Vilijam Montgomeri

Neki filozof je jednom rekao da se ljudska bića razlikuju od svih ostalih vrsta na zemlji po sposobnosti da istovremeno veruju u dva kontradiktorna koncepta. Takva konstatacija često mi pada na pamet kad je reč o pitanju Kosova. Slika Kosova koju vide i u koju veruju Srbi potpuno se razlikuje od one koju vide kosovski Albanci u svakom pogledu: kulturnom, istorijskom i jezičkom. Obe strane su okupirane učvršćivanjem svog pogleda. Ključna je dilema međunarodne zajednice kako da spreči sudar ova dva paralelna sveta.

Skupština Kosova je 11. februara usvojila Unilateralnu deklaraciju o nezavisnosti. Do danas su nezavisnost priznale Sjedinjene Države i većina zemalja iz Evropske unije. Ukupno 43 zemlje. Juna 11. na snagu je stupio Ustav i odmah nakon toga predsednik Kosova je potpisao 41 zakon, zasnovan na Ahtisarijevom planu za budući status Kosova. Sve je to već bilo sadržano u Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu, koji je objavio 15. maja 2001. specijalni predstavnik generalnog sekretara Hans Hakerup. Taj dokument je skicirao odgovornosti parlamenta, predsednika, različitih ministarstava i pravosudnog sistema.

Sada su, pak, premijer Tači i njegova vlada potpuno zauzeti formiranjem nove vlade, kao i lobiranjem da i druge zemlje priznaju Kosovo. Svaki kosovski Albanac veruje da je čitava teritorija Kosova ujedinjena i da njime upravlja kosovska vlada, kao što to definišu pomenuta dokumenta. Oni očekuju od međunarodne zajednice da to i nametne.

U međuvremenu, Srbija kao i kosovski Srbi, protivi se tim aktima na svaki mogući način, osim vojnom silom. Oni imaju punu podršku Rusije koja je blokirala svaki korak u Savetu bezbednosti, koji bi direktno ili indirektno priznao nezavisnost. Zbog simpatija za srpsku poziciju, ali i zbog opreznosti i apatije oko 140 članica UN još nisu preduzele korake da priznaju Kosovo. Srbi su sada najavili da će 28. juna (na godišnjicu bitke na Kosovu polju 1389. biti formirana parlamentarna skupština u oblastima Kosova pod kontrolom Srba. To je još jedna korak u pravcu - što međunarodni posmatrači u Prištini privatno potvrđuju - "de facto" podele Kosova.

Snaga srpsko-ruske pozicije pomogla je da se stvore konfuzija i neizvesnost unutar međunarodne zajednice. Niko nije stvarno siguran kako da odgovori na srpsko odbijanje da prizna vlast kosovske vlade, otvorene napore da se oblasti koje kontrolišu Srbi stave pod vlast Srbije i njenih administrativnih struktura. Zbog nemoći da se Unmik, kako je planirano, postepeno isključi (usled ruske blokade u Savetu bezbednosti), uloga nove misije EU (Euleks) i međunarodnog civilnog predstavnika (koga je izabrala Međunarodna upravljačka grupa sastavljena od ključnih zemalja koje podržavaju nezavisnost Kosova) potpuno su neizvesne i najbolje se mogu opisati kao rad koji je u toku. Konfuziju pojačava i to što unutar UNMIK postoje različiti pogledi koji se odnose na brzinu kojom nova kosovska vlada treba da preuzme punu odgovornost u izvesnim oblastima kao što je privatizacija, uprkos činjenici da sada postoje zakoni koji joj daju ovlašćenja te vrste.

Uprkos svemu što se dosad odgodilo, zapadna međunarodna zajednica i dalje ne shvata u potpunosti stepen srpske privrženosti Kosovu. Ona je napravila pogrešnu pretpostavku da će DS u slučaju da uspešno formira narednu srpsku vladu dozvoliti da to pitanje tiho zamre. To su puste želje. Realnost je takva da neće biti prekida u podeli Kosova; neće biti promena diplomatske pozicije zauzete u međunarodnim forumima; neće biti priznanja vlasti kosovske vlade. Iako bi vlada koju bi predvodili radikali uz učešće Vojislava Koštunice preduzimala bez sumnje provokativnije korake i koristila žešću retoriku, u bliskoj budućnosti biće velikih problema zbog Kosova, bez obzira na to koja partija vlada Srbijom.

