Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i NATO

   

Kako revitalizovati našu avioindustriju i avijaciju

Goran Veljković

Utva važna Srbiji kao i NASA Americi

Šta može naša avioindustrija danas - Koliko je bitno ulaganje u avioindustriju - Kako domaćom pameću izgraditi hi-tec armiju koja će voditi tehnološki i jeftin rat - Kada će domaći stručnjaci početi da rade u svojoj zemlji i za svoju zemlju - Da li će po prvi put u srpskoj istoriji umesto srpskih mladića ratovati proizvodi srpske namenske industrije

Svi ratovi vođeni od strane zapadnih saveznika u zadnjih deceniju ili više su u prvi plan izbacivali avijaciju koji služi da slomi neprijatelja i da omogući pešadiji da formalizuje pobedu koju je avijacija već postigla. Avijacija gađa ciljeve sa bezbedne daljine, pri čemu se protivnička PVO (Protiv-Vazdušna odbrana) neutrališe pre ili u toku dejstva, pametnim oružjima visoke preciznosti uz minimalne gubitke u tehnici i živoj sili. Praktično od napada na Irak 1991.g. pa sve do danas SAD su vodile ovakve ratove. Napad na SRJ 1999.g. je sigurno primer kako zapadne sile ratuju: minimalni gubici zahvaljujući maksimalnoj primeni avijacije koja postiže pobedu. Dakle, savremene vojske zapada imaju snažne i dobro opremeljene vazdušne snage spremne da u vrlo kratkom roku izvrše širok spektar zadataka, po bilo bilo kakvom vremenu a na vrlo velikoj daljini. U budžetu tih armija je avijacija prva, što naravno ne znači da se ostali delovi vojske (mornarica i pešadija) zanemareni, već je u pitanju redosled: jeste da su važni i pešadija i mornarica ali je avijacija važnija, za koliko važnija to već zavisi od države do države. Cilj svega je sačuvati ljudske živote sopstvene vojske, jer ljudski život je najvredniji. Tako rat postaje unosan biznis, a civili na ekranima TV-prijemnika gledaju predstavu zvanu hi-tec rat.

Opisan način organizovanja vojske naravno treba da se primeni i na naš slučaj, pogotovo što je naše stanovništvo staro, u proseku preko 40 godina, i sigurno je da smo vrlo osetljivi na gubitke u ljudstvu, pa je ta činjenica uslov svih uslova kada je u pitanju modernizacija naše vojske.

Poznato je da je naša vojska nebrigom političara u celini u jadnom stanju, pri čemu je avijacija gotovo pred gašenjem. Dakle situacija u našoj vojsci i sa našim VS je sasvim suprotna od one koju imaju savremene armije, uz specifičnost koju nema je ni jedna evropska država (osim donekle Grčke): taj problem se zove Kosovo.

Iz ministarstva odbrane je poodavno došla najava da će ne samo biti više goriva za avione već će se krenuti sa remontom nekih lovačkih aviona, i to i u inostranstvu, kao i da će verovatno 2010 godine (magazin 'Odbrana' broj 6) doći do kupovine novih lovačkih aviona za našu avijaciju (što je vrlo brzo izazvalo sličnu najavu hrvatske strane). Da navedem za primer cene nekih kupovina da bi se stekao uvid u obim posla, i to Češke i Mađarske. Na neki način su i Češka i Mađarska slične našoj zemlji, ali moram da napomenem da ni jedna ni druga zemlja nemaju problem Kosova, te bi poređenje sa Grčkom ili Izraelom bilo daleko realnije, pa u tom smislu i treba usmeriti strategiju naših VS. Češka za 14 lovačkih aparata tipa Gripen treba da plati lizing na 10 godina u vrednosti od 645 miliona eura a Mađarska za lizing 14 Gripena treba da plati u toku 15 godina 923 miliona američkih dolara... Odmah se vidi da su cifre ogromne i odmah se moramo pitati odakle tolike pare. Sa stanovišta troškova teško da će naša vojska imati skuplje sisteme za uvođenje u naoružanje od avijacije. Kupovina polovnih lovaca bi takođe bila skupa jer unapređenje ovih koje sada imamo (a uglavnom ne lete) će svakako biti najjeftinija mogućnost.

