Branko Balj

„Kosovska država“ – dar zapadnih „prijatelja“

Na okupiranom delu Srbije proglašena je nekakva „Republika Kosovo“, koju nijedan Srbin i građanin Srbije nikada neće priznati, ni sada, ni u budućnosti – to jeste, ukoliko drži do istorijskih i ljudskih vrednosti kao što su: čast, dostojanstvo, patriotizam, solidarnost, pa i državljanstvo.

Možda će to učiniti pripadnici one političke elite koji sebe smatraju pojedincima i građanima sveta, a pri tome smatraju da rodbina, društvo i država ne predstavljaju nikakve vrednosti, ili, pak, oni predstavnici elita koje su stavile znak jednakosti između dostojanstva i države s jedne, i novca s druge strane. Za takve „elite“ s pravom se može reći da su podaničke, klanjaju se i dive se svemu što je evropsko i svetsko, a preziru sve što je otadžbinsko i srpsko. To podaništvo je u krajnjoj liniji izdajničko, i to treba reći bez ikakvog uvijanja u floskule i bez obzira što se izmišljanjem različitih termina hoće sakriti suština samih stvari-procesa.

Sam čin okupiranja i secesije dela državne teritorije, čiji protagonisti su američka administracija i administracije ekonomski najrazvijenijih zemalja Evrope, rezultat je zapadnog instrumentalnog uma koji doseže svoj vrhunac u ciničnom umu. Taj cinični um bez ikakvog okolišenja obraća nam se rečima: „Zašto vi pravite problem oko oduzimanja 15% svoje teritorije, kada mi i dalje sebe pokazujemo kao vaše prijatelje tako što vam nudimo put evropskih i evroatlantskih integracija?“ Taj svoj cinizam grade na poređenju sa priznanjem nezavisnosti Alžira od strane Francuske i De Gola, kao da je za Srbiju Kosovo i Metohija isto što i za Francusku Alžir, ili je porede sa cepanjem nacističke Nemačke posle nacističkog sloma 1945. godine. Ova dva cinička argumenta u sebi nose samo obmanu i ništa drugo:

•  Kosovo i Metohija nije kolonija Srbije, niti se ono može svesti na frazu „15% teritorije“. Kosovo i Metohija nije za nas broj, ono je za nas istorijsko-duhovna vertikala srpskog naroda koja se na broj, kao na „bespojmovan odnos“ (Hegel), ne može svesti. Kosovo je, otuda, pitanje identiteta (duhovnog, kulturnog, religijskog i nacionalnog), a taj problem može da pojmi samo onaj narod i vlade čiji identitet nije osvajački, računski i imperijalan. Govoriti to vladama pojedinih bivših i sadašnjih zemalja koje su iskusile, ili iskušavaju, svoju imperijalnu moć je bespredmetno isto toliko koliko i govoriti im o međunarodnom pravu. Oni do toga uopšte ne drže, jer pravo je za slabe i male, a na strani velikih su sila, moć, topuzina i nečoveštvo, čiji prljavi tragovi, kao znakovi zločina, nastoje svim silama da slome istorijsko-duhovnu vertikalu srpskog naroda.

•  Pozivanjem na drugi argument, bez imalo stida saopštavaju nam da smo mi nacistički narod, jer smo, po njima, „skloni okupaciji drugih naroda i teritorija sa elementima genocida“. Zbog toga treba da budemo kažnjeni, ne samo sankcijama, bombardovanjem, razaranjem, nego i oduzimanjem teritorije i slamanjem istorijsko-duhovne vertikale. Tako to biva sa stanovišta realizacije onoga što je cinični um zamislio u svojim laboratorijama, a sprovodi na nama, kao eksperimentalnom polju, na način potpune izokrenutosti; izokrenutosti po kojoj smo mi zločinci, a oni žrtve. Ali mi to ne razumemo, ne razumemo da njihovo žrtvovanje ide čak dotle da nam oni, zarad našeg dobra, oduzimaju Kosovo i Metohiju.

