Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

(American Interest)

Alan Dž. Kuper

Kako sprečiti treći rat na Kosovu?

Reka Ibar je najnegostoljubivija granica u savremenoj Evropi. Kada sam 2005. otišao na tu granicu, na glavnom prelazu, mostu između severnog i južnog dela Mitrovice, nalazili su se vojnici, oklopni transporteri i rampe. Tokom mog boravka na Kosovu prošlog leta, tajne milicije na severnoj strani (poznati kao „čuvari mosta“) i dalje su kontrolisale sve koji ga prelaze. Većina civila sa obe strane ne bi prešla na onu drugu ni za šta na svetu. Kada sam u severnoj Mitrovici greškom progovorio nekoliko reči na jeziku one druge strane, pratioci su me uspaničeno utišali u strahu da ćemo izazvati sumnju.

Ipak, ova ničija zemlja koju čini vijugava reka ne nalazi se između dve evropske države, niti razdvaja Kosovo od ostatka Srbije, već deli severni deo Kosova, gde uglavnom žive Srbi, i ostatak pokrajine, u kojoj su većina Albanci. A tu se nalazi i varnica koja bi mogla izazvati sledeću potencijalnu eksploziju etničkog nasilja u Evropi, a koju bi mogla potpaliti odluka o tome da li će jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova biti priznato, što se očekuje početkom 2008. Priznanje bi prekršilo trenutno važeću odluku Saveta bezbednosti UN-a i bilo bi protivno volji praktično svih Srba na Kosovu i u ostatku Srbije.

Kada bismo uporedili ovu oblast sa poštanskim paketom, na etiketi bi pisalo: „Rukuj pažljivo – veoma lomljivo“. Američke diplomate su, međutim, odlučile da je istumbaju. Zaokupljeni Irakom, većina Amerikanaca nije ni svesna da Bušova administracija predvodi još jedan jednostrani napor grubo zaobilazeći Ujedinjene nacije, a koji preti da destabilizuje ceo region. SAD su čvrsto rešene da priznaju predstojeće proglašenje nezavisnosti Kosova, bez obzira na to da li će Ujedinjene nacije dati tome svoj blagoslov i ne obazirući se na gotovo neizbežno nasilje koje bi usledilo. Sudeći na osnovu svog najnovijeg tronedeljnog istraživanja sprovedenog u ovoj oblasti, bojim se da će američko delovanje obnoviti neprijateljstva na Balkanu i podstaći tenzije sa Rusijom kao u doba Hladnog rata. A tako ne mora biti. Još ima vremena da se načini multilateralni kompromis i da se izbegne još jedna runda etničkog čišćenja na Balkanu – praktično, treći Kosovski rat, koji bi se ovog puta poput zaraze mogao proširiti na susedne zemlje.

Naravno, sadašnja dilema ima svoj istorijat. Vredelo bi je ukratko izneti kako trenutni haos ne bi delovao neobjašnjivo.

Iako ga sada već neko vreme nema na naslovnim stranicama štampe, Kosovo je tokom devedesetih bilo jedna od udarnih vesti. Autokratski vođa Srbije, Slobodan Milošević, ukinuo je autonomiju ove pokrajine 1989. godine uz obrazloženje da albanska većina vrši diskriminaciju nad Srbima. Ovu optužbu potvrđuju izveštaji Njujork tajmsa iz osamdesetih godina, ali ju je Milošević preuveličao iz političkih razloga. Albanci su na početku reagovali mirno, odbijajući da potpišu izjave o lojalnosti – što je dovelo do njihovog otpuštanja iz državne službe – i uspostavljajući paralelno školstvo, zdravstvo i poreski sistem. Međutim, posle raspada bivše Jugoslavije, militantni Albanci su 1993. godine osnovali Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) i počeli da ubijaju srpske policajce. Ovi napadi su kulminirali 1997, kada je oružje počelo da pristiže u pokrajinu iz susedne Albanije. Beograd je prvo odgovorio 1998. trapavim napadom na dva navodna kampa OVK, pri tom pobivši ne samo nekolicinu pobunjeničkih vođa, već i nekoliko desetina civila. Američka vlada odmah je osudila nespretnu srpsku reakciju kao početak genocida. (Danas bismo mogli imati više razumevanja, u svetlu sopstvenog iskustva sa kolateralnom štetom u Iraku ili Avganistanu).

