Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Danas

 

 

Škeljzen Malići

Kosovo postaje nezavisno po međunarodnom pravu

Albanci su na Kosovu većina, Srbi manjina. Ne znamo tačno koliki je broj Albanaca, trebalo bi da ih je više od dva miliona. Ni broj Srba ne znamo, verovatno ih ima više od sto hiljada, ali sigurno manje od 200.000. Nije više tako daleko da se 2011. godine napravi popis stanovništva i tako nastavi s redovnim ciklusom, koji je bio zaustavljen pre 30 godina, kada je poslednji put na manje-više regularan način popisano kosovsko stanovništvo. Takav, redovni desetogodišnji ciklus popisa važan je za demografske studije i razna planiranja i procenu trendova.

Ali, nisam želeo ovde da se bavim demografijom. Već sam želeo da ukažem na jednu činjenicu koja se ne da promeniti - da su Albanci izrazita većina, a Srbi manjina i to ne jedina. I ta je činjenica neumoljiva za svako rešenje statusa Kosova. I da je kojim slučajem čitava međunarodna zajednica ustala u odbranu suverenosti Srbije nad Kosovom, na Kosovu bi narodni i faktički suvereni bili Albanci. Ali, međunarodni faktori su odlučili, preko Ahtisarijevog plana i kasnijih dodatnih pregovora, da nema smisla nastavljati albansko-srpsku agoniju, koja u intenzivnom obliku traje već skoro trideset godina, upravo onoliko koliko na Kosovu nije bilo normalnih popisa.

Ovih dana Kosovo je na prelomu, na kritičnoj tački, kada će se odlučiti o statusu. Kosovo će za nekoliko dana, najviše nekoliko nedelja proglasiti nezavisnost. Teško je zamisliti da će biti novih odlaganja, iako nisu nemoguća. Ali, ni ta odlaganja neće značiti da će se odustati od nezavisnosti i tražiti nova solucija. To će biti samo novo gubljenje vremena. I pored protivljenja Srbije i Rusije, a i nelagodnosti u nekim drugim zemljama kao što su Kipar, Rumunija i Slovačka, možda i Španija, nezavisno Kosovo će biti priznato od mnogih država, među njima i onih najozbiljnijih koje su uvek krojile sudbinu i stvarale male države, a to su Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija i, kao kruna celog procesa, Sjedinjene Američke Države, svetska sila broj jedan. Nemaju ove sile niti neku specijalnu ljubav prema Albancima, niti to rade zato što mrze Srbe. Oni su samo pragmatični. Nezavisnost je najpragmatičnije, najbezbolnije i najmanje komplikovano rešenje, koje će najbrže voditi i ka ozdravljenju i stabilizovanju čitavog regiona.

Pozivanje Srbije na međunarodno pravo koje garantuje suverenost država članica Ujedinjenih nacija, ne znači mnogo u ovom slučaju, zato što je sama Srbija mnogo doprinela da izgubi to pravo. Čak i kada ne bi postojao argument da je nezavisnost posledica raspada federacije i specifičnog prava na samoopredeljenje na osnovu ustava iz 1974. godine, za suverenost neke zemlje međunarodno pravo ne daje apsolutne garancije. Ima izuzetaka i specijalnih, jedinstvenih slučajeva, kao što je Kosovo. Kada se spominje istorijska odgovornost Srbije kao razlog za gubitak Kosova to nije prazna priča.

U vreme Miloševićevog režima, koji se uzdigao na Kosovu i održavao na vlasti pomoću Kosova, Srbija se kriminalno preračunala u sredstvima koje može koristiti da bi zadržala kontrolu nad Kosovom i ostvarila ciljeve koje međunarodno pravo sankcioniše. Usred kosovskog rata, januara 1999. godine, Milošević je u jednom razgovoru za američke novine, čini mi se da je bio Newsweek, rekao da na Kosovu ima 600.000 Albanaca i 400.000 Srba. To nije mogla biti slučajna omaška jednog državnika koji je dobro znao i pratio situaciju na Kosovu. To što je rekao Milošević bila je zapravo politička i kriminalna frojdovska omaška koja je obznanila genocidni plan Beograda da se s Kosova protera oko milion i po Albanaca, kako bi se njihov broj sveo na meru prihvatljivu za Srbiju, i da se onda poradi na povećanju srpske populacije, koja je prema Miloševiću tada brojala oko 40 odsto, ali bi u neko dogledno vreme Srbi na Kosovu, uz državne i druge stimulacije, mogli postati većina.

