Dragomir Anđelković

Srpski gladio?

„CIA to je mafija koja organizuje politička ubistva, izaziva ratove u drugim zemljama, stvara formacije sastavljene od plaćenika radi rušenja zakonitih vlada i nastoji da destabiliše zemlje koje joj nisu po volji“.

Šon Mekbrajd, irski nobelovac

PAKT – KAKO BI SE IZBEGLA PROPAST

Obruč oko Jugoslavije se stezao. Izuzev Grčke, sve okolne zemlje su se već našle u nemačkom taboru. Berlin je nestrpljivo želeo da okonča uspostavljanje svog „Novog svetskog poretka“ na jugoistoku Evrope. Knez Pavle Karađorđević, i vlada, dobro su to znali. Stoga su pokušavali, a ne iz naklonosti prema silama „Osovine“, da sa njima nađu zajednički jezik. Probali su da spreče da jugoslovenski „brod“ razbiju moćni „talasi“, a da „posadu“, pogotovo njen srpski deo – proguta „okean“.

Kad više nije bilo manevarskog prostora, doneta je odluka da se uprkos većinskom raspoloženju srpskog naroda – pristupi Trojnom paktu. Svakome razumnom bilo je jasno da ne možemo da se odbranimo od nemačkog napada. S druge strane, od nas nije traženo nešto što bi nanelo štetu zemlji. Berlin je garantovao njen teritorijalni integritet, nije zahtevao da preko Jugoslavije prođu osovinske trupe, nije traženo da učestvujemo u ratu na strani „Osovine“.

Međutim, naš narod nije prihvatio pakt – ma koliko njegovo potpisivanje predstavljalo racionalan izlaz iz nezgodne situacije. Izbile su masovne demonstracije i došlo je do puča. Srbi su se radije opredelili za strašni rat, nego za pakt sa onima koje nisu smatrali prijateljima. I za koje su mislili da se ne bore za pravedan svetski poredak.

Ta odluka nas je skupo koštala, ali ipak – mnogo govori o nama. Možda je to iracionalno, ali Srbi su privrženi onima koje smatraju svojim prijateljima. Otuda, nisu 1941. godine želeli da učestvuju, ni pasivno, ni po cenu sopstvene krvi – u „ubistvu“ Grčke. Naprotiv, nastojali su da stanu rame uz rame sa svojim saveznicima iz Prvog svetskog rata. Pa šta bude!

PROPAST – OSIGURANA PAKTOM

Nedavno je obelodanjeno da je i naš sadašnji ministar odbrane –tajno išao na sastanak sa voćstvom onog pakta koji sada ponovo „uspostavlja“ neki tzv. Novi svetski poredak. Saznali smo da je Dragan Šutanovac vodio pregovore sa generalnim sektretarom NATO-a – Japom de Hop Sheferom.

Nacistička Nemačka, nudila je Jugoslaviji savezništvo pre nego što su se „Štuke“ obrušile na Beograd. SAD nama predlažu „pakt“ onda kada su već na naše gradove i sela bacile hiljade tona bombi. Berlin nije tražio ni komad srpske zemlje. Vašington je protivno validnom ustavu SFRJ, u vreme secesije jednog broja njenih republika – sprečio prekodrinske Srbe da realizuju svoje pravo na samoopredeljenje. A i to je Beloj kući bilo malo: Srbi su proterani sa mnogih prostora na kojima su vekovima živeli, a potom je okupiran i deo Srbija – Kosovo i Metohija. Štaviše, nedavno je albanska vlast u našoj južnoj pokrajini ohrabrena da donese akt o secesiji. Zatim je sledilo priznanje te tzv. države od strane SAD i većine zemalja članica NATO-a.

Postavlja se onda pitanje – zašto se Dragan Šutanovac, ali i generalno DS, zalažu za pristupanje Srbije tom savezu koji ugrožava naše vitalne interese? Da li zato što misle da nije došao kraj agresivnoj polici protiv naše zemlje? Pa koliko god da je to ponižavajuće, spas traže u pretvaranju da smo prijatelji sa onima koji su krivi za patnje našeg naroda! Ili misle da će SAD, kad im padnemo u prijateljski zagrljaj – brže bolje pohitati da isprave nepravde koje su nam učinile?

