruženje jedno od oruđa vlade SAD u sprovođenju spoljne politike. Prema tome, Nezavisno društvo novinara Vojvodine je svesno ili nesvesno odstupilo od svog osnovnog načela – zalaganja protiv političko-propagandne instrumentalizacije medija.

Na sajtu se dalje ističe da je od glasnogovornika Miloševićevog režima Nezavisno društvo novinara Vojvodine proglašavano “produženom rukom stranih sila”. Da bi se odgovorilo da li je ovo tačno, trebalo bi sprovesti dublju analizu delovanja ove organizacije, ali je sasvim evidentno da prima novac od zvanične institucije jedne strane sile, čiji je cilj realizacija spoljnopolitičkih interesa njene vlade.

Ovo društvo je u proteklom periodu organizovalo brojne tribine na kojima je primetna njihova veza sa Fondom za otvoreno društvo, koji finansira Soroš, Centrom za kulturnu dekontaminaciju, Helsinškim odborom za ljudska prava, za koji se već zna da ga sponzorišu strane sile, i Centrom za nove medije Kuda.org, koji finansira nemačka fondacija “Schuler helfen leben”. Seriju javnih tribina u produkciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pod zajedničkim naslovom "Intervju In Vivo", održanu od 29. oktobra 2005. do 9. februara 2006. godine, podržala je LSV Nenada Čanka, koji je i sam učestvovao na ovim skupovima, i kabinet predsednika Skupštine AP Vojvodine Bojana Kostreša.

Teme ovih tribina bile su recimo „Život i priključenija Radovana Karadžića", a govorilo se o navodnoj mitskoj i mitomanskoj svesti srpskog naroda, njegovoj ksenofobičnoj kulturi i posledicama, srpskom nacionalizmu kao jednoj od opozicija komunizmu i strahu od srednje Evrope, ili "nemogućoj misiji" koja se bavila navodnim govorima mržnje prema Albancima i Kosovu. Govor mržnje prema Kosovu? Da li je ovo novinarsko udruženje Kosovo smatra samostalnim državnim entitetom? Tema tribine "Klerikalizacija društva", održane 30. novembra 2005, bila je navodna ugroženost sekularnosti i politički ciljevi SPC-a. I postavilo se, piše na sajtu NDNV-a, veoma važno pitanje: Može li se Srbija, jednog jutra, probuditi sa nekim od vladika na vlasti? Sad je 2008. godina i još uvek se nismo probudili sa nekim od vladika SPC-a na vlasti. Navodni strah NDNV-a je – kao što se vidi – bio i ostao potpuno neopravdan.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine čine novinari odlično raspoređeni po medijima (Novosadski dnevnik, agencija Beta, Vreme, B92...), što im daje mogućnost za manipulaciju informacijama, uspostavljanje veza sa Fondom za otvoreno društvo, Helsinškim odborom za ljudska prava, Centrom za kulturnu dekontaminaciju i Centrom za nove medije Kuda.org, političkim strankama i političarima kao što su Nenad Čanak i Bojan Kostreš. Takva mreža nije uspostavljena slučajno. Uspostavila ju je Nacionalna zadužbina za demokratiju i ona može biti upotrebljena za destabilizaciju stanja u Vojvodini radi realizacije interesa SAD.

Otvaranje B92 info kanala i sajta www.autonomija.info istog dana nikako ne treba smatrati slučajnošću. Ako se uzme u obzir i peticija Nacionalne zadužbine za demokratiju od 21. februara 2008. godine, kojom se od predsednika Tadića i premijera Koštunice zahteva veće poštovanje ljudskih prava i zaštita novinara, što je u stvari priprema za zaštitu uspostavljene mreže u Vojvodini, sasvim je jasno da uskoro kreće medijska ofanziva na sve nacionalno srpski opredeljeno u Vojvodini i na SPC. Biće to medijska priprema za dalju desuverenizaciju Srbije, ovog puta kroz Vojvodinu. Država Srbija i njen obaveštajno-bezbednosni sistem nisu našli modalitete za suprotstavljanje delovanju tzv. nevladinih organizacija kakva je Nacionalna zadužbina za demokratiju, kao jedno od oruđa američke spoljne politike. Valjda je vreme da te modalitete pronađu jer je nova “vojvođanska” ofanziva u početnoj fazi.