Toliko o njihovom cinizmu, sa napomenom da to nije kraj, jer taj zapadni cinični (ne)um ne može da miruje, budući da će on otvarati još polja svog delovanja po Srbiji kao na primer u Vojvodini, ili u Raškoj, ili u Makedoniji, gde već američki eksperti nagoveštavaju takvu mogućnost, a verovatno i u Crnoj Gori. Niko razuman tome se ne raduje, ali to je, jednostavno rečeno, pripadno takvom umu.

Međutim, ono što treba da nas brine jeste unutrašnji cinični um koji je, blago rečeno, naslonjen na ovaj zapadni, jer rekoše oni nama: „samo neka se sruši režim SPS i Slobodana Miloševića i svi problemi rešiće se u korist srpskog naroda i građana Srbije“. Ti problemi su bili, da se podsetimo, socijalni (siromaštvo, nezaposlenost, privredna zaostalost), socijalno-psihološki (kriminal i korupcija), politički (odnos Srbije i Crne Gore, pitanje Kosmeta, pitanje integracija). Šta je od sveta ovoga narod dobio? U socijalnom smislu, društvo Srbije je podeljeno na malo njih koji imaju ogroman kapital i na mnogo njih koji žive u ozbiljnom siromaštvu, sa povećanom stopom nezaposlenosti. U socijalno-psihološkom smislu, porasli su kriminal, psihološko beznađe i korupcija, čiji su protagonisti tzv. „eksperti“, koji su u bescenje rasprodali bogatstvo koje su generacije stvarale. U političkom smislu „demokratski“ su rešena pitanja SRJ, prvo kroz zajednicu Srbije i Crne Gore, a potom kroz veliko razbratstvo između Srbije i Crne Gore. Što se Kosova i Metohije tiče, urađeno je „duplo golo“. Kada se sve to sagleda, moglo bi se reći da je Srbija na dobrom putu ka – ništavilu.

Međutim, domaći cinični um sada se nalazi u stanju vajkanja, i to javnog, u smislu, „šta nam uradiše naši zapadni prijatelji kada smo sve uradili što su od nas tražili?“ (1) Satanizovali smo svoj narod; (2) izvršili smo pljačkašku privatizaciju; (3) javno smo se izvinjavali za sve, i za ono što nismo učinili; (4) slali smo u Hag sve od reda koje su tražili; (5) uveli smo najprimtivniji kapitalizam i sve prodali u bescenje, i tako redom – da bi nam se sada oduzimali i Kosovo i Metohija. Zašto ?

Zato, cinična gospodo, jer se saginjete i klečite bez ikakve mere i dostojanstva, pa vas i tretiraju kao podanike, budući da uopšte ne poštujete ni sebe, ni svoju državu.

Ali, šta nam valja činiti, i kao pojedincima, i kao narodu? Po mom mišljenju, valja raditi na sebi ne žaleći truda ni napora, negujući sve davno proklamovane evropske vrednosti, koje je upravo moderna Evropa napustila i pogazila: slobodu, bratstvo, jednakost i solidarnost, uz čuvanje tradicionalnih vrednosti – porodice, ljubavi prema otadžbini, dostojanstva i časti, ljubavi prema pravoslavnoj veri i razumevanja drugih vera.

Na spoljnopolitičkom planu nama, kao slovenskom i pravoslavnom narodu, bliži je narod ruski nego, recimo, Francuzi. Ovo je samo po sebi razumljivo, nije samo onima koji moraju unapred plaćene narudžbine da izvršavaju praćeni sve žešćom i sve ostrašćenijom medijskom podrškom. Za Kosovo i Metohiju, našu mitološko-živorodnu priču treba se boriti časno i dostojanstveno, posredstvom svih svetskih institucija (ako one uopšte nešto znače modernim imperijalistima), uz podnošenje tužbi sudovima koji vode računa o međunarodnoj pravdi za nasilno, nelegalno i nelegitimno otimanje Kosova i Metohije, a to isto uraditi i pred nacionalnim sudovima svih onih zemalja koje priznaju samoproklamovanu NATO tvorevinu.