Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

Komentar jednog teksta Timoti Garton Eša

Vladimir Milutinović

Smooth operator*

Tekst koji sledi nije deo bilo kakvog verbalnog rata protiv zapadnih analitičara ili kampanje za ojačavanje naših argumenata pred razrešavanje statusa Kosova, već bi se pre mogao svrstati u kategoriju "časova anatomije" koji više govore o autoru, nego o tezama nekog teksta, iz prostog razloga što se o autoru jedino i radi. A tekst koji ćemo pregledati je objavljen ovde na sajtu NSPM: Timoti Garton Eš: Kraj kosovske nepodnošljive neizvesnosti. Tekst se nedvosmisleno zalaže za nezavisnost Kosova i obrađuje pitanja koja se pojavljuju u vezi sa njom. Ali, na koji način? Odnosno, da li u tom tekstu ima ičega što bi moglo biti, nepristrasno procenjeno, vredno?

Već sam početak teksta nagoveštava Ešov stav: on u ruci drži "parče Kosova" kao što se drži deo nečeg dragocenog i vrednog. Ovaj kamen za njega ima i emotivnu vrednost, jer ga je dobio pri jednom susretu od pokojnog Ibrahima Rugove, koji je u tekstu, osim što je političar, i minerolog, što sa njega simbolički skida odijum koji je uobičajen prema političarima. Ovaj uvod služi tome da obavesti čitaoca na čijoj strani su emocije autora, tako da ako mu se predstojeća argumentacija učini problematičnom ili kontroverznom može slobodno da je zanemari, a dok je čita treba da ovaj generalni stav ima na umu. Da je autor na strani kosovskih Albanaca podvučeno je i time što se spska strana i međunarodna zajednica prizivaju u tekst preko "pokušaja genocida" i "okupacije" što su termini koji ukazuju na neprihvatljive stvari.

Kada završi ovaj uvod, autor prelazi na ono što bi trebalo da se tiče argumentacije koja okružuje ovaj slučaj. Kosovo je "srpska kolevka", ali je "istovremeno i albanska kolevka". Eto obrta, koji bez daljeg obrazloženja poništava osnovni argument koji se čuje na srpskoj strani. Čovek bi pomislio da je kolevka albanskog naroda u Albaniji, ali, ne lezi vraže, i ona je tu gde i srpska. Tu je mesto gde je "Zapad zaštitio Muslimane od Hrišćana iskupljujući svoje grehove za propuste u Bosni". Ova rečenica služi da pokaže kako Zapad nije uvek protiv muslimana, ali bi kod nekog neobaveštenog posmatrača mogla da izazove i sumnju: ako se negde iskupljuju gresi sa nekog drugog mesta, onda to znači da postupanje nije vezano samo za situaciju na koju se primenjuje, nego i za neku drugu sa kojom ne mora imati nikakve veze, osim u tome što treća strana želi da iskupi grehe vezane za drugu situaciju, a možda čak i za treću, npr. onu u Iraku.

Sve je naravno počelo sa bombardovanjem iz "99-te godine koje Eš naziva "oslobađanjem". Ovaj termin je tu da romantizuje celu stvar, dovodeći je u vezu sa nečim prima facie pozitivnim. Oslobađanje je sigurno bolje od ropstva. Međutim, Kosovo je moglo da se odvoji od Srbije bez te romantizacije: svaka zajednica koja se izdvaja iz neke veće zajednice u kojoj je bila manjina može to nazvati oslobađanjem. Ali, ceo taj proces ne mora biti uopšte nedvosmisleno pozitivan, jer su živeći zajedno ti ljudi ostvarivali jednu vrednost, koja može biti odvajanjem radikalno dovedena u pitanje. Narodi mogu da žive zajedno ili jedni pored drugih u bilo kakvom aranžmanu oko granica, pa baš zbog toga jednu ili drugu varijantu tog odnosa ne bi trebalo romantizirati rečju "oslobađanje". Ona tu služi samo kao još jedna magla kojom se prikriva nešto drugo.

