Blagoje Milanković

Tihi trenutak pred oluju

Da li će posle 11.05. uopšte biti političke oluje? Da li mi zapravo kao društvo i država kliz i mo kao džak krompira niz kolosek – udarajući sa vremena na vreme u vođice, kako bi se nanovo vratili tačno većim delom svoje ose na pravac.

Koja slika i kakav scenario odgovara našem putu kroz istoriju ? Zapravo treba ga mnogo više prepričavati, iznova pronalaziti razne načine njegovog osvešćivanja, da bi uopšte stekli priliku da formiramo i utičemo na vlastiti hod kroz istoriju. Nama je svakako potrebna „Savremena Srbija“ koja presudno samoodređuje svoj istorijski korak, kakve su savremena Engleska, Francuska, Nemačka, ili nama bliže po veličini Austrija, Češka, ali i mnogo manje zemlje, poput Slovenije. Na stranu što S. Žižek kaže da ga je stid kad Amerikanci tako otvoreno diktiraju raspored aktivnosti Slovencima (ili će pre biti da ga je stid što to rade tako otvoreno), ali cena toga „nisu interesi Slovenije, nego Srbije“. Naprotiv.

Zapravo, neuspesi naše politike nas navode na fatalnost: oni nas čine trajno predmetom, a ne subjektom u međunarodnim odnosima. Identičan osećaj, koji se uzajamno podhranjuje sa mestom građanina u srpskom društvu, danas ali i mnogo ranije. V eć spomenuti Žižek je , na HRT , svojevremno izjavio da je iritantna „jovanovska“ priroda Srba, te da ne pripadamo „istom civilizacijskom krugu“ (sa njima i Hrvatima), tako nekako. Donekle je svakako bio u pravu, učestvujući u današnjem davanju imena iluzijama koje živimo, ili stvarnosti koja nam izmiče. Odrednica ove kategorizacije je pojednostavljena „borba dobra i zla“ – „jovanovski“ svedena; što odaje „istorijski neukus“, stanje koje ne poima da je samo ples nužan, dok sve ostalo nije. Otuda prosti umovi zapadaju u nesposobnost za istoriju, čime se stropoštavaju u ništa, pred pragom sa kog se u istoriju tek zakoračuje. Istina, u Srbiji nije ni tako lako da se složimo oko „jovanovske“ nebesnosti zemaljskog. Sve što mi imamo je naša mala,“'musava“ tajna, koja srozala do svakodnevice, a posebno u poslednjih 20 godina, i do istorije.

Kada bi se izistinski dalo uokviriti ovih zadnjih 20 godina, to bi se moralo učiniti:

•  kroz optiku talasa istorijskih promena koje su se dešavale u talasima, gde je prvi talas raspad Jugoslavije kroz nacionalno pitanje svih šest naroda, drugi talas proces tranzicione transformacije političkog sistema Srbije u potpuno kapitalistički sistem, uz rastakanje državnosti Srbije, i treći talas – bespravno otkidanje KiM, uz pitanje opstanka države Srbije;

•  kroz istorijske rezultate srpske nacije tokom istih 20 godina; i

•  kroz perspektivu tog trećeg talasa istorijskih promena – kuda nas vodi, gde nas može ostaviti?

Onda bi unekoliko racionalno znali šta mi Srbi sada zaista možemo, umesto uprošćenih dilema iz parola političkih kampanja.

Izborna borba vizija Srbije je zapravo stvarni predmet o kome se danas odlučuje. To je pitanje kako smo došli do toga da, i nakon 20 godina „potucanja kroz istoriju“, i dalje zaostajemo za istim, jednako kriznim tokom stvari. Nije tu samo reč o integritetu srpske države, koji inače, kao i kod svake druge države, počiva na ravnoteži unutarnje i spoljnje države – jer se u svakom drugom slučaju pre ili posle trpi, ili od spoljnjeg, ili od unutarnjeg pritiska, a u našem slučaju, od pretrajavanja krize izvazvane oboma. Zanemarimo neodgovornost koja nije uspela da sabere i sažme toliko očigledna iskustva poslednjih 20 godina u jedan i isti nacionalni komunikacijoni prostor kao svoje znanje o istini (već limbično postoje odvojena znanja i istine, od nacionalnih tema do svakodnevnice). Prihvatimo kao dato notorno stanje srpske politike u kome dominira grupna, interesna svest žih struktura i hirarhija, čiji je prevashodni cilj vlast, otvoren razbojnički parazitluk i nepomirljiva borba za interes klanova, dok su društveni fenomeni kao takvi trećerazredni, kao i opstanak naroda i države. Ako sve to uzmemo u obzir, o kakvim vizijama uopšte govorimo, da li su one moguće, i da li su održive? Da li se svim navedenim uspostavlja Savremna Srbija? I da li ono svedoči o Savremenoj Srbiji sposobnoj da opstane kao realna činjenica, ili nečemu što bi mogli nazvati jedva „projektom“ ili „izbornom kampanjom“? Jednom se, napokon, mora i među Srbima razumeti da „onoliko ima sadašnjice koliko ima stvarne budućnosti “ , a ne obrnuto. Da nada ne pripada utopijskim kategorijama , već radnim definicijama društva.

Zato me, po ko zna koji put, brine da li će, pored „vizija Srbije“, koje struje među nama pred ove izbore, posle samih izbora ostati nešto i od same Srbije. Svakako ne mislim bukvalno, premda i to može biti u pitanju, već pre svega u smislu Savremene Srbije, zemlje nade, reda i znanja. A šta, zapravo, na početku pomenutog „trećeg talasa“, sa sobom donose dominantne biračke opcije?

Prvo, ono što se mora utvrditi jeste koliko su po biračkom rejtingu dominantne opcije u pravom smislu originalni nosioci političkih ideja, te tako na početku trećeg talasa stvarne alternative vizije Srbije; ili njihovi politički projekti u sebi nose jake kontradikcije i neodržive perspektive. Po bilo kom osnovu, a sigurno ih ima više. Zato je prvo ozbiljno pitanje, ne šta će Srbi izabrati 11.05. već šta će nas iz istorije zapljusnuti. Drugo pitanje je u kakvu avanturu srljamo, jer je drugi talas očito generisao dve jake političke pozicije, koje na različitim stranama tragaju za vizijom Srbije. Bez mnogo dokazivanja, u osnovi obe stoje slabosti generisane tranzicijom. Tzv. „Evropska Srbija“ crpi svoju snagu, ne iz entiteta po imenu „Evropa“, koliko iz mešavine uspeha nove elite i neuspeha srpskog društva da za većinu građana Srbije obezbedi uverljiv izlazak iz krize i uspešnu tranziciju, pa se isti očekuje ne više kroz Srbiju – „Savremenu Srbiju“ – nego utopističku Evropu koja će odmeniti srpsku perspektivu. Sa druge strane, tzv. „Radikalska Srbija“, koja pored nacionalnog naboja i stvarne brige za opstanak „jake“ srpske države, zapravo suštinski počiva na mestu „malog čoveka“ u novom kapitalističkom sistemu u Srbiji. Treće pitanje je – da li od obe opcije bilo sreće, kada bi se kojim čudom mogle i primeniti?

Možda je sve vreme jedino stvarno pitanje koliko će se, i do kada će se, po istoj matrici graditi i razrešavati dileme u Srbiji? Koliko će se ostajati u istim okvirima, tako da nas i danas Nušić može slatko i aktuelno zasmejati, kao da se ništa nije promenilo među Srbima čitav jedan vek?