Avioindustrija u Srbiji danas

Male zemlje poslove kupovine aviona dogovaraju tzv. ili barter ili ofset aranžamanom. Kod barter aranžmana se vrši razmena robe za robu (a taj oblik se sada ređe koristi) a ofset aranžman je češći i malo komplikovaniji jer podrazumeva plaćanje isporučene robe ali se isporučilac obavezuje da uloži istu ili veću sumu u državu kupca. Male države donose zakon o ofsetu pa u njemu definišu kako će se obaviti kupovina (naša država to još nije uradila). Treba biti optimista pa smatrati da ćemo imati industriju koja će moći da robom koju proizvodi da plati isporuku. Šta uraditi da se omogući da se kupljeni aparati plate u što većoj meri što kvalitetnijim (skupljim) proizvodima? Ili: šta učiniti u narednom periodu da se omogući da naša avioindustrija bude osposobljena da učestvuje u što većoj meri u ofsetu i da bude tako osposobljena za međunarodnu utakmicu. Tipičan srpski političar će reći 'privatizacija', čarobnu reč koja dobro dođe kada se povede reč o ekonomiji, a naša jedina fabrika vazduhoplova Utva je namenjena za privatizaciju. Ali da li je to najbolje rešenje? Između zle namere i neznanja mala je razlika, pa se upitajmo kako da onaj deo industrije koji treba da je najprofitabilniji i najbitniji za našu vojsku treba da se privatizuje iako se u ovom trenutku sastoji od gotovo prazhih hala i fabričkog zemljišta.

Dakle, avioindustrija u Srbiji je danas oličena u fabrici Utva iz Pančeva, uz još nekoliko koje se sa njom dopunjavaju: Prva Petoletka iz Trstenika, Vazduhoplovni institut koji je sada deo VTI-a (Vojno-Tehničkog Instituta), Teleoptik iz Zemuna, remontni zavod 'Moma Stanojlović', Mašinski fakultet u Beogradu te VOC – Vazduhoplovni Opitni Centar. Pomenute kompanije su uglavnom razbacane po nevazduhoplovnim strukturama, ne deluju jedinstveno i ne ispunjavaju uslove za strogo i egzaktno upravljanje vazduhoplovnim tehnologijama i programima, što praktično znači nemogućnost jedinstvenog tržišnog nastupa a to se nije smelo dozvoliti. Pitanje koje ovde treba otvoriti je zašto Utva nije na spisku fabrika (njih šest) koje se ubrajaju u tzv. namensku industriju. Ako uzmemo u obzir ono što je rečeno u uvodnom delu teksta, gde je istaknuta vodeća uloga avijacija u modernim armijama, zar nije logično da i industrija koja proizvodi avione bude vodeća među ostalim namenskim fabrikama, a ne isterana iz njihovog društva i određena za privatizaciju.

