Miloš Jovanović

Zašto smo pali na ispitu

Sa sigurnošću se može reći da je Srbija bila dužna da nešto preduzme jer, prosto rečeno, nije mogla da spreči proglašenje nezavisnosti svoje pokrajine ne radeći ništa, odnosno držeći se očigledno neefikasne politike. Bitka koja se ne vodi ne može se ni dobiti

Zašto ima veću cenu kada premijer kaže da Kosovo nema cenu nego kada predsednik kaže da Kosovo nema cenu”? Ovo izvrsno pitanje postavila je Olja Bećković u prošlonedeljnoj emisiji – „Utisak nedelje” – verovatno ne sluteći koliko odgovor može razjasniti inače konfuznu političku situaciju. Odgovor je i razjašnjenje zašto je u vladi došlo do tolikih potresa poslednjih dana. I što je još bitnije, odgovor nosi suočavanje sa krucijalnom činjenicom: kako i zašto je Srbija izgubila važnu bitku koja će se, po svoj prilici, okončati u nedelju 17. februara proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije.

Pođimo od ovog drugog. Najavljeno proglašenje nezavisnosti južne srpske pokrajine okrutno ilustruje činjenicu da srpska diplomatija nije uspela da odvrati SAD i najveći broj zemalja EU od davanja podrške kosmetskim Albancima za sticanje nezavisnosti. Zanimljivo bi bilo prisetiti se svih lepih reči koje su najčešće stizale iz redova Demokratske stranke, a koje su se ticale naših „prijatelja” sa Zapada, o odličnoj saradnji sa njima u raznim domenima, navodnog sluha koji su mnogi „partneri” imali za srpski stav kada je u pitanju KiM, razumevanja koje je po rečima srpskog predsednika pokazivao Romano Prodi u njihovim međusobnim razgovorima, itd.

Na kraju je ostao samo rezultat. A on pokazuje da smo mi ovu izuzetno važnu bitku u dugotrajnoj borbi za očuvanje Kosova i Metohije izgubili. Nesporno je da će proglašenje i priznanje nezavisnosti KiM stvoriti kvalitativno nov kontekst, novu realnost koja će osetno pogoršati srpsku poziciju, smanjiti manevarski prostor i učiniti naš cilj višestruko udaljenijim. Nema mnogo primera u istoriji u kojima određen entitet nije uspeo da se konstituiše kao nezavisna država uživajući istovremeno za ispunjenje svog cilja značajnu političku podršku velikih sila.

Da li se takav splet događaja mogao izbeći? Zanimljivo je da se to pitanje skoro i ne postavlja u našoj javnosti, očigledno umornoj, naviknutoj na poraze i koja sopstveni nedostatak volje i hrabrosti opravdava tuđim greškama i neminovnošću. Hajde, ipak, da pokušamo da odgonetnemo ovaj problem sledećom formulacijom: da li je Srbija učinila sve kako bi sprečila takav rasplet? Ili preciznije: da li je Srbija ikada dala povoda Sjedinjenim Američkim Državama i zemljama Evropske unije da preispitaju stav o nezavisnosti južne srpske pokrajine kao jedinom mogućem i najboljem rešenju? Sva je prilika da je odgovor na ovo pitanje negativan. Ne, Srbija nikada nije dala povoda velikim silama da preispitaju svoj stav. Srbija nikada nije pokušala da podigne ulog u ovoj diplomatskoj borbi i cena podrške kosmetskim Albancima ostala je za zapadne sile niska.
Već je nakon predstavljanja plana Martija Ahtisarija bilo jasno u kom se pravcu stvari odvijaju. Nakon neuspelih “pregovora” pod okriljem trojke, više nije bilo (barem nije smelo biti) iluzija da se stav SAD, ili najvažnijih evropskih zemalja, može promeniti ponavljanjem srpskih, inače istinski snažnih, argumenata. Bilo je jasno da te argumente, kao ni postojeće međunarodnopravne garancije, niko ne želi da uzme u obzir. Voz međunarodne diplomatije neumitno je išao ka svom odredištu – nezavisnosti južne srpske pokrajine.

U tom je trenutku bilo neophodno i logično pokušati taj voz izmestiti iz šina. A to se moglo učiniti samo otklonom, odnosno promenom do tada primenjivanih metoda i retorike. Morala se izazvati neka vrsta elektrošoka koja bi eventualno naterala zemlje naklonjene nezavisnosti Kosmeta, u prvom redu zemlje EU kao odlučujućeg vagona u kompoziciji, da preispitaju stav. Taj otklon je mogao poprimiti razne, kumulativne ili ne, oblike.