Militantni Albanci u početku su delovali neometano, ohrabreni finansijskom podrškom iz dijaspore i diplomatskom podrškom SAD-a. Međutim, kako su srpske snage bile bolje obučene i opremljene, do početka oktobra 1998. proterale su pobunjenike sa Kosova u susednu Albaniju u sukobu niskog intenziteta koji je odneo oko hiljadu života, uključujući i učesnike u borbi i civile na obe strane. Rat na Kosovu tu se mogao i završiti, ali kada je nastupila zima, Vašington se zabrinuo za Albance koji su se raselili usled borbi i piripretio Srbiji da će je bombardovati ukoliko se njene snage ne povuku sa Kosova. Kada se Beograd tome povinovao, OVK je iskoristila priliku te je ponovo okupirala pokrajinu i izazvala obnovu nasilja. Klintonova administracija je 1999. reagovala tako što je izradila plan kojim bi se Kosovu posle tri godine dala nezavisnost i zapretivši da će bombardovati Srbiju ukoliko ga ne prihvati. Pošto je Beograd to odbio, NATO je 24. marta 1999. započeo bombardovanje i time pokrenuo drugi rat na Kosovu. Srpske snage odgovorile su tako što su za manje od mesec dana u pokrajini sprovele etničko čišćenje nad 850.000 Albanaca (polovina od ukupnog broja), pri čemu ih je stradalo oko deset hiljada. Intervencija NATO-a je time nenamerno povećala broj ubijenih Albanaca preko trideset puta – sa manje od sto, do preko tri hiljade ubijenih mesečno, čime je podstaknuto nasilje koje se pokušavalo sprečitii.

Posle jedanaest nedelja bombardovanja, Beograd je ponovo pristao da povuče snage, ali tek pošto dobije međunarodnu potvrdu suvereniteta na Kosovu. Rezolucija Ujedinjenih nacija br. 1244, kojom je rat prekinut, potvrđuje „obavezu svih zemalja članica da poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije.“ Posle toga, bivše jugoslovenske republike Srbija i Crna Gora rastale su se uz obostrani sporazum, ali ne narušavajući teritorijalni integritet Srbije, u koju je spadalo i Kosovo. Rezolucija UN-a predvidela je da će Kosovo dobiti „široku autonomiju i suštinsku samoupravu“, ali ne i nezavisnost bez odobrenja Saveta bezbednosti.

Pošto su se 1999. srpske snage ponovo povukle sa Kosova, albanski pobunjenici i civili koji su se vratili osvetili su se nasilno proteravši polovinu od oko 200.000 tamošnjih Srba i ubivši ih nekoliko stotina, čak i po dolasku međunarodnih mirovnih snaga. U narednim godinama militantni Albanci nastavili su sa ovakvim zastrašivanjem, usled čega su mnogi Srbi praktično postali zatvorenici u izolovanim enklavama koje čuvaju samo međunarodne mirovne snage. Jedini izuzetak je mali deo na severu Kosova iznad Ibra – koji čini oko 15% teritorije pokrajine – gde Srbi predstavljaju većinu populacije i policijskih snaga, pa se tako mogu i odbraniti. Ovo je situacija kakvu je predsednik Džordž V. Buš nasledio.

„NATO–OVK: Živelo slobodno Kosovo.“ Ovo je stajalo na grafitu ispisanom albanskim jezikom koji me je 2000. godine dočekao na Kosovu, godinu dana posle bombardovanja. Tokom narednih nekoliko godina, međunarodna uprava i Bušova administracija pokušali su da primire Albance insistiranjem na „standardima pre statusa“, tj. na pravednom odnosu prema Srbima kao preduslovu za razmatranje nezavisnosti Kosova. Međutim, umesto da se primire, marta 2004. godine militantni Albanci ponovo su reagovali proteravši oko 3.000 Srba, spalivši oko 500 kuća i oštetivši ili uništivši na desetine srpskih kulturnih znamenitosti, uključujući i crkve stare po više vekova.

