Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

   

 

Vladimir Milutinović

Spekulativno izvinjenje

Kao i sve što ima veze sa složenom realnošću i normama koje koristimo dok ocenjujemo tu realnost, Tadićevo izvinjenje hrvatskim žrtvama izazvalo je oprečna tumačenja. Dok je za samog Tadića izvinjenje bilo dužnost, radikali i novine koje dele njihov pogled na politiku ponovo su Tadića optužili za izdaju. Tako se pokazalo da ovakvo posleratno izvinjenje u sebi ima nešto spekulativno: u njemu se kao u ogledalu mogu videti konture i osnove neke politike.

Doduše, i samo izvinjenje je opterećeno višeznačnošću koja će se kretati paraleleno sa ovim promenama u politici. Posle slušanja kompletnog Tadićevog intervjua može se reći da je on uspeo da se izvini u onom smislu koji je jedino legitiman – da se izvini žrtvama na način koji izvinjenje predstavlja kao prvi korak ka pomirenju zajednica. Tadić se u izvinjenju fokusira na ljude koje je neko sa srpske strane „učinio nesretnim“ želeći da kaže da je njihova patnja nešto što mora biti priznato kao činjenica i na šta mora biti odgovoreno kažnjavanjem izazivača te patnje, baš kao što bi bilo odgovoreno da su i žrtva i počinilac pripadnici istog naroda. Kada je to stvarno tako niko se ne izvinjava nikome, ali je izvinjenje ili žaljenje u ovom slučaju možda potrebno upravo kao znak da će ratno suprotstavljanje zajednica biti prevladano. Pripadnik druge zajednice kome je učinjena šteta biće tretiran kao pripadnik naše zajednice ili kao pripadnik čovečanstva uopšte, a ratna razlika u kojoj je sve što dolazi sa druge strane poništeno i negirano treba da bude napuštena. Dakle, Tadićevo izvinjenje ima veze samo sa priznavanjem žrtava kao takvih i sa željom da zajednice izađu iz logike rata.

Međutim, ovo shvatanje izvinjenja je pre izuzetak nego pravilo i u srpskoj i u hrvatskoj javnosti. Nedavno sam kritikovao jedan drugi poziv na izvinjenje koji je izvinjenje shvatao kao deo potvrđivanja radikalne razlike između „zajednice zločinaca“ i „zajednice žrtava“, a pored toga izvinjenje potpuno odvajao od pomirenja. Već smo opisali zašto se Tadićevo ispravno shvatanje izvinjenja razlikuje od ovog: izvinjenje upravo služi da se žrtva učini jednakim članom zajednice ljudi, a ne tome da se ljudi odvajaju u zajednice zločinaca i žrtava. U stvari, primer zločina koji se odigrava u okviru jedne zajednice pokazuje da je moguće da jedna zajednica bude pozvana da saučestvuje sa žrtvom i da kazni počinitelje zločina, a da razlog za tu obavezu uopšte nije u tome da su zločini učinjeni „u naše ime“ i da se istovremeno uopšte ne postavlja zahtev da se zajednica izvini žrtvi zbog štete koju je preživela. To je naprosto zato što su zajednice nosioci sprovođenja pravde, što uopšte ne povlači da su one i krive za ono što je učinjeno.

To znači da Tadićevo izvinjenje nema nikakve veze bilo sa opravdavanjem zločina druge strane, ili bilo kojih zločina, bilo sa stepenom u kojem je neka politika bila podržavana u ovom slučaju u Srbiji. Ovde su sva pitanja tog tipa ostavljena da budu rešavana sasvim nezavisno od ovog izvinjenja. Tačnije, upravo izvinjenje i pomirenje je uslov da žrtve zaista mogu dobiti zadovoljenje jer tek sa pomirenjem prestaje logika u kome zajednice u ratu zbijaju redove i činjenicu da je neko „naš“, stavljaju ispred činjenice da je počinio neko nedelo, a činjenicu da je neko „njihov“ ispred činjenice da mu je učinjeno zlo.

Ali, kao što znamo, širok krug ljudi koji uključuje dobar deo hrvatske javnosti, radikale, ali i, na primer, Sonju Biserko, izvinjenje shvata kao dokaz ne samo ukupne krivice jedne strane, već i da je druga strana nevina. Radikali su doslovce izvinjenje tumačili kao „izvinjenje za Jasenovac“, i zgražavali se nad tim da je neko u stanju da amnestira sve hrvatske zločine, nazivajući Tadića izdajnikom i psihopatom. Ono što je ovde važno je da nijedna od ovih strana nije dovela u pitanje samu ideju da izvinjenje može i treba da amnestira bilo kakve zločine ili opravdava nedela bilo koga. Upravo ova želja da neko jednim potezom opravda sve zločine naše strane, da se ponovo uspostavi crno-bela logika koja će jednim potezom odlučivati o celini onoga što su strane u ratu radile, nije ništa drugo nego ponavljanje logike rata u kome su zajednice odvojene na crno-beli način i u kome zločini i nisu zločini jer su učinjeni ovoj moralno nepostojećoj „crnoj“ strani. Drugim rečima, niko se tu ne buni na samu ideju da neka izjava koja se navodno odnosi na neku spoljašnju karakteristiku ili činjenicu koja navodno deluje na celinu rata može da generalno oslobađa krivice, nego samo priželjkuje takvu izjavu, u slučaju dela hrvatske javnosti u kojoj su i oni koji su najodgovorniji za rat, ili je osuđuje, u slučaju radikala (socijalisti i DSS pridružili su se sa nešto manje strasti).

Prigovor koji se upućuje da druga strana nije učinila sličan korak, ne govori dovoljno protiv Tadićevog postupka. Ako postoji dužnost da se uradi nešto, kao što je ovde dužnost da se izađe iz logike rata, onda ništa ne može da bude uslov te dužnosti, ni činjenica da drugi ne rade slično, ni neka konkretna korist koja se može očekivati u budućnosti. Kao što je davno rečeno, korist od ispunjenja dužnosti je sam čin ispunjenja jer je sama dužnost određena tako da izražava najosnovnije interese zajednice i pojedinca. Ono što u ovom smislu treba učiniti naloženo je kategorički, ali i univerzalno: apsolutno isti postupak se očekuje od svih strana. Ako bi želeli da budemo sasvim precizni čak i Tadićevo izvinjenje moglo je da bude izrečeno u još boljoj formi: nije potrebno reći da je izvinjenje posledica nečeg što je učinio „neko u ime mog naroda“ nego prosto „pripadnik mog naroda“, a takođe ne može se preuzeti odgovornost za sam zločin, odgovornost se može preuzeti samo za to da se kaže da je zločin zločin i da se uradi sve što je potrebno u odnosu na jedan zločin. Ali, čini se da je Tadić upravo to i imao na umu.

 

 
 
Copyright by NSPM