Jedna od mogućnosti je svakako da se na stav Evropske unije “da Srbija mora da bira između Evrope i Kosova”, odgovori stavom da nije Srbija ta koja može da bira između Evrope i Kosova već da je na EU da bira između Srbije i Kosova. Drugim rečima, EU se morala jasno i odlučno staviti pred izbor: Srbija ili Kosovo. Otklon od dotadašnjih metoda se mogao ogledati i u stavu (makar samo i retoričkom) – da će Srbija upotrebiti sva raspoloživa sredstva u zaštiti svog integriteta, ne isključujući ni upotrebu sile. Da budemo sasvim pošteni: taj elektrošok su verovatno mogli da prouzrokuju i građani Srbije, masovnim, kreativnim i trajnim demonstracijama na ulicama srpskih gradova. Nažalost, ništa od ovoga se nije dogodilo. Zašto? Zato što među političkom elitom nije postojala politička volja za promenom kursa, iako je to politička situacija nalagala – i još uvek nalaže.

Ova konstatacija nas vraća na pitanje s početka: „Zašto ima veću cenu kada premijer kaže da Kosovo nema cenu nego kada predsednik kaže da Kosovo nema cenu?” Odgovor je, zapravo, vrlo jednostavan: zato što se kod prvopomenutog sve završavalo samo na rečima – i to najčešće pogrešno odabranim. Dobar primer pogrešnog pristupa predstavlja besomučno ponavljanje čelnika najveće stranke u vladajućoj koaliciji da Srbija neće upotrebljavati vojnu silu šta god se desilo, odnosno da Srbija za Kosovo neće ratovati. Sve i da se za tako civilizovan i miroljubiv stav očekivala nagrada od međunarodne zajednice, makar u vidu ozbiljnog razmatranja srpske pozicije, nakon poslednje runde pregovora taj stav se, u najmanju ruku, morao temeljno promisliti.

Da ne postoji spremnost da se politički kurs promeni, i odnosi sa zemljama koje se zalažu za otcepljenje Kosova i Metohije zaoštre, možda najbolje ilustruje stav da evropska budućnost Srbije nema alternativu – i da se moramo boriti i za Evropu i za Kosovo. Jedini je problem što je takvu mogućnost sama EU isključila! Drugim rečima, predsednik republike i dalje insistira na metodologiji i retorici koja nije dala, niti može dati, rezultate. Odbrana celovitosti države samim tim deluje neubedljivo i neodlučno. Taj pogubni nedostatak odlučnosti (ako se o tome radi, a ne recimo o verovanju da je Kosovo i ovako već odavno izgubljeno i da je uzvišeni zadatak ove generacije da zemlju što pre priključi postmodernističkom raju Evropske unije) podjednako daje odgovor na pitanje s početka: „Zašto ima veću cenu kada premijer kaže da Kosovo nema cenu nego kada predsednik kaže da Kosovo nema cenu?”

Činjenica je, s druge strane, da je premijer Srbije pokušao u više navrata da postavi stvari na jedini ispravan način u odnosu na dati politički kontekst, između ostalog nedvosmislenim pozivom da je Evropa ta koja bira između Kosova i Srbije, odnosno između protivpravnog slanja evropske misije na KiM i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom. Takav stav jeste predstavljao meru odvraćanja i preko potrebni otklon od konstantno neuspešne politike, ali je oštrina tih izjava bila otupljena činjenicom da nije predstavljala jedinstveni stav vlade Srbije. Ovakva vlada o ovom pitanju po definiciji ne može ni imati jedinstven stav. Zato se postavlja pitanje njene svrsishodnosti u ovom kritičnom istorijskom trenutku kao i odgovornosti svih onih koji takvu Vladu održavaju i u njoj učestvuju.

Ostaje pitanje da li bi promena kursa dala rezultate. Na to nikada nećemo dobiti odgovor. Ali se zato sa sigurnošću može reći da je Srbija bila dužna da nešto preduzme jer, prosto rečeno, nije mogla da spreči proglašenje nezavisnosti svoje pokrajine ne radeći ništa, odnosno držeći se očigledno neefikasne politike. Bitka koja se ne vodi ne može se ni dobiti. Sedamnaesti februar (ili pak neki drugi blizak datum) će pokazati da je politika koja je vođena bila neadekvatna.