Umesto da kazne militantne Albance zbog ovako grubog kršenja standarda, Ujedinjene nacije počele su da ubrzano razmatraju nezavisnost Kosova, kako su mi priznali zvaničnici UN-a 2005. u njihovom sedištu u Prištini. Američki zvaničnici objasnili su ovaj zaokret u politici tvrdnjom da je nasilje poteklo iz nezadovoljstva Albanaca zbog toga što nisu dobili nezavisnost. Militantni Albanci tako su pribegli nasilju i zapretili da će ga biti još kako bi izvršili pritisak na međunarodnu zajednicu. Kosovskim Srbima ovi događaji pokazali su da čak i tokom prelaznog perioda pod međunarodnim nadzorom Albanci slobodno mogu da ih napadaju – što je loš znak za sudbinu Srba u slučaju nezavisnosti Kosova.

Nešto kasnije, tokom 2005, ovoga puta na podsticaj Vašingtona, Ujedinjene nacije pozvale su na pregovore o konačnom statusu Kosova, koji su, međutim, od samog početka bili osuđeni na neuspeh. Srbija je ponudila proširenu autonomiju, mnogo veću nego što je Kosovo imalo pre Miloševića, ali su Albanci zahtevali potpunu nezavisnost. U martu prošle godine, posrednik Ujedinjenih nacija, bivši predsednik Finske Marti Ahtisari, izgubio je nadu da će se naći kompromis i preporučio da zahtev Albanaca za nezavisnošću bude prihvaćen, pod uslovom da Srbima dodele ograničenu autonomiju i obavežu se da će čuvati istorijske znamenistosti. Rusija je prošlog proleća smelim potezom na Savetu bezbednosti blokirala Ahtisarijev predlog uz obrazloženje da bi priznavanje militantnih secesionista nasuprot volje jedne suverene države predstavljalo strašan presedan. Daleko od toga da su motivi Moskve iskreni, ali je ovaj argument ipak tačan. Međunarodna podrška militantnim provokatorima samo podstiče još ovakvog nasilja. Iako Vašington upotno tvrdi da priznavanje Kosova ne bi predstavljalo presedan, ovakav drastičan gest samo bi podstakao militantne secesioniste u drugim krajevima sveta. Rusiji najveću brigu predstavlja Čečenija; Kina se sa sličnim izazovom suočava u Sinsijangu i na Tibetu, a Indija sa više secesionističkih pobuna različitog intenziteta. Najgori scenario je Afrika, gde bi se stotine nezadovoljnih etničkih grupa moglo pobuniti ukoliko bi smatrale da će im izazivanje državne odmazde doneti međunarodne simpatije, nagrade, pa čak i nezavisnost. Darfur je vrh tog ledenog brega.

Koalicija voljnih da priznaju Kosovo

Uprkos rezoluciji Ujedinjenih nacija kojom se potvrđuje suverenitet Srbije i obećanju Rusije da će u Savetu bezbednosti blokirati bilo koje izmene na koje Beograd ne pristaje, Bušova administracija je ovog leta odlučila da zaobiđe Ujedinjene nacije i organizuje savez koji će priznati nezavisnost Kosova. Vašington je nominalno pozvao na još četiri meseca pregovora između kosovskih Albanaca i Srbije. Predsednik Buš je, međutim, 10. juna izjavio da ishod bilo kakvih razgovora mora biti „sigurna nezavisnost.“ Sledećeg meseca je Danijel Frid, pomoćnik američkog državnog sekretara, ponovio kako je nezavisnost „neizbežna“ čak i ukoliko pregovori propadnu. Ambasador SAD u Ujedinjenim nacijama, Zalmaj Halilzad, to je i potvrdio: „Rešeni smo da načinimo korak napred, bilo kroz Savet bezbednosti, bilo na druge načine.“ Dva meseca kasnije, državni sekretar Kondoliza Rajs ozvaničila je ovu politiku izjavom: „Nezavisnog Kosova će biti. Posvetili smo se tome.“

Javnim prejudiciranjem ishoda američki zvaničnici eliminisali su bilo kakav podsticaj Albancima da načine kompromis, čime su potkopali pregovore čak i pre nego što su otpočeli. Vašington je iskoristio prelazni period kako bi među evropskim saveznicima lobirao za priznanje jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova koje se očekuje.