Kakva je uloga avioindustrije u inostranstvu? Da bi to ilustrovali, uzmimo primer Češke i Južne Koreje. Česi su bili spremni da ulože preko milijardu dolara u proizvodnju 72 aviona L-159 ALCA, sa novim i jačim američkim motorom i poboljšanom (američkom) avionikom i spremnošću da ga proglase ni manje ni više lovcem, pri čemu aerodinamički taj avion je i sa dosta jačim motorom od našeg G-4 uglavnom slabijih karakteristika od njega. Koreanci mimo svake ekonomske logike (jer serija za njihove vojsku nije dovoljna da vrati uložena sredstva) ulažu u razvoj i proizvodnju nadzvučnog školsko-borbenog aviona T-50 samo da bi unapredili i razvili svoju avioindustriju i da bi je pripremili za tržišnu utakmicu i eventualni izvoz. Mogla bi se navesti i lista čitavog niza zemalja koje pokušavaju, prema svojim mogućnostima, da podignu kakve-takve vazduhoplovne kapacitete za remont/proizvodnju/projektovanje aviona ne bi li koliko toliko smanjili ogromne troškove opremanja avijacije. Ovi primeri ilustruju kako ozbiljne države tretiraju avioindustriju: jedino ispravan pristup je da je avioindustrija STRATEŠKA grana nacionalne ekonomije i da tako mora da se tretira. Svaki drugi način razmatranja avioindustrije je pokazatelj neznanja i nedoraslog državnog vodjstva. Odmah se to može uporediti sa stanjem naše avioindustrije, ishod je naravno porazan po nas.

Šta je specifičnost naše situacije? To što mi imamo određeni stepen razvoja avioindustrije koji je neiskorišćen iz ko zna kojih razloga (nisu samo novčani), pri čemu postoji sigurno tržište za proizvode avioindustrije: naše VS, a onda je moguć izvoz, a uz mogućnost ofseta (za nove tehnologije) i direktna proizvodnja za strane naručioce. Troškovi za početak rada avioindustrije su relativno niski, jer su raspadom države su ostale fabričke hale, tehnički crteži, alati, stručni ljudi ... sve što sada naša država dobila u nasledstvo (ili: na poklon) i ne mora da plaća i da razvija od nule. Ukoliko bi se pametno radilo, Utva bi mogla da se strateški pozicionira kao proizvođač za naše VS ali i za svetske lidere avioindustrije Erbas i Boing. Obzirom da smo mala zemlja nije preterivanje ako kažem da je Utva po svom značaju za nas išto što i NASA za Ameriku.

Šta bi trebalo a šta moglo

Danas je za svaki vojni avion najvažnije kakvu eletronsku opremu (avioniku) ima, te to važi i za G-4/Orao (za koje postoji sačuvana proizvodna linija): treba što hitnije ugraditi novu, savremenu avioniku. To u slučaju G-4 znači da treba da se unapredi na tzv. LIFT standard da bi mogao da se koristi za obuku pilota za avione novih generacija, ali tada i njegove borbene mogućnosti drastično rastu jer može da koristi savremeno pametno oružje. Orao ima dvosedu varijanta koja može da se unapredi na LIFT standard i da se koristi u višim fazama obuke pilota, kada je takav Orao sigurno sigurno jeftiniji od dvosedih nadzvučnih lovaca, a osetno raste mogućnost borbene upotrebe, kao i mogućnost prodaje mogućim kupcima koji žele ovakav avion za obuku (možda u paru sa G-4!). U jednosedoj borbenoj varijanti Orao može da ima avioniku kao i bilo koji savremeni avion i da otkriva i napada ciljeve pametnim oružjem na kopnu, moru i vazduhu. Sledeća stvar koju treba unaprediti kod G-4/Orla je motor: novi motori bi omogućili veću nosivost, brzinu i okretnost. Posebno je problem motora izražen kod Orla, jer su mu motori veliki, teški i neekonomični za današnje standarde. Mogućnosti unapređenja postoje još i kod osavremenjivanja zmaja aviona, radi smanjenja težine (novi materijali) ili upravljivosti (tzv. dodatne upravljačke površine). Inače, da nije bilo raspada države, G-4 je mogao da bude jedan od naših najprodavanijih artikala jer je bilo veliko interesovanje za njega, zbog kvaliteta i cene, dok je Orao mogao da bude unapređen do nivoa brzina od oko 1800-2000km/h, što je bilo najavljivano u stranoj štampi. Ostaje pitanje kako platiti modernizaciju, no sigurno je da u bilo kom obliku da se radi poboljšanje, moguće je kupljenu robu, tehnologije i usluge u većoj ili manjoj meri platiti kontraisporukama naše avioindustrije.

