Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Slobodan Durmanović

Otcepljenje Kosova - prvi odjeci u BiH

Iako se danima pre znalo, pa i očekivalo da 17. februara kosovski Albanci objavljuju otcepljenja Kosova, taj čin je, ipak, dobro razdrmao sve u Bosni i Hercegovini, a u Republici Srpskoj posebno. I reakcije su, je li, bile sasvim očekivane: bošnjački političari potrudili su se da u prvim danima nakon 17/2 što manje iritiraju Srbe, Srbi su sebi dali oduška naširoko aktivirajući mogućnost otcepljenja RS u bliskoj budućnosti - a po mogućstvu što pre , a stranci na privremenom radu u BiH obilato su se trudili da prikažu da nikakvog razloga za uzbunu nema i da će se Srbi «istutnjati» za nekoliko dana. No, sva je prilika da u BiH mnogo šta više neće biti isto kao pre tog 17. februara.

Stare prikaze i nove generacije

Bošnjački i hrvatski političari trudili su se da u svojim prvim izjavama ne iritiraju dodatno Srbe, šta više bilo je tu i nenadanog «razumevanja», poput poruke predsedavajućeg Predsedništva BiH Željka Komšića - onog istog što je onomad tako «diplomatski» pretio Vojislavu Koštunici da će «dobiti po prstima i po nosu», a za Tadića ga «nije bilo briga» - da «ne treba biti zlurad, ne treba likovati i radovati se tome i ne treba to gledati kao neku zasluženu kaznu Srbiji». Sve to, dakako, Komšić nije poručivao zarad solidarnosti sa Srbima ili uzimajući u obzir argumente Srbije, već jedino zato što otcepljenje Kosova vidi kao «rezultat i odraz političkih procesa, odnosno rezultat stanja i realiteta u tom području». Komšić je, naravno, samo jedan u nizu ovakvih «realista» u Sarajevu, koji - ma koliko im to izgleda nemoguće - ipak potajno strahuju da bi previše razdraženi Srbi u RS mogli da iznenade i sami sebe i naprečac proglase neku vrstu samostalnosti.

A tog 17. februara Srbe u RS ozbiljno je razljutio javni TV servis BiH pod nazivom BHT time što je direktno prenosio sednicu na kojoj su kosovski Albanci proglasili otcepljenje Kosmeta od Srbije. I ranije je BHT često znala da kolektivno naljuti Srbe svojim «objektivnim» izveštavanjem, ali ovoga puta Srbi su to doživeli kao «guranje prsta u oko». Tim pre što ni obrazloženje BHT-a da je proglašenje otcepljenja Kosova «jedan od veoma značajnih događaja za sadašnjost i budućnost regiona» nije bilo previše ubedljivo, imajući u vidu da potrebu za direktnim prenosom kosovske skupštine nije imao nijedan drugi servis u regionu. Uostalom, većina Srba od osnivanja ne doživljavaju BHT kao i svoj javni servis, iako su prinuđeni da ga plaćaju, uprkos tome što im se, recimo, sa ove javne TV stanice uporno obraćaju čak ne ni kao građanima BiH, već isključivo kao «Bosancima i Hercegovcima». A nije daleko bilo ni kad su na BHT-u na dan sahrane predsednika RS Milana Jelića emitovali čitave zabavne i muzičke emisije, za razliku od sahrane bošnjačkog vođe Alije Izetbegovića koja je prenošena u celosti, a program tog dana bio prilagođen onima koji su bili ožalošćeni. Tako da se može reći da su dvostruki standardi javnog TV servisa BiH prosto kulminirali direktnim prenosom Tačijeve i Sejdiuove svečane objave otcepljenja od Srbije.

Kako, na sreću, Srbi u RS imaju i svoje medije, imali su više prostora da čuju i drugačije argumente od Tačijevih i Sejdiuovih, a i od svih ostalih koji će se potom ređati. No, poniženima i uvređenima - ništa manje osetljivima na Tači-Sejiduov «svečani čin» od svojih sunarodnika u Srbiji - niko u prvim danima nije izlazio u susret da javno iskažu svoje nezadovoljstvo: ni vlasti, ni opozicija, pa čak skoro nijedna nacionalna organizacija nije ih pozvala na mirne demonstracije u prvim danima nakon 17/2. Šta više, najveći Srpski pokret nevladinih asocijacija(SPONA) pozvao je da se tog dana uopšte ne izlazi na ulice, organizujući mirne demonstracije tek desetak dana kasnije. U međuvremenu, čelnici SPONE oglašavali su se izjavama i saopštenjima u kojima su naglašavali kako će tobože tražiti od Narodne skupštine RS da raspiše referendum o otcepljenju RS od BiH. Ta saopštenja, naravno, nisu ni bila pravi način za kanalisanje srpskog nezadovoljstva, jer ni sami čelnici, kako se ispostavilo, nisu verovali u svoje zahteve.