Kao i kod invazije na Irak, Bušova administracija veruje da će ovaj unilateralni kurs, u kome sudeluje i nekoliko bliskih saveznika, prisiliti one koji se tome protive da prihvate već gotovu stvar. Očekuje se da će Srbija, demokratija u razvoju čija se privreda oporavila posle svrgavanja Miloševića, biti nezadovoljna, ali i da će izbegavati preoštre reakcije koje bi mogle ugroziti njen prijem u EU. Rusija će dobiti nekoliko diplomatskih poena kritikujući SAD što su još jednom zaobišle Ujedinjene nacije, ali se predviđa da će polako dići ruke od ovog pitanja.

Konkretne posledice američke politike mogle bi biti mnogo manje ružičaste. Na diplomatskom polju, Rusija bi mogla okupiti impresivnu međunarodnu koaliciju – u koju bi spadale Kina, Indija i ostali saveznici koji čine više od polovine svetske populacije – i tako reafirmisati teritorijalni integritet Srbije. Čak i neke članice EU, među kojima su Španija, Grčka, Slovačka, Rumunija i Kipar, protive se nezavisnosti Kosova jer se i same suočavaju sa postojećim ili potencijalnim secesionistima. Stoga EU kao celina ne bi mogla da prizna Kosovo, čak i kada bi to uradile mnoge njene članice.

Koalicija zemalja „voljnih“ da priznaju Kosovo predvođena Sjedinjenim Američkim Državama ovako bi mogla stvoriti još veće nedoumice oko statusa Kosova. Još više brine činjenica da bi se time mogao pokrenuti niz događaja koji bi kulminirali nasiljem. Na početku, po međunarodnom priznanju Kosova, Srbi sa severa ove pokrajine bi gotovo istovremeno objavili da su i dalje deo Srbije. Evropske diplomate mi u četiri oka priznaju da je ovakav razvoj sasvim verovatan, ali optimistički tvrde da bi se tu rasprava i završila, kao „zamrznuti sukob“ u kome bi se Srbi i Albanci sporili oko suvereniteta, ali se ne bi sukobili. Međutim, srpski policajci bi verovatno preduzeli provokativne korake skinuvši uniforme kosovske policije, koja sada u njihovim očima predstavlja nelegitimnu vlast, i vratili stare oznake Srbije. U očima militantnih Albanaca ovo bi bila kap koja je prepunila čašu – povratak srpskih uniformisanih snaga bezbednosti na Kosovo – pa bi krenuli u napad, ne baš na sever, već na sve ranjivije enklave u kojima i dalje živi još oko šezdeset procenata preostalih kosovskih Srba.

„Zbog čega i dalje ima ovoliko različitih zastava i antena na krovovima kućica koje su jedna do druge?“, naivno sam upitao 2005. u štabu mirovnih snaga UN-a u Prištini. Naravno, odgovor je bio da svaka od većih država učesnica insistira na tome da nastavi sopstvene obaveštajne operacije, potpuno nezavisno od partnerâ u koaliciji – što je jedan od mnogobrojnih razloga za to što su međunarodne operacije stabilizacije ponekad tako slabe.

Međunarodne mirovne snage na Kosovu, koje imaju ovlašćenje od UN-a, a poznate su kao KFOR, danas sačinjava 17.000 vojnika (od prvobitnih 50.000). Iako su pod vođstvom NATO-a i nisu male, ove trupe su konglomerat od 35 nacionalnih elemenata, od kojih su mnogi bili nevoljni ili nemoćni da prekinu antisrpski pogrom iz marta 2004. Zapovednici snaga UN-a radili su na tome da razviju kapacitete za brze reakcije i obezbede da sve države dozvole upotrebu smrtonosne sile ukoliko se za time ukaže potreba. Ali, ukoliko se militantni Albanci ponovo razmahnu po pokrajini, KFOR zna da nema dovoljno kapaciteta da zaštiti sve srpske kuće i kulturne znamenitosti. Većina država učesnica obavezalo se da će čuvati mir, pa zato nisu ni opremljene za ratovanje. Ukoliko se ispostavi da KFOR ne može da očuva mir, američka vojska, koja je već zagrizla prevelik zalogaj u Iraku i Avganistanu, teško će moći da rasporedi trupe na Kosovu kako bi to učinila.