Problem koji se sada javlja jeste kako dalje u suženom manevarskom prostoru. Jer, iako izgleda da je izgubila važnu bitku, Srbija niti sme, niti može izgubiti borbu za Kosovo i Metohiju. Ona se, nažalost, nastavlja u teškim uslovima i tim pre postaje od fundamentalnog značaja – dodatno je ne otežavati razmiricama unutar srpske vlade.
Nezgodno je što se one u ovoj vladi suštinski ne mogu izbeći. Debata o evropskoj budućnosti Srbije samo je posledica razmimoilaženja u pogledu odbrane teritorijalne celovitosti i suvereniteta Republike Srbije. Odgovor na pitanje zašto postoje nesuglasice u vladi identičan je odgovoru na pitanje zašto gubimo bitku koja se upravo odigrava pred našim očima i odgovoru na pitanje kojim smo ovaj tekst započeli. Održavanje kontinuiteta jedne neuspešne politika kada je u pitanju očuvanje KiM u sastavu Srbije jeste uzrok ovih ozbiljnih turbulencija kao i percepcija o tome ko „iskrenije” brani Kosovo.

Nespremnost najveće partije u koalicionoj vladi da napravi otklon u vođenju državne politike u cilju očuvanja državne celovitosti najbolje se vidi upravo kroz prizmu evropskih integracija Srbije. Otuda njihovo neprihvatanje, ili preciznije rečeno, negiranje realnosti koje proizlazi iz stava po kojem proces evropskih integracija Srbije i proces rešavanja statusa Kosmeta čine dva odvojena procesa. Iz te polazne tačke se izvodi zaključak da se proces evropskih integracija može nesmetano nastaviti nezavisno od rešenja statusa južne srpske pokrajine. Negiranje realnosti dovodi do fantastičnih slogana i izjava: „Samo Srbija u Evropskoj uniji može braniti svoje Kosovo”; „Nikada nećemo odustati od svog evropskog puta, ali ni od Kosova”; „Evropa nema alternativu”. Ovakav stav fundamentalno negira ulogu EU u secesiji Kosova i Metohije.

Početna tačka opisanog rezona je pogrešna. Sve i kada bismo ostavili po strani nedavne izjave francuskog predsednika Sarkozija, koji je samo rekao naglas ono što svi znaju, a to je da Srbija neće moći da postane član EU a da prethodno ne prizna nezavisnost Kosova, nije jasno kako je moguće tvrditi da procesi evropskih integracija Srbije i rešavanja statusa južne srpske pokrajine nisu povezani. Ta dva procesa je sama Unija povezala decembarskom odlukom o protivpravnom slanju misije na KiM, kršeći otvoreno Rezoluciju 1244 i aktivno učestvujući u „koordiniranoj nezavisnosti Kosova i Metohije”.
Ne vredi ovde zatvarati oči ili se kriti iza formalnih razloga poput onog da neće Unija biti ta koja će priznati nezavisnost KiM, već će to pojedinačno uraditi njene zemlje članice, ili pak da se u ponuđenom političkom sporazumu nigde ne spominje nezavisnost Kosova, pa zato ne postoje prepreke za njegovo potpisivanje. Činjenice su neumoljive. EU je donela odluku kojom se krši Rezolucija 1244. EU šalje na KiM misiju koja je bila predviđena planom Martija Ahtisarija o nadgledanoj nezavisnosti i time započinje njegovo sprovođene. Veliki broj zemalja EU će priznati nezavisnost Kosova i Metohije. Srbija neće ući u EU, a da to i sama ne uradi! Primer Kipra ovde nije od velike pomoći jer Tursku republiku severnog Kipra nije priznala nijedna država članica EU (nijedna država uopšte, sem Turske). U našem slučaju će stvar biti upravo obrnuta, jer je politika EU i njenih vodećih zemalja da južna srpska pokrajina dobije nezavisnost. Svako potpisivanje sporazuma sa EU bi danas prosto značilo prihvatanje politike EU pa i njene politike prema Kosovu odnosno Srbiji – politike koja nije prijateljska. Potpisivanje bilo kakvog sporazuma sa EU danas bio bi jasan politički signal da Srbija ima prioritete koji nisu podjednake važnosti. „Evropska budućnost Srbije” bi time bila stavljena iznad očuvanja Kosova i Metohije. U tom trenutku, prestaje svaka mogućnost efikasne borbe za KiM. Suprotno tome, nepotpisivanjem sporazuma sa EU se jasno označava glavni prioritet srpske države, konačno pokazuje odlučnost i ostaje u igri koja će dugo trajati.

Institut za međunarodnu politiku i privredu