Venceslav Glišić

PRILOG DISKUSIJI O KNJIZI PREDRAGA ILIĆA „SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA I TAJNA DAHAUA“

Zahvaljujući pozivu Predraga Ilića, autora knjige „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua“, učestvovao sam u diskusiji povodom objavljivanja pomenute knjige.

Iako se nisam posebno bavio istraživanjem istorije Srpske pravoslavne crkve za vreme Drugog svetskog rata, kao istoričar sam proučavao period tog rata na prostorima Jugoslavije. Budući da sam se najviše bavio nemačkom okupacionom politikom, nisam mogao zaobići ni nemačke odnose prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi u toku rata. Osim toga, bio sam i lično motivisan da upoznam biografije nekih od istaknutih ličnosti SPC – mitropolita Josifa Cvijovića, koji je poticao iz porodice moje majke, i vladike Nikolaja Velimirovića, pod čiji je uticaj potpao moj otac za vreme služenja vojnog roka 1939. g., kada se uključio u njegovu organizaciju bogomoljaca. Naime, ja sam se još kao dete, u osnovnoj školi, sreo sa religioznom literaturom koju je otac nabavljao i pod njenim uticajem, bio jedan od retkih pionira posle rata koji je tvrdio da ima Boga. (Kasnije sam postao ateista prihvatajući učenje o evoluciji čoveka.)

Tokom šezdesetih godina prošlog veka, baveći se činjenicama o teroru i zločinima nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944, među prvima sam došao do originalnih nemačkih dokumenata, kao i do memoara o sprovođenju nemačke okupacione politike u Srbiji, a u kojima se pominjala i Srpska pravoslavna crkva. Godine 1963. došao sam do Nojbaherovih memoara, „Poseban zadatak – jugoistok“, u kojima se pominju patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj i njihov boravak u Dahau. Potom sam, pregledajući Hitlerove razgovore „za stolom posle obeda“ (Tischgesprache), naišao na Hitlerove izjave o patrijarhu Gavrilu, za koga kaže da je, citiram: „Naš neprijatelj koji je huškao srpski narod protiv Nemačke 27. marta“. Takav Hitlerov negativan stav uticao je na sudbinu patrijarha Gavrila, te je ovaj proveo sve vreme rata u zatočeništvu. Najzad, 1976. g. pružila mi se mogućnost da u Berlinskom dokumentacionom centru, gde su se nalazila sva dosijea članova Nacional-socijalističke partije (oko 10 miliona), pregledam dosijea istaknutih vojnih, političkih i policijskih predstavnika nacističke Nemačke u okupiranoj Srbiji, kao i predstavnika spoljnih poslova Feliksa Benzlera i Hermana Nojbahera.

Osim toga, pratio sam šta su moje kolege pisale o SPC (od Đoke Slijepčevića, pa do Radmile Radić i dr.) tako da sam na određeni, širi način upućen u ovu temu. Reč je, zapravo, samo o jednoj epizodi iz vremena njihovog zatočeništva, koje je trajalo od 1941. god. do konačnog oslobađanja 8. maja 1945. god. Metodološki gledano, bilo bi bolje da je taj period obrađen kao celina. (Činjenica je da je u uvodu Ilićeve knjige nešto o tome ukratko rečeno.) Samo na osnovu ovako izdvojenog njihovog boravka u Dahau, ne može se proceniti šta je on značio u celokupnom zatočeništvu patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja, odnosno, da li su im se uslovi života pogoršali ili su uživali neke privilegije s obzirom na prethodni boravak u manastirima Rakovica, Ljubostinji i Vojlovici. Dakle, izostala je neka vrsta komparacije sa njihovim prethodnim zatočeništvom.

Predrag Ilić se potrudio da prouči svu relevantnu literaturu na ovu temu, kao i dostupna nemačka dokumenta i memoarske spise o boravku patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau. Nevolja je u tome što je ostalo malo svedočenja samih zatočenika, a i ostalih zatvorenika, kao i onih koji su brinuli o dvojici crkvenih velikodostojnika. Zbog postojanja kontroverze u raznim napisima o stvarnoj dužini njihovog boravka u Dahau, kao i o tretmanu u tom logoru, Ilić je pokušao da razreši ta pitanja. Kako navodi, posebno se potrudio da razotkrije mit ili mistifikaciju, a koju je navodno lansirala Srpska pravoslavna crkva o zatočeništvu patrijarha i vladike u Dahau. Meni se lično čini da to nije rađeno sa nekom tendencijom i smislom, ako uzmemo u obzir da ni sami akteri nisu pridavali veliki značaj svom boravku u tom logoru. Možda su neki od publicista preterivali, ali da je smišljeno građen mit o Dahau, teško se može prihvatiti.