U uobičajenim okolnostima Srbija ne bi prekršila Rezoluciju UN-a br. 1244 ukoliko bi poslala vojsku ili žandarmeriju na Kosovo, ili dozvoljavajući „dobrovoljnim“ paravojnim jedinicama da tamo odu, jer želi da ostane na putu ka EU. Ovo bi se, međutim, moglo smesta promeniti ukoliko bi srpska televizija počela da emituje prizore militantnih Albanaca kako napadaju srpske enklave i crkve, kao i egzodus izbeglica koji bi usledio. Većina Srba ne želi još jedan rat, ali su razočarani zbog onoga što vide kao nepravedan odnos međunarodne zajednice prema njima, koja glasno osuđuje srpske zločine, ali je praktično ignorisala etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Srbi takođe negoduju što su SAD naoružavale, obučavale ili organizovale snage koje su počinile zločine protiv uglavnom nevinih srpskih civila u sva tri sukoba.

Prošlog jula sam posmatrao Srbe kako kraj nekog spomenika na severnoj strani mosta u Mitrovici odaju poštu stotinama Srba koji su poginuli na Kosovu od 1999. Ukoliko kosovski Albanci ponovo pribegnu takvom nasilju, mogu podrgrejati sprski nacionalizam u dovoljnoj meri da bi Beograd naredio svojim trupama da odu na sever Kosova, ili da bar to dozvoli privatnim milicijama, kao u balkanskim ratovima iz devedesetih. I Rusija bi joj mogla dati podršku, gledajući na situaciju kao analognu sa sopstvenim intervencijama u Čečeniji i kao na priliku da proširi uticaj u regionu.

Snage UN-a bi se tada našle u neprijatnoj dilemi. Povratak srpskih snaga predstavljao bi očito kršenje Rezolucije UN 1244, ali Beograd bi mogao to pobiti argumentom da su je SAD i njihovi saveznici poništili priznavanjem nezavisnosti Kosova. Suočivši se sa ovakvom pravnom neizvesnošću, KFOR bi verovatno izbegao konfrontaciju sa zaraćenim stranama i usredsredio se na humanitarnu pomoć. Srpske izbeglice bi pohrlile ka severu, dok bi srpske snage opkolile deo severnog Kosova kako bi ga Srbija anektirala. U susednoj Makedoniji i južnoj Srbiji militantni Albanci bi verovatno pod naletom emocija i zbog prilike koja im se ukazala ponovo digli pobune.

Jednostrana strategija Vašingtona bi tako mogla imati suprotan efekat. Umesto da natera Srbiju da prihvati gubitak Kosova, tako bi ponovo mogao započeti rat na celom južnom Balkanu. Ova stravična mogućnost zahteva da se razmotre i druge opcije dok za to još ima vremena.

Najočiglednija alternativa bila bi ne davati Kosovu nezavisnost, već proširenu autonomiju, u koju bi spadala kontrola nad snagama bezbednosti u okviru suverene Srbije. U susednoj Bosni, pri sklapanju Dejtonskog sporazuma iz 1995. upotrebljena je ova strategija kako bi se uspostavio ne baš savršeni, ali podnošljiv mir koji zasad traje dvanaest godina, što je omogućilo smanjenje mirovnih snaga sa 60.000 vojnika na samo 2.500. Polovina Bosne koju čini Republika Srpska učestvuje u slabim federalnim institucijama, ali i dalje ima sopstvenu policiju i nadležnost nad unutrašnjim pitanjima kao što je obrazovanje. Po istoj analogiji, Kosovo bi moglo postati „albanska republika“ sa punom autonomijom nad unutrašnjim pitanjima, dok bi formalno ostala deo Srbije. Ovo je u suštini ono što je Srbija predložila na pregovorima o statusu Kosova.