Eš dotiče i argument koji govori o tome da se "ne može više ovako", sa "sedam godina nedefinisanog stanja" i "nepodnošljive neizvesnosti". Međutim, iako je nedefinisano i neizvesno stanje zaista nešto nepoželjno ono ne govori ništa o tome kojim sledećim stanjem bi ono trebalo da bude prekinuto. Možda je izrazito loše rešenje gore od nedefinisanog.

Ali to rešenje nije potpuno loše za Srbe. Eš nabraja zaštitu "preostale" (pošto ne komentariše kako je ova manjina "preostala" ovaj pridev pre govori u prilog nestalnosti cele situacije, nego što je uvod u bilo kakav komentar) srpske manjine u vidu manjinskih prava i zaštite spomenika koje hvali. Ipak, Srbi su daleko nezadovoljniji od kosovskih Albanaca. U tome će ih možda podržati Rusija, mada ni sama ne zna da li će to učiniti. Kada to rekapitulira Eš pominje još i taj argument da će se inače stanje pogoršati, podrazumeva se zbog nasilnog nezadovoljstva kosovskih Albanaca. Ova pretnja nasiljem za Eša je dobar argument da se požuri, pri čemu nimalo ne reflektuje činjenicu da pretnja nasiljem ne bi trebala da utiče na neki sporazum i da ona odaje činjenicu da se on donosi u neregularnim uslovima.

Međutim, pored svih dosadašnjih loših argumenata, a sledeći koje će navesti će biti još problematičniji, Eš zahteva da EU ima "jasan, jedinstven, odlučan i strateški stav". Posebno je ne smeju pokolebati sledeći problemi.

"Da li je rešenje potpuno pravedno? Naravno da nije.", kaže Eš. Ali, tu se ne radi samo o generalnom stavu kako ništa nije savršeno, već se Eš bavi i onima prema kojima će rešenje biti nepravedno - srpskom stranom. Naime, to rešenje će svojom nepravednošću boleti srpsku stranu, ali njemu je sveštenik sa Kosova rekao kako je za sve kriv Milošević. Dakle, nepravda jeste,   ali oni kojima se čini nepravda, sami kažu da su sami za nju krivi. Tu se pokazuje da je, kada govori o nepravdi, Ešu stalo samo da se skine odgovornost sa EU i NATO za sve. Ovde Eš zaboravlja da je za neku nepravdu odgovoran samo onaj koji čini nepravdu. Žrtva može da se nekim svoji postupkom dovede u situaciju da bude oštećena, ali ona ne odgovara zbog toga. S druge strane, ako je rešenje za Kosovo kazna za nešto što je srpska strana uradila onda je to pravda, a ne nepravda. Međutim, niko još nije formulisao pravilo koje povezuje nešto što je učinjeno i tu kaznu, a to ne čini ni Eš. A, samo uzgred rečeno, to i ne sme da se čini: trajno stanje ne sme biti rezultat kažnjavanja jer kazna mora biti oročena ukoliko neki subjekt, a to je ovde narod, treba da bude ikada punopravan, zajedno sa ostalima.

Sve ovo, međutim, Ešu nije problem. On ponavlja, iako do sada nije naveo nijedan princip čiju primenu bi predstavljalo rešenje za Kosovo, da Evropa mora biti odlučna i jedinstvena. Ešovim rečima, iz ovog pasosa: "Ako je ikada postojalo pitanje zauzimanja za evropske vrednosti (silovanja po Bosni dok je EU stajala kao posmatrač) i evropske interese, onda je to sada po pitanju Kosova. Svi važni evropski interesi sada su na Kosovu dovedeni u pitanje dok u tome nema nijednog životno važnog interesa za Rusiju."