Generalni sekretar UN Ban Ki Mun bio je pod teškim pritiskom sa svih strana. Pokušao je da hoda po osetljivoj ivici, poštujući Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti na jednoj strani, a da na drugoj ne osudi unilateralnu deklaraciju o nezavisnosti. Nedavna pisma poslata premijeru Tačiju i predsedniku Sejdiju bila su važna, sudeći po onome što je rečeno i još više po onom što nije rečeno u njima. Ban, na primer, nije oslovio Sejdijua bilo kakvom titulom i obratio mu se samo s "Vaša ekselencio", što je u suprotnosti s obraćanjem Tadiću kao predsedniku Republike Srbije. Iako to nije direktno rekao, Ban je priznao srpski bojkot kosovskih institucija i njihovo odbijanje da prihvate EU misiju tako što je izjavio da će za "ograničeno trajanje" policija u srpskim oblastima podnositi izveštaj specijalnom predstavniku međunarodnih vlasti kao i da mogu da se osnuju dodatni lokalni i okružni sudovi u ovim oblastima? Čak je i otišao tako daleko da je odlučio da Srpska pravoslavna crkva na Kosovu zadrži isključiva prava na očuvanje i rekonstrukciju svojih religioznih, istorijskih i kulturnih objekata i da ostane pod direktnom vlašću njenog religioznog sedišta u Beogradu.

U isto vreme, generalni sekratar je imlicitno prihvatio smanjenje ovlašćenja Unmik i uspostavljanje kosovske vlade kao manje-više suverenog entiteta. On je, takođe, kreirao ono što bi trebalo da bude dovoljno pokriće da se uspostavi misija pod kišobranom Unmik. Iako mnoge detalje tek treba razraditi, budući put je sad jasniji nego što je bio. Reklo bi se da to daje obema stranama prostor da veruju u sopstveni paralelni univerzum.

Narednih nekoliko nedelja Tačijeva vlada biće usredsređena na opremanje i funkcionisanje, popunjavanje mesta u kabinetu, i definisanje politike za pojedine oblasti. Efektivno uspostavljanje diplomatskih predstavništava u svetu, u ključnim prestonicama, biće glavni poduhvat. Ali u jednom trenutku, verovatno na jesen, pažnja će se pomeriti na srpsko neprihvatanje institucija kosovske vlade i "de facto" podelu Kosova. Oni će videti kako se, nakon izvesne konfuzije među ključnim ličnostima, kao što su predstavnik EU Piter Fejt, specijalni predstavnik generalnog sekretara Joakim Riker i njegov zamenik Lari Rosin kad je reč o paralelnim strukturama vlasti i pokušajima podele, retorika međunarodne zajednice promenila. Riker i Rosin su zamenjeni. Realne teškoće i opasnosti koje donosi pokušaj nametanja kosovske vlasti u srpskim oblastima postaće očiglednija Evropskoj uniji i vlastima SAD. Dosad se pažnja sveta usredsredila gotovo potpuno na srpsku reakciju na nezavisnost. U jednom trenutku reakcija kosovskioh Albanaca na srpske akcije zahtevaće podjednaku pažnju i brigu. Nema sumnje da će se kosovski Albanci osećati da ih je međunardona zajednica izneverila - ili čak izdala - i biće pod jakim domaćim pritiskom da "urade nešto povodom toga".

Iako će u prvih nekoliko meseci nova vlada Kosova biti u stanju da ukazuje na uspehe i napredak, "medeni mesec nezavisnosti" biće uskoro okončan. Srpska demokratska ofanziva imala je i nastaviće da ima negativan uticaj na sposobnost Kosova da ostvaruje normalne međunarodne kontakte s mnogim međunarodnim organizacijama. Teški odnosi sa Srbijom praktično će onemogućiti trgovinu i ostale ekonomske veze. Lični i politički konflikti među strankama kosovskih Albanaca biće sve važniji i Tačijeva vlada naći će se pred izazovom - što zbog izostanka ekonomskog rasta, što zbog "mekoće" u postupanju sa Srbima. Odnosi s međunarodnom zajednicom biće sve zategnutiji.

Sve to, verovatno, najavljuje rađanje još jednog "zamrznutog konflikta" u svetu. U isto vreme, gledano s terena, konflikt je sve drugo samo ne zamrznut. Naprotiv. Izazov za međunarodne igrače biće možda upravo to: da vide "zamrznutu" ovu živu ranu sa svim emocijama i besom koji je prate.