Nažalost, SAD su neprestanim obećavanjem nezavisnosti Kosova potkopale mogućnost za ovakvim rešenjem. Ukoliko bi Vašington promenio kurs dok još ima vremena, militantni Albanci bi sigurno ponovo započeli da sprovode nasilje nad srpskim enklavama i kulturnim znamenistostima, a možda i protiv međunarodnih mirovnih snaga.

Još jedna mogućnost je formalna podela Kosova na Ibru. Srbija bi zadržala 15% teritorije na severu, u koju bi spadale samo opštine sa srpskom većinom, dok bi ostatak dobio nezavisnost pod vlašću albanske većine. Međutim, prepreke ka ovom rešenju su obeshrabrujuće. Beograd veruje da su na njegovoj strani i Rusija i međunarodno pravo, pa ne vidi razlog da se odredkne ijednog dela terotorije. S druge strane, kosovskim Albancima je obećana nezavisnost cele pokrajine, tako da odbacuju sve što je manje od toga. Formalna podela bi stvorila i opasan presedan. Albanci u Makedoniji, Crnoj Gori i Južnoj Srbiji, koji imaju sopstvenih muka i geografski su koncentrisani oko Kosova, mogli bi zahtevati nove podele, što bi stvorilo nove nemire.

Mane sve tri pomenute opcije – nezavisnosti, autonomije ili podele – zahtevaju da se iznađe i četvrta. I ova alternativa bi se zasnivala na modelu Dejtona, ali bi se primenjivala samo na Kosovo, ne i na celu Srbiju. Kosovo bi dobilo nezavisnost, ali njegov severni deo bi se nazivao autonomna „srpska republika Kosovo i Metohija“, koji bi imao sopstvenu policiju, nadležnost nad lokalnim pitanjima i specijalne veze sa Srbijom. Ostatak Ahtisarijevog plana, u koji spada zaštita srpskih kulturnih znamenitosti, ostao bi na snazi. Srbi u ostalim delovima Kosova mogli bi da ostanu ili da se presele na sever, kao što bi i nekoliko hiljada Albanaca sa severa moglo ostati ili se preseliti na jug. Na osnovu iskustva iz Bosne, neke manjine u obe oblasti mogle bi ostati gde su, a mnogi koji su ranije prebegli mogli bi zatražiti finansijsku nadoknadu za izgubljenu imovinu usled ovih podela. Međutim, samo bi se nekolicina izbeglica vratilo da žive kao manjine.

Ovaj plan ne bi u potpunosti zadovoljio nijednu stranu, ali on predstavlja najbolju mogućnost za izbegavanje nasilja. Srbija bi se pobunila zbog narušavanja suvereniteta; kosovski Albanci bi se žalili kako ne kontrolišu sever; Srbi u ostalim kosovskim enklavama osetili bi se napuštenim, ali ne bi bilo očitog povoda za rat. Po međunarodnom priznanju Kosova srpska policija na severu obukla bi uniforme svoje nove autonomne republike, a ne Republike Srbije, čime bi priznala nezavisnost Kosova i izbegla očiglednu provokaciju.

Militantni Albanci bi razmisliti da li bi se, ukoliko napadnu, sever verovatno odvojio i pripojio Srbiji, čime bi se Kosovo smanjilo. S druge strane, dok Albanci ne napadnu, Srbija bi verovatno izbegavala jednostranu aneksiju Kosova kako bi ostala na putu ka prijemu u EU. Ukoliko bi se kosovski Albanci ikada umorili od autonomnog srpskog severa, mogli bi dozvoliti da ga Srbija preuzme – ali mirno i uz zajednički sporazum (a možda i uz određenu naknadu), kako obe države ne bi umanjile šanse za prijem u EU.

Kako ostvariti usvajanje ovakvog plana? Nijedna strana ga ne bi predložila na pregovorima iz straha da ne poljulja sopstvenu poziciju. Zato bi evropski pregovarači morali da napišu ovaj plan i ubede obe strane da ga prihvate.