Onda se, međutim, ispostavilo da je mladim ljudima najmanje potrebno za manifestovanje javnog nezadovoljstva otimanjem Kosmeta. Prosto su niotkud nicale demonstracije studenata, gimnazijalaca i srednjoškolaca širom RS, od Novog Grada do Trebinja: demonstracije iza kojih nije stajala nijedna organizacija sem njihove sopstvene i koje su - s izuzetkom manjih incidenata u Banjaluci - protekle mirno i dostojanstvenije nego mnogi raniji protesti. Studenti i srednjoškolci u RS bili su u prvim redovima ovih javnih manifestacija nacionalne solidarnosti sa sunarodnicima na Kosmetu i po prvi put su, zapravo, ti mladi ljudi vodili vrlo ozbiljne proteste, a da nisu ničijom rukom vođeni. Nisu tražili ničiju pomoć, nisu pozivali nikoga da ih podrži, stariji su im se priključivali po sopstvenom osećaju. Kada se tome dodaju i svi oni brojni mirni verujući ljudi na molebanima u crkvama širom Republike Srpske - onda je više nego dovoljno da se može zaključiti da u RS stasava jedan novi pokret ozbiljnih ljudi koji «tihom pobunom» prilično jasno i glasno iskazuju svoje nacionalne i političke stavove.

Ukoliko se taj neformalni pokret ne bude dao izmanipulisati raznoraznim političkim obećanjima - kakvih je u proteklih 16-17 godina bilo previše na tako malom prostoru - te ukoliko između njih na vrh ne isplivaju oni koji svoj patriotizam nameravaju što pre da unovče i(li) zamene za dobru karijeru u nekoj od političkih partija, onda bismo relativno brzo mogli da govorimo o rađanju jedne nove nacionalne elite među Srbima u RS; elite koja je spremna da uporno i ustrajno radi na onome čemu, uostalom, ni ne skriva da stremi: jednoj boljoj i pravednijoj Republici Srpskoj koja nema nameru da kalkuliše sa svojim opstankom i koja će, kad (pred)oseti da je taj opstanak nagrižen, imati samo jednu ponudu sažetu na transparentu koji sada nosi, a na kojem piše «menjam Bosnu za Republiku Srpsku». Reč je, treba napomenuti, o mladim ljudima u starosnoj dobi od 15 do 25 godina, koji imaju izuzetno snažan osećaj nacionalne pripadnosti: njihovi očevi, braća i rođaci bili su učesnici poslednjeg rata u BiH sa snažnim uverenjem da se bore za samostalnu Republiku Srpsku. Bez ikakvog iskustva života u predratnoj BiH, oni su odgajani prevashodno u duhu odanosti cilju za koji su njihove porodice podnele velike žrtve. Oni su, u najkraćem, jedna nova realnost na koju će svi - ma šta o tome mislili - morati da računaju u vremenu koje dolazi.

Kome će presesti «kosovski presedan» ?

Do tada, međutim, Srbima u RS i BiH preostaje da računaju sa vođama i političarima kakve imaju, istim onima koji su se dva dana nakon 17/2 žestoko sporili o tome kakvu poruku treba da pošalje Narodna skupština RS nakon otcepljenja Kosova. Mogao se komotno steći utisak da je između vodećeg Dodikovog SNSD-a i glavnog opozicionog rivala SDS-a izbio spor o tome ko će kome da «uvali» referendum o samoopredeljenju RS: SDS i malobrojni radikali isticali su da je zadatak vlasti da raspiše referendum, tim pre što je Dodik godinu unazad mahao referendumskom mogućnosti kad god bi mu se za to ukazala prilika - zaboravljajući pritom kako su optuživali Dodika da im je on, u stvari, ukrao ideju koju su oni patentirali. No, sada ni «kradljivci patenta», ni nosioci «autorskih prava» nisu imali smelosti da svoje ideje pretoče u delo. Istina, glavna prepreka tome bio je i ostao stav visokog predstavnika u BiH Miroslava Lajčaka da bi proglašenje otcepljenja RS predstavljalo «antidejtonsku aktivnost» i, kao takvo, bilo kažnjivo po Lajčakovim merilima. Ipak, sva je sreća pa da gotovo niko u RS od njih to nije ni očekivao, imajući u vidu da nisu samo najveće partije Srba u RS - već i sve ostale - godinama koristile, po potrebi manje ili više, blažu ili snažniju referendumsku retoriku kako bi, zapravo, pozivali na nacionalnu mobilizaciju zarad partijskih interesa. Izuzimajući, dakako, retke izuzetke među pojedincima.

