Biljana Mitrinović

Devet godina posle nezakonitog bombardovanja NATO-a Jugoslavije, koje je pravdano namerom da se na Kosovu zaštite ljudska prava i stvori „multietnička demokratija”, Sjedinjene Američke Države prvo su podstakle Albance da u južnoj srpskoj pokrajini proglase suverenu državu, a odmah zatim priznale njenu samoproklamovanu „nezavisnost”. Tada na položaju generalnog sekretara NATO-a Havijer Solana je objavio da će vazdušni napadi najveće vojne sile sveta biti usmereni na „prekidanje nasilnih napada srpske vojske i policije i slabljenje njihove sposobnosti”. U to su vreme Vašington i Brisel glasno protestovali protiv „insinuacija” da vojna intervencija NATO-a ima bilo kakve veze sa otcepljenjem teritorije i stvaranjem nove albanske države.

Američki ambasador Vilijam Voker prethodno se potrudio da pribavi „pištolj koji se dimi”, odnosno okidač za intervenciju. Ishod žestokog okršaja pripadnika UČK i srpskih službi bezbednosti u januaru 1999. u selu Račak predstavio je svetu kao srpski masakr civilnog stanovništva. Račak je poslužio kao izgovor za ultimatum Beogradu, ali se nije pokazao kao upotrebljiv Haškom sudu za ratne zločine. Haško tužilaštvo je u velikom kosovskom procesu generalima srpske vojske i policije odustalo od dokazivanja zločina u Račku.

Četiri godine posle bombardovanja Jugoslavije, 20. marta 2003, Sjedinjene Države su sa saveznicima, uključujući i nekoliko država NATO-a koje su bombardovale Jugoslaviju, započele vojnu invaziju Iraka. Predsednik Džordž Buš nije tada navodio humanitarne izgovore za invaziju. Govorio je o opasnosti od iračkog oružja za masovno uništenje i o potrebi „promene režima”. Nije imao dozvolu Saveta bezbednosti UN za napad. Nije imao ni dobar izgovor. Uskoro se ispostavilo da je iračko oružje za masovno uništenje postojalo samo u izveštajima CIA i drugih američkih obaveštajnih agencija, a „promena režima” kao izgovor za napad na suverenu državu u međunarodnom pravu nikad nije ni postojala. Zanimljivo je da su čelnici NATO-a poslednjih godina, retroaktivno, počeli da i bombardovanje Srbije bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN tumače potrebom „promene režima u Srbiji”.

Srpske snage bezbednosti povukle su se sa Kosova u junu 1999. godine, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Umesto „multietničke demokratije”, NATO i UNMIK doneli su Kosovu albansku vlast i etničko čišćenje Srba, procvat kriminala i korupcije. Nakon što je bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević umro u Hagu počeli su „pregovori” o statusu Kosova za čiju propast je optužen Beograd.

U međuvremenu su zapadni lideri neumorno objašnjavali srpskim političarima da je neophodno da za gubitak Kosova optuže mrtvog Slobodana Miloševića. Nisu im rekli kako da svojim građanima objasne činjenicu da će Srbiji, kao državi sa demokratski izabranom vlašću, koju svet tobož uvažava, zapadne sile uskratiti suverenitet koji su čelnici NATO i UN garantovali Slobodanu Miloševiću dok se nalazio na optužnici Haškog tribunala.

Zapadni pravni stručnjaci posle Iraka više ni ne pokušavaju da kosovsku intervenciju brane pravnim argumentima. Vašington i sada tvrdi da Kosovo neće biti presedan, ali ono je već postalo matrica liberalnog intervencionizma.