Nesumnjivo je Ilić uložio veliki trud da što potpunije osvetli „tajnu Dahaua“. Nije čudo što se o tome malo i nepotpuno pisalo. Naime, radi se o vrlo kratkom vremenskom periodu i o izolovanosti patrijarha i vladike, bez pravih svedoka (sem onih koji su boravili sa njima u izdvojenim prostorijama, a to su bili stranci). Ilić je uspešno utvrdio da se njihov dolazak u logor dogodio oko 25. septembra 1944. Što se tiče izlaska iz njega, čini mi se da nije ubedljiv kad tvrdi da su ostali u logoru mesec ili dva. Iznenađuje da ne prihvata svedočenje patrijarha o tome da se posle dva meseca boravka u logoru razboleo, i da su obojica izašla iz logora uoči Božića, već koristi napise iz „Iskre“ i neke nemačke izvore iz druge ruke o njihovom navodnom poboljšanom smeštaju. Po svemu sudeći, najverovatnije je da su patrijarh i vladika u Dahau proveli oko tri meseca.

Što se tiče samog tretmana patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau, Ilić navodi u podnaslovu, a na strani 255, da su ovi bili „privilegovani i među počasnim zatvorenicima“. Tu je očigledno preterao, jer oni nisu ni mogli biti tretirani kao obični zatvorenici s obzirom na položaj koji su imali u SPC. Drugo, da im je tretman bio tako povoljan kako piše Ilić, ne bi se patrijarh teško razboleo. Zna se da su obojica, za kratko vreme, toliko oslabila da su ih Nemci morali slati u banju da se oporave, ne bi li ih upotrebili u političkoj akciji u Beču i Sloveniji.

Što se tretmana patrijarha u Dahau tiče, svakako mu je bilo teže i u odnosu na zatočeništvo u manastiru Rakovica manje podnošljivo. A kako je bilo u Rakovici, svedoči sam patrijarh u razgovoru sa Ljotićem, koji je trajao 4 sata, i to 10. februara 1942. g. Najpre se požalio na to da je Ljotić prvi čovek u roku od 10 meseci koji s njim govori u četiri oka, zatim da je potpuno bez obaveštenja, da mu ne dopuštaju čitanje časopisa i da mesecima nema nikakva prava na šetnju po čistom vazduhu. Konačno se potužio i na loše higijenske prilike pod kojima se u prvo vreme nalazio u Beogradu (takve, da su se i „nemački lekari uzrujavali“). Dodao je i da mu je jasno „da je pravo da srpski patrijarh trpi kada srpski narod trpi“ i da je to stanje koje će on do kraja izdržati. Još je rekao da se „čudi nemačkim vlastima što se prema njemu tako drže kad on nema nikakve krivnje, nego oni koji su doveli do pakta i koji čitav svet drže u potpunoj neobaveštenosti o stvarnoj situaciji“. Na primedbu Ljotića da se crkva drži pasivno i po strani, patrijarh je odgovorio: „Ja ne želim nikoga da kritikujem, ali njoj to nije moguće. Crkva je ipak jedan organizam. Vrhovna glava sam ja, a mene su uhapsili. Najvišem organu, Saboru, nije dozvoljeno da se sastane, a bez mene sastanak takođe nije moguć.“ Na kraju razgovora sa Ljotićem definisao je svoj odnos prema okupatoru i Nedićevoj vladi: „Ja moram priznati da bi meni lično, nakon svega što se sa mnom ovde uradilo, jako teško bilo da sarađujem sa Nemcima i sa vladom. Što se mene tiče, ne bi povoljno bilo da ja iz zatvora započnem sa radom. Imalo bi izgled kao da ja time hoću da platim svoju slobodu.“

Ako je patrijarh u manastiru Rakovica bio u totalnoj izolaciji i ako mu nije bilo dozvoljeno da se sa bilo kim susretne bez prisustva Nemaca od 8. maja 1941. do 10. februara 1942. (kada je Ljotić pokušao da ga ubedi da crkva treba da sarađuje sa Nemcima u borbi protiv komunizma), onda su priče da su u Dahau imali neke veze spolja, da su im se doturale novine, cigarete i sl., malo verovatne. Pritisak na crkvene velikodostojnike bio je permanentan i oni su to stoički podnosili izbegavajući čak da se izjasne i protiv komunizma. Zbog svega toga, potrebno je ovo pitanje zatočeništva patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja celovito obraditi, a naročito zbog činjenice da je ono prolazilo kroz razne faze otežavanja osnovnih životnih uslova, sa poboljšanjem tek pri kraju zatočeništva.