Na kraju je, ipak, u srpskoj partokratiji prevladao razum i srpske partije su kako-tako složno izglasale parlamentarnu Rezoluciju o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. U Rezoluciji je istaknuto da bi «ukoliko veći broj zemalja članica UN, pre svega EU, prizna nezavisnost Kosmeta, bio uspostavljen nov međunarodni princip i praksa u priznavanju prioritetnog prava na samoopredeljenje do razdruživanja». «U tom slučaju, Narodna skupština RS smatra da ima pravo da stav o svom državnopravnom statusu utvrdi putem neposrednog izjašnjavanja građana na referendumu» - to je ključni stav kojim se, praktično, povezuje «kosovski presedan» sa statusom RS. Skupština RS je, dakako, osudila Tači-Sejdiuov «svečani čin», te obavezala srpske predstavnike da ne mogu dati saglasnost na priznanje otcepljenja Kosmeta i uspostavljanje bilo kakvih institucionalnih veza sa «Republikom Kosovo», kada za tim budu posegli bošnjački i hrvatski političari.

Bošnjački političari i zapadni diplomatski predstavnici su odmah reagovali, odbacujući bilo kakvu mogućnost da RS ima pravo na referendum o svom pravnom statusu. Lajčak je «izrazio zabrinutost, jer se ustavna struktura BiH može menjati samo u skladu sa procedurom predviđenom Ustavom BiH», dok je britanski ambasador Metju Rajkroft hitro «ustanovio» kako « Kosovo nije presedan za bilo koji deo zemlje u svetu», te da «u sistemu BiH nije moguće da jedan konstitutivni narod proglasi nezavisnost». Bošnjački vođa Haris Silajdžić je sasvim mirno zaključio da Rezolucija Narodne skupštine RS «nema pravni efekat, jer je reč o pitanju koje je isključivo u nadležnosti BiH», te najavio da će zatražiti da se o Rezoluciji izjasni i Ustavni sud BiH.

Sve je, dakle, ispalo kako se moglo i očekivati, s tim da je sada na neki način fomalizovano da Srbi više ne kriju da od 17/2 u obzir uzimaju «kosovski presedan», a da ih u tome sprečava jedino gola sila kojom raspolažu visoki predstavnik u BiH i zapadni diplomatski predstavnici u Sarajevu, koji se selektivno pozivaju za Rezoluciju 1244 o Kosmetu(Rajkroft) ili, pak, na Dejtonski sporazum, no najčešće u trenucima kada ocene da je ugrožen teritorijalni integritet BiH, a gotovo nikako kada je reč o statusu RS utvrđenom tim istim sporazumom.

«Kosovski presedan» je, znači, već odjeknuo u BiH među tamošnjim Srbima, ali Bošnjaci strahuju da bi u bliskoj budućnosti mogao odjeknuti i među bosanskohercegovačkim Hrvatima. Iako hrvatski političari izjavljuju da ne nameravaju da se njime koriste, čak su i bošnjački liberali sumnjičavi: kada, recimo, srpski član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović uzgred pomene opšte poznat podatak da bi se 80 odsto Hrvata u BiH najradije priključili Hrvatskoj - neki od najuglednijih bošnjačkih liberala odmah zavrte sumnjičavo glavom, samo zato što hrvatski političari ne izađu u javnost da opovrgnu Radmanovićeve navode.

Strah od snažnijeg odjeka “kosovskog presedana” u BiH zahvatio je u velikoj meri bošnjačke političare, tako da se oni još uvek ne usuđuju ni da spekulišu o priznanju “Republike Kosovo”. Šta više, kada se uporedo prate izjave Bošnjaka i Srba može se naići i na groteskne situacije: dok vođa SDA Sulejman Tihić napominje u nekoliko navrata da “BiH treba poslednja da prizna Kosovo, posle Srbije”, visokom funkcioneru SNSD-a i bliskom Dodikovom saradniku Rajku Vasiću “omakne” se da nikad ne treba reći nikad. ” RS neće dati saglasnost za priznanje Kosova. Ne mogu reći neće dati nikada. Pa i Francuska i Nemačka su vekovima ratovale, pa opet postale nukleus današnje EU”, izjavio je Vasić sarajevskom “Oslobođenju” dok su se njegove partijske kolege i ostatak srpskog dela parlamenta RS zaklinjali kako “nikada neće priznati Kosovo”.