Saradnja Rusije bila bi ključna kako bi ga Srbija prihvatila, a srećom, Moskva ima razloga da na to pristane. Pošto bi ovaj predlog predstavljao odustajanje SAD od Ahtisarijevog plana, Rusija bi mogla reći kako je izvojevala diplomatsku pobedu nad Vašingtonom. Moskva bi takođe zaradila poene i od Beograda zbog odbrane srpskih interesa, što bi podstaklo njihove bilateralne i strateške odnose. Povrh toga, koncept potpuno autonomnog entiteta u okviru suverene države mogao bi odgovarati interesima Rusije u neposrednom okruženju, gde podržava autonomiju Južne Osetije i Abhazije u Gruziji, kao i Pridnjestrovlja u Moldaviji. Konačno, iako Putin uživa sprečavajući SAD da iskoristi uticaj u Savetu bezbednosti kako bi se pokazalo da se Rusija ne može zaobići, dovoljno je pronicljiv da ne preceni sopstvene mogućnosti. Putin zna da bi Vašington mogao zaobići Ujedinjene nacije u saradnji sa evropskim partnerima ukoliko on ne bude popustio, što bi umanjilo prestiž i uticaj koje Rusija crpi iz prava na veto u UN.

Pošto bi obezbedili prećutni dogovor SAD i Rusije, pregovarači bi podneli ovaj plan Ujedinjenim nacijama. Nakon što bi ga odobrio Savet bezbednosti, međunarodna zajednica bi zapretila da će kazniti svaku stranu koja odbaci ovaj dogovor. Vašington bi upozorio kosovske Albance da priznanje nezavisnosti zavisi od njihovog prihvatanja autonomne srpske republike. Moskva bi upozorila Srbiju da bi, ukoliko ne prihvati ovaj kompromis, Kosovo moglo biti priznato kao unitarna država bez autonomne srpske oblasti. Kada bi se suočile sa ovim jedinstvenim frontom, i nemajući kuda, obe strane bi verovatno, iako možda nerado, prihvatile ovakav kompromis.

Doduše, ni ovo rešenje nije bez mane. Ono bi nagradilo nekadašnju militantnost kosovskih Albanaca time što bi ovoj pokrajini dalo nezavisnost. Povrh toga, priznavanje nove „srpske republike“ moglo bi navesti ostale koncentrisane manjine u regionu da zahtevaju sopstvene autonomne entitete. Obe ove tendencije mogle bi uvećati izglede za nasiljem u budućnosti – što je opasnost kojoj bi se moralo prići kroz preventivnu diplomatiju. Predloženi kompromis bi, međutim, umanjio opasnost od izbijanja nasilja širokih razmera oko statusa Kosova u bliskoj budućnosti, a izbegao bi se i dalji rast tenzija između Rusije i SAD-a. Ovakvo mirno rešenje naizgled nepomirljivog sukoba na Balkanu moglo bi stvoriti svojevrstan presedan, koji bi bio pozitivan i za region i šire.

U poslednjih sedam godina razgovarao sam o kosovskom sukobu sa svim srpskim i albanskim liderima, među koje spadaju i pokojni Ibrahim Rugova, pacifista i prvi predsednik-osnivač Kosova, Hašim Tači, bivši lider OVK, i Dušan Proroković, aktuelni državni sekretar za Kosovo. Svi oni javno iznose maksimalne zahteve, ali u četiri oka nagoveštavaju koji su minimalni zahtevi za mir. Kosovski Albanci žele da cela pokrajina bude priznata kao nezavisna država, bez obzira na unutrašnje institucije vlasti. Za Srbe je krajnja granica da budu vlast i nadležni za policiju u sopstvenim oblastima i da imaju garantovan pristup svojim kulturnim i istorijskim znamenitostima, kao zaštitu ovih objekata na celom Kosovu. Srećom, postoji put da se ovi minimalni zahtevi obeju strana zadovolje, čime bi se u velikoj meri smanjio rizik od nasilja. Zbog čega Bušova administracija uporno radi suprotno?

 

 

 
 
Copyright by NSPM