Naravno, nije Dragan Šutanovac „od juče“. Dobro zna da se situacija u svetu toliko već izmenila – da oni koji bi možda to i hteli, ne mogu ponovo da izvrše agresiju na Srbiju. Zna i da Amerikanci ne priznaju svoje greške, osim kada su na to prisiljeni ili kada im se to učini korisnim. I da bi zaključivanje pakta sa njima, posle svega što su nam učinili – samo osiguralo „tekovine“ njihovog „mukotrpnog rada“. Takav naš odnos ih ne bi podstakao ni da razmotre svoje ciljeve balkanske politike, a kamoli da ih menjaju.

STARI „DOBRI“ DRŽAVNI UDAR

„Vi idete protiv volje naroda. Devetoro od deset ljudi je protiv vas“ – rekli su sveštenici engleskom lordu – protektoru iz 17. veka, Oliveru Kromvelu. Na to je on uzvratio: „Šta će se desiti ako ja razoružam devetoro ljudi, a dam mač desetom?“ Da je neko probao da se istinski usprotivi volji vođe pobedničke strane u engleskom građanskom ratu, desio bi se državni udar odozgo . To je vrsta državnog udara čija osobenost je to da šef države silom uzima vlast koja mu ne pripada po ustavu. S druge strane, kada je u pitanju „običan“ državni udar – vlast protivustavno preuzimaju pripadnici drugih, manje važnih, političkih struktura.

U oba slučaja, lokalni političari mogu da se oslanjaju kako na podršku dela nacionalnih oružanih snaga, tako i na inostrane intervencionističke trupe i stranu agenturu. No, zato je puč takav tip državnog udara koji izvode isključivo domaće oružane snage (mada i tada podrška stranih faktora nije isključena u pripremi i sprovođenju operacije). Ujedno, vojska je potom ključni činilac u novouspostavljenoj vlasti.

Nas je 27. marta 1941. godine zadesio puč. Na sreću, na našim prostorima, kako bar sada izgleda, prošla su vremena „klasičnih“ državnih udara ma koje vrste. Ni protivnici, ni pristalice pristupanja Severnoatlantskom paktu – na tu „kartu“ više ne mogu da računaju ni kada bi to hteli. Međutim, svako vreme ima svoje modele koji omogućavaju određenim političkim strukturama da nametnu protivustavnu politiku, i da obrade narod tako da to proguta!

NATO „ŠIRENjE DEMOKATIJE“

Koketiranje sa NATO-m nije popularno ni među pristalicama DS, pa ni među malobrojnim simpatizerima G-17 plus. Kamoli, da može da bude faktor u pridobijanju neopredeljenih glasača, ili preotimanju onih koji su opredeljeni za DSS, SRS, SPS. S druge strane, oni koji su za Čedomira Jovanovića – veruju u njegovu privrženost „liku i delu“ Havijara Solane makar onoliko koliko i u privrženost Dragana Šutanovca. Zato, verovatno, niko i nije očekivao da će oni biti toliko ushićeni ministrovim ćaskanjem sa Japom de Hop Sheferom – da zbog toga postanu glasači Demokratske stranke. I dok sam tako razmišljao o mogućim razlozima za predizborni tajni NATO „izlet“ našeg ministra – setio sam se operacije „Gladio“!

Sa početkom hladnog rata, NATO u koordinaciji sa američkim i zapadnoevropskim tajnim službama – započeo je čitav niz operacija radi suzbijanja tzv. subverzivnih snaga. Kao takve nisu tretirane samo komunističke partije već i čitava lepeza pokreta i stranaka koji su se protivili aktivnostima NATO-a. Prva operacija, po kojoj će uopšteno biti nazivane i sve ostale – dobila je ime „Gladio“ (od latinske reči gladius – mač). U užem smislu, ona je podrazumevala stvaranje paravojnih, ilegalnih organizacija – sa ciljem da se u slučaju sovjetske okupacije pokrene gerilski rat. No, da ne sede „skrštenih ruku“ – neke od tih grupa su korišćene za razbijanje mitinga i zastrašivanje pripadnika tzv. subverzivnih snaga.

„Gladio mreža“ postepeno je širena tako da je obuhvatala uz tzv. pozadinske paravojne snage, i razne ekstremističke pa i terorističke organizacije (i to ne samo desničarskih), pa i na izgled umerene nevladine organizacije (NVO)! Radi, između ostalog, i njihove podrške – osnivani su mediji i uspostavljana je kontrola nad nekim od postojećih. Svim tim je planski upravljano raznim mehanizmima, direktno ili indirektno, a na čelu celog sistema nalazio se jedinstven komandi centar (u okviru NATO struktura)! Naravno, u pitanju je bio asimetričan, često dobro kamufliran, sistem veza. Tako, ni upućeni ljudi iz vođstva mnogih organizacija, nisu imali ni predstavu sa kim su sve u istom „holdingu“. Bilo je i političkih stranaka gotovo integrisanih u taj sistem, dok su druge, na neki način, sa njim sarađivale, odnosno bile u sprezi sa pojedinim njegovim elementima – a da možda nisu ni znale sa kim u stvari imaju posla.

