Nil Klark

Vreme je da prestane pljuvanje po Srbima

Srbi su bili demonizovani zato što su čvrsto stajali na putu hegemonističkih ambicija Zapada u regionu.

Na prošlonedeljnom Cif-u (Comment is free), Ana di Leilo, politički savetnik bivšeg kosovskog premijera i bivšeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova, Agima Čekua, tvrdila je da se „srpski nacionalizam, koji je na kratko oslabio posle pada Miloševića,“ vratio punom snagom sa „starim taktikama“. Di Leilo nudi malo dokaza koji bi potkrepili njenu tvrdnju, osim izjave iz srpskog parlamenta da je – užas nad užasima - država odlučna da odbrani svoj teritorijalni integritet u skladu sa međunarodnim pravom.

Ono što se bez sumnje „vratilo punom snagom“ sa svojim „starim taktikama“ je pljuvanje po Srbima, za šta je jedan od mnogih krivaca u zapadnim medijima upravo Di Leilo (uključujući, to se nažalost mora reći, i Cif ). Srbi su bili demonizovani ne zato što su bili najodgovornija strana u ratovima za otcepljenje tokom dvedesetih – oni to nisu bili – već zato što su čvrsto stajali na putu hegemonističkih ambicija Zapada u regionu.

Zapad je želeo da se Jugoslavija uništi, i da jednu vojno snažnu, nezavisnu državu zameni nekoliko oslabljenih i podeljenih NATO/MMF/EU protektorata. „U Evropi posle hladnog rata nije bilo mesta za veliku, slobod(n)o-umnu socijalističku državu koja je odolevala globalizaciji“, priznao je Džordž Kenij, službenik zadužen za Jugoslaviju u Stejt Dipartmentu.

Veliki „zločin“ Srba je to što nisu čitali scenario. Od svih grupa u bivšoj Jugoslaviji, Srbi, čije se stanovništvo prostiralo po celoj zemlji, imali su najviše da izgube od raspadanja države. Na sastanku u Hagu oktobra 1991, liderima šest sastavnih republika predstavljen je dokument sa naslovom „Kraj Jugoslavije na međunarodnoj sceni“, od strane „arbitara“ Evropske zajednice. Samo je jedan od njih – srpski lider Slobodan Milošević – odbio da potpiše umrlicu države. „Jugoslavija nije stvorena konsenzusom šest ljudi i ne može iščeznuti konsenzusom šest ljudi“, izjavio je on.

Zbog svog pro-jugoslovenskog stava, Milošević je duže od decenije „nagrađivan“ demonizacijom u zapadnim medijima. Uprkos regularnim pobedama na izborima u zemlji gde 21 politička partija slobodno deluje, Milošević je rutinski etiketiran kao „diktator“ - opis za koji čak i njegov neprijateljski biograf Adem LeBor priznaje da je „netačan“. Neki od pokušaja da se Milošević optuži za događaje u kojima on nije učestvovao su bili prosto komični: u Guardian -ovom članku iz 2006. Timoti Garton Eš, profesor evropskih studija, pisao je o Slovencima koji „pokušavaju da se otcepe od Jugoslavije Slobodana Miloševića 1991.“, iako je u to vreme jugoslovenski lider bio Hrvat Ante Marković (štampana je ispravka tvrdnje).

U standardnom zapadnom ponovnom pisanju istorije, Sloba i Srbi su takođe krivi za izbijanje rata u Bosni. Ipak, čovek koji je prouzrokovao brutalan ratni konflikt nije bio ni Milošević, niti bosansko-srpski lideri, već američki ambasador Voren Zimerman, koji je ubedio bosanskog separatistu Aliju Izetbegovića da se ne pridržava Lisabonskog sporazuma iz 1992, koji je obezbeđivao mirnu podelu republike.

Čak i pošto je Dejtonskim sporazumom 1995. došlo do kraja potpuno nepotrebnog konflikta, srbofobija zapada nije popustila. Na Kosovu, zbog svojih strateških interesa, Zapad je stao na stranu pristalica Oslobodilačke vojske Kosova, grupe koju je Stejt Dipartment zvanično klasifikovao kao terorističku organizaciju.

Niko, naročito ni jedan od mojih srpskih poznanika, ne poriče da su srpske snage počinile grozote tokom balkanskih ratova i da oni koji su odgovorni treba da odgovaraju na sudu (ali ne na sudu finansiranom od strane sila koje su nelegalno bombardovale njihovu zemlju pre manje od deset godina). Ali ono što Srbe dovodi do besa je to da, dok su srpska zlodela bila u centru pažnje zapadnih medija, zlodela koja je počinila druga strana su ignorisana.

Dok je velika medijska pažnja bila usmerena na relativno nizak stepen milo-za-drago neprijateljstava između jugoslovenskih snaga i OVK 1998/9, jedva da se pominje operacija Oluja – kada je oko 200.000 Srba proterano iz Hrvatske operacijom koju su logistički i tehnički podržale SAD. Nije bilo publiciteta ni za masakre kao što je pokolj 49 Srba iz sela Kravice, blizu Srebrenice, na dan pravoslavnog Božića 1993. Grad je nedavno održao komemoraciju povodom obeležavanja 15 godina od tog zločina: nijedan član „međunarodne zajednice“ nije bio prisutan.

Sada, kada se Kosovo opet nalazi u glavnim naslovima, oni koji pljuju Srbe su ponovo u velikom broju. Spor se opet predstavlja na manihejski način. Dok se velika buka diže zbog ponašanja jugoslovenskih snaga prema kosovskim Albancima tokom 1998/9, malo se govori o kampanji zastrašivanja od strane OVK koja je dovela do egzodusa oko 200.000 Srba, Roma, Bošnjaka, Jevreja i ostalih manjina iz pokrajine posle dolaska „međunarodne zajednice“.

„Nigde u Evropi ne postoji takva segregacija kao na Kosovu... Nigde ne postoji toliko „etnički čistih“ gradova i sela raštrkanih po tako maloj pokrajini. Nigde ne postoji toliki nivo straha kod manjina da će biti uznemiravani jednostavno zbog toga ko su i šta su. Za Srbe i „druge manjine“, koji pate zbog proterivanja iz svojih domova, diskriminacije i ograničenog korišćenja sopstvenog jezika, model nasilja koji su toliko dugo podnosili će možda biti utvrđen kao zakon novog Kosova, dok se pregovori o budućem statusu nastavljaju“.

Tako se završava izveštaj o „oslobođenom“ Kosovu „Grupe za prava manjina“ (Minority Rights Group) – ali, ajde da ga ignorišemo zato što ne krivi Srbe.

Nametnuti dupli standardi, što se Srba tiče, ostavljaju bez daha. Nezavisnost Kosova je jednostavno pitanje samoopredeljenja, uporno nam govore. Dok se isti princip ne primenjuje na bosanske Srbe koji žele da se pridruže Srbiji.

Umesto što se bore za kosovski secesionizam suprotno međunarodnom pravu, Britanija i Zapad bi, u stvari, trebalo da ponovo razmotre svoju politiku prema Srbiji. Kasno je da se ponište prošli zločini – kao što je varvarsko NATO bombardovanje Srbije iz 1999. – ali promena politike prema Kosovu bi bio barem početak u ispravljanju nepravdi iz poslednjih dvadeset godina. Krajnje je vreme da Srbima sjašemo s grbače.

(Guardian, 14.01.2008.)

http:/commentisfree.guardian.co.uk