Kada je 1941. u Srbiji izbio ustanak, Nemački predstavnici su se u okupiranoj Srbiji podelili po pitanju njegovog rešavanja. Vojska, obaveštajne i policijske službe zalagale su se da se ustanak uguši u krvi, i to ne samo uništenjem ustanika, nego i terorom i zločinima prema civilnom stanovništvu – streljanjem 100 talaca za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Predstavnici spoljnih poslova, Benzler i Nojbaher, bili su za politička rešenja – da se okupe konzervativne snage srpskog društva i angažuju u borbi protiv ustanika. U tom pogledu trebalo je rešiti tri osnovna pitanja: formiranje nove vlade, saradnju Srpske pravoslavne crkve i uspostavljanje kontrole štampe. Kada je formirana Vlada narodnog spasa generala Nedića, upotrebljena su sva sredstva pritiska da se privoli SPC na angažovanje protiv ustanka, barem putem proglasa. Po nemačkoj proceni, to je bila jedina institucija prema kojoj srpski narod gaji poverenje.

Pišući o tome, tadašnji nemački izvori beleže da do polovine septembra 1941. ova institucija nije uputila nikakvo „pastirsko pismo“, apel ili poziv narodu, kako bi ga pokrenula na rad i sve osudila; takođe je zabeleženo da se u to vreme Srpska pravoslavna crkva nalazila potpuno u rukama engleske propagande i u službi antinacional-socijalističkog stava. Glavna krivica za takvo stanje pripisana je mitropolitu Josifu, koji je „svojim destruktivnim radom doveo delatnost čitave crkve u nered i učinio da ona uopšte ne funkcioniše kao institucija“. To je, kako se dalje navodi, uradio smišljeno da ne bi poslužila nemačkim, već engleskim interesima. Poručnik Majer, zadužen u Gestapou za pitanje crkve, predlagao je da mitropolit Josif bude interniran u jedan zabačeni manastir kako bi sa ostalim sveštenstvom imao što slabiji kontakt.

Takva ocena rada Srpske pravoslavne crkve usledila je posle odgovora mitropolita Josifa da Sveti sinod ne može donositi nikakve odluke bez patrijarha, da bi to bilo protivzakonito i da ne bi bilo priznato od naroda sve ono što patrijarh ne može eventualno sankcionisati. Zbog toga je mitropolit Josif zahtevao – „patrijarha treba osloboditi internacije da može da otvori sednicu Svetog sinoda.“ Na zahtev Nemaca da zauzme stav protiv komunista mitropolit je odgovorio da je to veoma teško pitanje i da je poznato da je Srpska pravoslavna crkva antikomunistički raspoložena, ali da se mora poznavati mentalitet srpskog naroda, ako se prema tom pitanju želi zauzeti stav. „Nemoguće je da se na Srbina pođe direktno“, već je neophodno da mu se na uvijen način predstavi opasnost od komunističke ideologije. Ako bi crkva otvoreno nastupila protiv komunizma, to bi imalo za posledicu otuđenje srpskog naroda od crkve.

Kad su došli na vlast, komunisti nisu uvažili njegov otpor prema Nemcima, jer se i tada opirao njihovoj stalnoj težnji da se crkva ponizi i gurne na marginu društva. Tako je, po povratku patrijarha Gavrila iz emigracije 1946, stavljen u kućni pritvor, a zatim poslat u manastir Rakovicu, gde je umro i bio sahranjen, uprkos amanetu da se sahrani u rodnom selu Drežniku, u crkvi čiji je ktitor.

Posle procene da se na patrijarha i mitropolita ne mogu osloniti, predstavnici Gestapoa, poručnik Majer i potpukovnik Tajhman, pokušali su da pridobiju za saradnju vladiku Nikolaja, sa kojim su vodili razgovore početkom decembra 1941. g. U Ljubostinji je sam Tajhman posetio Nikolaja polovinom decembra i iz razgovora sa njim mogao je nedvojbeno razabrati da Nikolaj svoj neprijateljski stav prema Nemačkoj još nije napustio. (Poručnik Majer je još dodao da je i general Nedić u jednom razgovoru sa vladikom Jovanom iz Niša takođe primetio da je Nikolaj još uvek onaj stari i da se nije promenio.) Na osnovu ovakvih informacija Benzler je zaključio da je sasvim razumljivo da se pod ovakvim okolnostima Nikolaj ne može privući ni za jednu političku funkciju. Istovremeno, praćen je svaki korak mitropolita Josifa prilikom njegovog putovanja kroz Srbiju, ne bi li se uočilo tajno sastajanje sa vladikom Nikolajem bez nemačkog odobrenja – iako su znali da između njih postoje kurirske veze i da nije neophodno da se lično sastaju.