Rezultat delovanja mreže, uz uporedne operacije koje su samostalno vodile specijalne službe – nije izostao. Smatra se da bi na nekoliko italijanskih izbora komunisti pobedili, ili bar postali stub vladine koalicije, da uz pomoć pravog propagandnog rata, nasilnih metoda ali i otvorene krađe na izborima – u tome nisu sprečeni. U nešto blažem obliku, NATO mreža je uspevala da preokrene narodnu volju, i da omogući poželjnim političkim snagama da zadrže vlast ili na nju dođu – i u drugim zemljama. Inače, kako se hladni rat primicao kraju – i metode delovanja su postajale sve mekše tj. otvoreno nasilje je sve ređe primenjivano (bar u Evropi), ali su zato propagandi i NVO „ešeloni“ postajali sve veštiji.

OPERACIJA MITING?

„Glas Javnosti“ je 24. marta, u vezi sa dešavanjima koja su usledila posle veličanstvenog mitinga 21. marta, objavio sledeće: „ Dok je u centru Beograda trajao miting o čijem održavanju su se dogovorili Tadić, Koštunica i Nikolić, ministar odbrane Dragan Šutanovac, kako tvrdi izvor Glasa iz vlade, sa svojim obezbeđenjem sve vreme sedeo je u prostorijama televizije B92. Šutanovac je sa svojim Kobrama čuvao prostorije televizije Verana Matića, kojoj su demonstranti tokom mitinga pretili napadom – priča naš sagovornik. Da je Šutanovac tokom protesta bio u zdanju B92 potvrđeno nam je i u njegovom kabinetu“.

Radilo se o jako ozbiljnoj stvari, koja je prošla gotovo bez ikakvog odjeka. Ministar odbrane je samoinicijativno, protivustavno angažovao vojsku! Ma koliko god to bilo u prikrivenoj formi – u formi njegovog ličnog obezbeđenja. Da sam sklon „crnim mislima“ rekao bih da se radilo o sprovođenju plana u duhu operacije „Gladio“. Da se radilo o pokušaju dela vladajućih struktura (nekih klanova u DS-u i G-17 plus), verovatno u sprezi sa voćstvom LDP-a i sličnih kvazi NVO i nekih „nezavisnih“ medija – da izazovu eskalaciju nemira i da ih iskoristi za svoje potrebe. Uz asistenciju stranih „službi“ i domaćih provokatora, podstaknuto je agresivno ponašanje dela demonstranata. Neke ambasade su se našle u plamenu, a pojedine radnje su opljačkane. U takvim okolnostima grupe koje su pravile nerede, mogle su da napadnu i televiziju B-92. Nju bi odbranili pripadnici „pretorijanske garde“ ministra odbrane. Teško je poverovati da tada ne bi bilo žrtava!

Predsednik, koji je iznenada otišao u posetu Bukureštu, a ni u stanju mračnog fantaziranja neću ni da pomislim da je bio upoznat sa „planom“ (možda mu je samo skrenuta pažnja da je „marketinški“ korisno da na njemu ne prisustvuje) – brže bolje bi se vratio u zemlju kako bi konstruktivno doprineo zavođenju reda. Naravno, krivica za žrtve bi bila prebačena na vođstvo onih stranaka koje su, faktički, organizovale miting. Time bi bio ojačan rejting DS-a i G-17 plus. Korist koju bi imali ideološki zaslepljeni evroatlantisti unutar tih stranaka, i verovatno još brojniji među vođama LDP-a, bila bi još veća. Vašington i Brisel, bez kojih „gladijatorskih“ aktivnosti nikada nije bilo – mogli bi da budu zadovoljeni! Srbija bi bila paralisana u trenutku kada, faktički NATO, proklamuje secesiju njene južne pokrajine. I još bi svima bio ponuđen „dokaz“ da Srbija nije u stanju da funkcioniše kao civilizovana država. Možda bi munjevitim akcijama NATO snaga na Kosovu i policije pod komandom Prištine – bila nametnuta albanska vlast srpskim enklavama i severnom delu pokrajine! Pod izgovorom – da beogradski „divljaci“ ne zapale i „novoosnovanu demokratsku držvu“!