Ovaj pasus je pravi spektakl besmislice. EU je stajala kao posmatrač dok su se odvijala silovanja po Bosni i tu je trebalo braniti univerzalne, a ne evropske vrednosti. Međutim, kakve veze sa silovanjem, koje je beyond najteže osude, ima razrešavanje sukoba kolektivnih prava dva naroda? Koje "evropske vrednosti" se mogu braniti jednim, pri tom još nepravednim, rešenjem u tom sukobu? Pri tom je važno da bi ispravno rešenje ovakvog sukoba pre bilo rezultat kompromisa nego, bilo kakve direktne primene bilo kakvih vrednosti, jer takvi sukobi nisu moralni sukobi. Međutim, sve i da se zaista radi o bazičnim evropskim vrednostima u kojima su smešteni "važni evropski interesi", kako to da te interese na Kosovu ima samo Evropa, dok u tome nema nijednog životno važnog interesa za Rusiju? Zar Rusija ne može da takođe ima bazičan interes da se rešenjem za Kosovo ne krše neke važne univerzalne vrednosti? Ili se podrazumeva da to ne može biti slučaj?

Poslednji deo Ešovog teksta je u stvari kulminacija ovog arogantnog evropskog duha iako bi on verovatno mislio da je u njemu maksimum njegove benevolentnosti prem celom tom "nesrećnom Balkanu". Naime, on kaže da se zbog celog rešenja ne treba brinuti, jer ionako obe države, i Kosovo i Srbija, treba da postanu članice EU, tako da će njihov suverenitet biti trajno ograničen. Kakva sreća. Pri tom za srpsku stranu, ovo ograničavanje suvereniteta treba da bude lek za njihovu uznemirenost zbog preuzimanja efektivne vlasti na Kosovu s obzirom na ispoljenu težnju kosovskih Albanaca da nasiljem preostale Srbe eliminišu sa Kosova, ali se čak i taj lek mora platiti privatanjem da se u tom kontekstu bude u istoj rečenici sa Kosovom, iako se nigde u Srbiji ne vidi analogna zabrinutost za bilo koju manjinu. Jer ono što važi za Kosovo, "isto važi i za Srbiju", što sugeriše i iste razloge zbog čega je to relevantno u sadašnjoj situaciji. Kao da, radi principijelnosti, treba prihvatiti da su to zaista dve po svemu analogne države.

I najzad, Srbija ipak ne treba da se ljuti, jer eto, iako je mnogima u Evropi već dosta proširenja, on, Eš, je široke ruke: Srbija će biti 34. članica EU 2014. godine, ne znam da li poslednja u Evropi, ali svakako posle Kosova koje će biti 33. članica. Zar Eš ne vidi da je ovo previše: da je Srbija normalna zemlja, koja potpuno integrisano može da brani svoje interese, ukoliko ovaj stav može da se iščita kao preovlađujući u Evropi, trebalo bi odmah prekinuti sve pregovore o pridruživanju. Jer sa ovim misunderstanding sa Evropom ipak postaje prevelik: ako je pridruživanje Evropi i neka vrsta nadoknade zbog jednog presedana sa otcepljivanjem teritorije posle jedne ogromne svađe koja je uključivala i bombardovanje, onda je minimum ponovnog uspostavljanja poverenja da Srbija bude primljena u EU ne poslednja, radi reda, dakle dok sve predrasude i iskrivljenja još uvek važe, nego tek ukoliko se u njoj samoj bude videla neka evropska vrednost i potpuno ravnopravan partner. Tek kada ovaj verbalni rat sa Srbijom prestane.

Druge vidimo kao jednako vredne onda kada se njima ne bavimo na ovaj način na koji to čini Eš. U njegovom tekstu nema nijednog principa koji bi imao neku univerzalnu snagu, koja bi pokazivala da srpska strana nema taj beskonačni negativni kredit i da se na nju primenjuju isti principi kao i na druge. Koji je to princip koji Eš navodi i za koga može da tvrdi da bi važio u slučaju svakog naroda i svake države koja bi se nalazila na mestu na kome je sada Srbija? Nema ga. Ovim se tekstom oksfordski profesor Eš naprosto preporučuje kao smooth operator evropske dnevne politike, spreman da sofizmima podrži sva njena opredeljenja.

*osoba koja uspešno manipuliše ljudima i situacijama

 

 

 
 
Copyright by NSPM