Pitanje Srpske pravoslavne crkve (izuzimajući predstavnike nemačke vojske) zajednički su rešavali šef Upravnog štaba, general SS Harold Turner, predstavnik spoljnih poslova Benzler i šefovi obaveštajnih službi i Gestapoa. Na jednom sastanku predstavnika ovih službi kod Turnera, 30. decembra 1941. g., odlučivalo se o daljoj sudbini vladike Nikolaja i mitropolita Josifa. Za potonjeg je zaključeno da kao mitropolit prediktira pasivitet Srpske pravoslavne crkve i da iz tog razloga mora nestati iz Beograda. Postignut je sporazum da se mitropolit Josif vrati u Skoplje, a za ovo je valjalo pridobiti vladiku Irineja iz Novog Sada. Posle ovog sastanka, sutradan, Turner je izvestio Gestapo da vladika Nikolaj treba biti odveden u jedan pravoslavni manastir u blizini Beograda. Kao što je poznato, ta odluka je sprovedena tek godinu dana kasnije, u decembru 1942, kada je Nikolaj interniran u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Iz kasnijih dokumenata, ne vidi se šta je to bitno uticalo da se odluka u vezi sa vladikom Nikolajem odloži, a u vezi sa mitropolitom Josifom ne ostvari. Najverovatnije je sve stopirano zahvaljujući otporu ostalih članova Svetog sinoda.

Bez ovakvih, širih objašnjenja o držanju patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja pre Dahaua (odbijanje bilo kakve saradnje sa Nemcima i uticaj na mitropolita Josifa da se crkva drži po strani), ne može se razumeti njihova dalja sudbina, pa ni interniranje u logor Dahau. Činjenica je da se, iako su bili internirani, njihov uticaj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije smanjio, naprotiv, iz jednog izveštaja Gestapoa od 5. marta 1944. g. vidi se da je povećan: „Josif je jedan od najintimnijih prijatelja Gavrila. U slučaju kad bi Josif bio izabran za patrijarha, postoji opasnost da bi na osnovu svojih bliskih veza sa Gavrilom, radio po njegovim direktivama. S obzirom na protivnemačku delatnost mitropolita Josifa sad se vodi istraga.“

Jedna epizoda baca senku na celokupno njihovo zatočeništvo, a to je blagosiljanje ostataka kvislinških trupa i četnika Draže Mihajlovića u Sloveniji, koje su sačinjavali pripadnici srpskog naroda okupljeni na inicijativu Ljotića i Nojbahera i u njihovoj režiji. Srpski velikodostojnici su to učinili pod pritiskom Ljotića i Nojbahera, uz obećanje da će biti oslobođeni i prebačeni u Švajcarsku, doduše sa nejasnom ulogom. To se nije ostvarilo. Ova epizoda nije imala nekog efekta, najmanje u aprilu 1945.g., pred konačan slom nacističke Nemačke. Međutim, ostalo je otvoreno pitanje zašto su obojica crkvenih velikodostojnika bila naklonjena Ljotiću; iz toga se, dugo godina potom, izvodio zaključak da su profašisti – naročito Nikolaj. Niko do sada nije ozbiljnije istražio odnose između Dimitrija Ljotića i vladike Nikolaja. Da li je posredi bila bliskost njihovih političkih i religioznih ideja i kako su se one prožimale? Pitanje koliko je Ljotić u korporativni sistem ugrađivao ideje pravoslavlja s jedne strane, i koliko se Nikolaj, s druge strane nadao i verovao, da bi, ako bi se Ljotićeve ideje realizovale, moglo doći do stapanja države i crkve unutar korporativno staleškog uređenja, ostaje otvoreno.

Mišljenja sam da se mogla izbeći ovako oštra polemika i neposredne uvrede povodom knjige, da je rukopis dat na recenziju nekom ko se bavio istorijom Srpske pravoslavne crkve. Navedeni recenzenti jesu poznata i priznata imena u istorijskoj nauci, ali, oni nisu mogli da pomognu autoru da ovo pitanje svestranije osvetli – jer se zapravo njime nisu ni bavili. Osim toga, iako je naveo brojne napomene i obiman spisak izvora i literature, sam naslov i podnaslov unutar knjige, pa i sadržaj, pokazuju da autor nije dovoljno ovladao metodologijom istorijske nauke, te knjiga u celini više deluje kao publicistički nego naučni rad. U svakom slučaju, pozitivno je što je knjiga Predraga Ilića „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua“ objavljena, jer je izazvala burnu diskusiju. Poznato je da se nauka ostvaruje upravo putem dijaloga. Posle ovih rasprava može se očekivati da će pitanje celokupnog zatočeništva patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja biti celovitije i objektivnije obrađeno, ne samo od strane ateista, već i od duhovnih lica.