No, upravo iz ove Vasićeve opservacije postaje jasno da će se ne samo u srpsko-bošnjačko-hrvatskom trouglu, već i među samim Srbima, što šta još lomiti na pitanju “evropskih integracija” ako se priznanje nezavisnosti Kosmeta bude ispostavljalo iz Brisela kao uslov i za Bosnu i Hercegovinu. To se, sasvim sigurno, neće dogoditi kada BiH uskoro bude ponuđen Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a kada će posle - još nije izvesno. Vođa HDZ 1990 Božo Ljubić ( druge po snazi hrvatske partije u BiH) poručio je da “kada se usaglasi jedinstven stav o priznanju Kosova na razini EU, onda ni BiH ne bi trebala dopustiti sebi da se takvom stavu ne prilagodi”. Kada se tome doda Ljubićev stav da “BiH ne može opstati van EU”, onda je u srpsko-hrvatsko-bošnjačkog trouglu u BiH teško naslutiti neki treći put kojim BiH može ići osim sledeća dva: ili u EU po svaku cenu ili ka nestanku i podeli.

Ispada da će tada - ako ne pre - nekome u BiH morati da presedne “kosovski presedan”. Hrvatima će, izvesno je, najmanje presesti: ukoliko pruže podršku opstanku “evropske BiH” zauzvrat će dobiti više nego što danas imaju, a ukoliko dođe do raspada BiH svoj će deo - ma koliki bio - lako iz BiH izneti. Bošnjaci, stešnjeni između namere da budu apsolutni vladari BiH i ustupaka na koje će biti prinuđeni ako žele nastavak “evropskih integracija”, mogli bi da se nađu u situaciji da odlučuju između ustupaka na koje ne računaju u odnosu na svoje želje i - mogućnosti da ostanu na svom delu teritorije. Tome su se, međutim, do sada protivili Amerikanci tvrdeći da bi taj prostor pre podsećao na balkanski pojas Gaze nego što bi predstavljao sekularnu muslimansku državu. U ovoj drugoj situaciji i Srbima bi bio “garantovan” izlazak iz BiH, dok bi u slučaju opstanka projekta “evropske BiH” Srbi najverovatnije bili žestoko pritisnuti i iznutra i iz Brisela i Vašingtona da se više ne opiru “novoj realnosti” na Kosmetu, s tim da nije izvesno ni koliko bi im samostalnosti ostalo netaknuto unutar BiH.

Stoga nije ni najmanje čudno što su se u srpskim intelektualnim krugovima u RS već odmah posle 17/2 pojavile ideje poput one koju je 19. februara izneo Predrag Lazarević, jedan od uglednijih srpskih intelektualaca u Krajini. «RS nije talac Kosova, već naprotiv, RS koristi kosovsku tešku situaciju za svoje interese. Srbi na jednoj strani gube, a na drugoj dobijaju. Vlasti RS u ovom trenutku bi trebalo da sačine elaborat, a ne rezoluciju, u kojem bi naveli da se Srbima u BiH osporava ono što je u Dejtonu postignuto, da im to osporavaju i stranci koji pomažu domaćim snagama, te da je više od pedeset nadležnosti preneseno sa RS na zajedničke organe BiH. Vlasti RS bi trebalo takav elaborat, sa zahtevom za pomoć, da upute Ruskoj Federaciji, UN, Skupštini i svim članicama Saveta Evrope. RS ima šansu da opravda svoj zahtev za nezavisnošću u smislu da jasno kaže da mi u ovom trenutku ne želimo prisajedinjenje sa Srbijom, već jednostavno da imamo isti status kao i Kosovo, odnosno da budemo nezavisni», objašnjava Lazarević, odgovarajući potvrdno na pitanje zašto RS nema veće pravo na nezavisnost od kosovskih Albanaca.ž

Zarad odgovora na ovu i druge dileme - na koje se neće moći još dugo čekati - biće nužno otvoriti ozbiljnu političku raspravu na relaciji Banjaluka - Beograd . Imajući u vidu da Rusija ima svoje ekonomske interese i u Republici Srpskoj - i taj uticaj neće biti moguće ignorisati, pogotovo kroz 3-4 godine - ovaj dijalog sasvim sigurno se neće moći voditi bez uticaja Moskve. Tim uticajem, međutim, neće se mnogo okoristiti ni Srbija ni RS ukoliko političke elite s obe strane Drine prethodno ne naprave sveobuhvatan srpsko-srpski sporazum koji bi bio održiv u godinama koje dolaze, a da ga ne poremete promene vlasti na jednoj ili na drugoj strani. Ukoliko takvog sporazuma ne bude, teško je verovati da će RS ikada moći da iskoristi bilo “kosovski presedan”, bilo pravo na samoopredeljenje.

 

 

 
 
Copyright by NSPM