Na sreću, nije se ostvario mogući „crni scenario“. Možda zato što je nacionalno orijentisan deo vlade blagovremeno reagovao, i doprineo smirivanju nemira. I, jer se pokazalo da je naš narod, u ogromnoj većini, nastavio sa mirnim protestima; a čak i nešto ljući demonstranti uglavnom nisu bili spremni da pređu „crvenu liniju“, da odu dalje od bacanja po kog kamena ili baklje.

NATO MENICA?

Ne znam šta je planirano 21. marta – ali nešto jeste! I to nije ostalo bez povoljnog rezultata za evroatlntiste! Narod je bio zastrašen. Prizori zapaljene američke ambasade, razbijenih i opljačkanih radnji, tragičan događaj u kome je poginuo jedan srpski mladić (da cinizam bude veći prognan sa Kosova i Metohije) – oživeli su sećanja na sve strahote iz vremena ratova na prostorima bivše SFRJ. Odjednom, za mnoge je i pomisao na mirnu istrajnu borbu za Kosovo i Metohiju – neizostavno asocirala na užase koji bi mogli da zadese njih i njihove porodice.

Na to se nadovezao pravi specijalni rat sa ciljem da tzv. proevropske snage pobede na izborima koji su usledili. Radilo se o dobro osmišljenoj prljavoj kampanji, manipulaciji nadama građana, i to u koordinaciji sa evroatlantskim strukturama u inostranstvu (tempirano potpisivanje SSP, „Operacija Fijat“, pritisak na investitore da privremeno obustave planirane aktivnosti). Rezultat nije izostao. Svakim danom sve više deluje da rezultat neće izostati ni u vezi sa formiranjem (evroatlantističke) vlade! Nije džabe blagovremeno stvorena kvazi NVO i kvazi nezavisna medijska mreža – kao potpora pogodnim strankama! I ko zna kakvi još centri za koordinaciju i manipulaciju!

No, na Zapadu – ništa nije džabe! Simpatije za simpatije, a „sir za pare“. Da bi svi NATO mehanizmi bili stavljeni u funkciju pružanja podrške „podobnima“ – oni su verovatno morali da pruže čvrste garancije da će nastaviti da sa istim entuzijazmom sarađuju i kada im pomoć bude manje trebala. Jer, teško da ima vlasti koja je otporna na želje javnog mnenja – a i većina članova DS-a ne želi da potpišemo „pakt“. Možda su zato naše tzv. proevropske snage pritisnute da potpišu neki protokol o pristupanju NATO-u, kada se za to steknu pogodni uslovi tj. kada se učvrste na vlasti! Možda je zato Dragan Šutanovac išao kod generalnog sekretara „slavne“ Alijanse.

* * *

Poznato je ono što je rekao Klauzevic: „Rat nije ništa drugo nego politika produžena drugim sredstvima“. Ova izreka može i da se preokrene u: Politika je produžetak rata drugim sredstvima. Otuda, i sve što nam SAD sada rade jeste nastavak ranije započete otvorene agresije. A prave pobede nema dok svaki pedalj protivničke teritorije ne bude zaposednut! Opet, danas SAD ne mogu da pošalju protiv nas svoje „legije“ osim ako ih neko ne pozove iz same Srbije da dođu kao „savezničke snage“! Zato je za njih važno da što brže prihvatimo „bratski“ zagrljaj – da postanemo deo „evroatlantske porodice“!

Veliko je umeće potrebno da se to desi ubrzo pošto su naši navodni prijatelji podržali secesiju naše južne pokrajine! No, „gladio operacije“ imaju tradiciju od preko 60 godina. Otuda, nek niko nema ni trunku sumnje – da su i nedavni predsednički izbori bili usklađeni sa donošenjem deklaracije o tzv. nezavisnosti Kosova i njegovim priznanjem od strane SAD. Jedino, ni tvorci operacije „Srpski gladio“, radeći na paralisanju Srbije i jačanju udela u vlasti pogodnih stranaka – nisu očekivali tako dobre rezultate tj. mogućnost da one preuzmu punu vlast. Verovatno, još nije sasvim izbledelo sećanje na naše pretke koji su zbog lojalnosti i osećanja pravde – bili spremni da se 1941. godine suprotstave sili koja nije ugrožavala naše interese. I nisu zato NATO planeri mogli da poveruju da ćemo mi biti baš toliko pasivni i krotki kada se radi o vitalnim interesima našeg naroda! No, bar neka nam bude za utehu to što ćemo biti ovekovečeni; što će se na našem primeru učiti o tehnikama „postmodernog državnog udara“!