Strategija "spržene zemlje" koja je primenjena na Kosovu za vreme rata imala je taj cilj, da se na Kosovu realizuje veliko etničko čišćenje. Srpske policijske, vojne i paravojne formacije za vreme rata skoro da i nisu ratovale protiv OVK, već je njihov primarni cilj bilo civilno stanovništvo, sistematsko spaljivanje sela i onemogućavanje da se ono vrati na svoja ognjišta.

Prema međunarodnom pravu to nije dozvoljeno. Ona ista Povelja ujedinjenih nacija koja garantuje suverenost, poziva i na intervenciju međunarodne zajednice u slučajevima kada neka država ugrožava stanovništvo na delu svoje teritorije, smera ili ostvaruje genocid nad etničkim i drugim zajednicama koje u toj državi nisu većinske. Konferencija u Rambujeu ponudila je Srbiji rešenje, koja je ona odbila, i usledila je kazna, bombardovanje Srbije, da se silom natera da odustane od sile. Intervencija NATO protiv Srbije 1999. godine pozivala se pravno na taj humanitarni princip.

I tada je Rusija blokirala da se usvoji rezolucija Saveta bezbednosti koja bi direktno legalizovala intervenciju, ali je kod većine odgovornih demokratskih zemalja, posle tragičnog bosanskog iskustva gde je dopušten genocid i etnički inžinjering inspirisan i rukovođen iz Beograda, prevagnulo mišljenje da pretnja ruskim vetom zapravo blokira realizaciju veoma važnog principa međunarodnog prava.

Ono što je Rusija radila u Čečeniji, gde je takođe primenjena strategija "spržene zemlje" i totalne represije nad civilnim stanovništvom, ali što je tolerisano jer je Rusija velika sila i niko nije hteo da pokrene svetski rat da bi se spasao mali čečenski narod, 1999. godine nije moglo biti dopušteno da uradi i Srbija, krijući se iza leđa velike Rusije i njenih zločina u Čečeniji. I tada su Evropa i SAD jasno rekle da Kosovo ne može da bude srpska Čečenija, već je to evropski prostor i problem. Zato su zaposlili NATO da spreči planirani genocid.

Tako se pokazuje da priča o ugroženom međunarodnom pravu zapravo ima i drugu stranu, da su upravo Rusija i Srbija ugrozile humanitarne principe na kojima počiva međunarodno pravo. Ali, ne samo u ovom slučaju, jasno je da međunarodno pravo nije savršeno, i da ima mnogo kontradikcija. Da je savršeno ne bi bilo dopušteno ni da Rusija radi šta joj se prohte u Čečeniji, ali ni da američki predsednik Buš čini šta mu je volja i poziva se na izmišljene alibije da bi vodio prljavi rat u Iraku. Ali, problem Iraka ima i drugu stranu - da je tamo i Sadamovom režimu zbog nesavršenog međunarodnog prava godinama bilo dozvoljeno da nekažnjeno vodi represivnu i genocidnu politiku protiv Iračana i, naročito, manjina!

Ono što se često zaboravlja, ne samo u Srbiji i Rusiji, već i na Kosovu i Zapadu, jeste to da je rešenje za Kosovo, nezavisnost Kosova, takođe zasnovano na međunarodnom pravu. Ne bi ni Srbija nikad bila slobodna i samostalna da joj velike sile nisu priznale svojevremeno pravo na samoopredeljenje, da se oslobodi od suverene Otomanske imperije.

Ima jedan institut iz pravnih sistema demokratskih država, prema kojem se roditeljima mogu oduzeti i njihova vlastita deca, ako su oni neodgovorni i ugrožavaju svoju decu. Ona se daju na staranje odgovornim osobama ili institucijama. Po sličnom principu, Kosovo je dato na staranje UN, dok ne postane politički punoletno da samo može odlučiti o svojoj sudbini. Sada je došao čas te punoletnosti Kosova. S tim što nezavisno Kosovo takođe neće imati pravo na odmazdu nad Srbima.
Ponuda koju je međunarodna zajednica dala srpskoj manjini sa Ahtisarijevim planom jeste fer ponuda, i ona može biti odlična osnova za uspostavljanje odnosa poverenja između većine i manjina na Kosovu. Naravno, ništa nije savršeno, pa ni ovaj plan. Ali, najgore je zapravo ako bi se nastavila agonija stanja bez statusa.

 

 
 
Copyright by NSPM