Druga stvar po važnosti kod vojnih aviona je kvalitet oružja kojim su naoružani. Tu imamo šta da ponudimo, jer je VTI razvio familiju pametnih oružja: TV-vođenu raketu Grom, lasersku bombu i projektil ALAS koji ima ugrađen mali mlazni motor i može da gađa cilj na više desetina kilometara. Ovakva oružja omogućavaju dejstva na cilj sa bezbedne daljine, dakle van domašaja protivničke PVO, visokom preciznošću i verovatnoćom da će se cilj podogiti iz prvog pokušaja. Sa stanovišta biznisa ovo je bitno jer mi možemo da potencijalnom kupcu ponudimo kompletno rešenje, dakle ne samo avion već i naoružanje, čime se dobija na ozbiljnosti i 'težini' ponude koju u takvom vidu imaju uglavnom samo veće države. Nažalost, ne zna se da su ta pametna oružja ispitana i da je krenula proizvodnja. To samo donekle može da se opravda ekonomskom situacijom, jer ta sredstva treba ispitati i dovesti do nivoa da proizvodnja može da krene odmah po potrebi.

BL (Bespilotna Letelica) izložena na sajmu Partner 2005, nazvana IBL-2004, koja se ispituje, može i treba da bude vesnik novih tehnologija i novih mogućnosti za naše VS. Činjenica je da postoje ozbiljne prognoze da će udeo BL uopšte, koje se sada proizvode za razne namene, sve više rasti, čak i vremenom zameniti u mnogo zadataka klasičnu avijaciju. Naš cilj je da što pre stvorimo porodicu BL-a za potrebe izviđanja iznad zone bezbednosti i uopšte za nadgledanje teritorije Kosova u realnom vremenu, uz razmenu podataka sa zemaljskim stanicama ali i sa našim avionima u vazduhu. To nije ni ekonomski ni tehnički za zemlju naše veličine neostvariv zadatak. Sigurno je bolje ulagati u razvoj sopstvenih BL nego plaćati debele pare tamo nekome za satelitsko nadgledanje.

Da napomenem da postoji uvek mogućnost davanja usluga školovanja stranih pilota na našoj vazduhoplovnoj akademiji, što je unosan posao. Takođe, šansa postoji ili u davanju u zakup naših aviona radi nadzora vazdušnog prostora nekim susednim državama ili da mi to radimo za račun drugih. To možemo da radimo sigurno osetno jeftinije od onoga što rade zapadni pripadnici NATO (npr. ono što radi Italija Sloveniji). Ali za tako nešto je potrebno imati i akademiju i održavane avione i istrenirane pilote...

U pogledu najave remontovanja stranih aviona naših VS, pomenimo da su oni ruskog porekla, i da su ruski avioni tipično aerodinamički odlično rešeni. Međutim, obzirom da je ruska tehnologija u principu slabija od zapadne, to je prilika da ugradnjom zapadne avionike (što npr. rade Indijci sa svojim Suhojima) dodatno unapredimo našu flotu a dogovorenu kupovinu avionike platimo (između ostalog) robom koju proizvodi naša avioindustrija. Sličan zaključak se može izvesti i za moguću kupovinu helikoptera:ako kupimo ruske helikoptere, možemo ih vesternizovati a kupljenu elektronsku opremu platiti proizvodima avioindustrije.

Stoga, način revitalizacijje avioindustrije je da se ona uposli kroz nadogradnju aviona domaće ili strane proizvodnje, a sa tom nadogradnjom kao referencom postati partner velikim svetskim firmama (Erbas, Boing...). Time bi budućnost proizvodnje vazduhoplova u Srbiji bila osigurana. A vioindustrija je veliki i vrlo unosan biznis, sigurno unosniji od proizvodnje metaka, pušaka, minobacača...

I posle svega ...

Sva je prilika da će pregovori o statusu Kosova početi i završiti se a da albanska strana neće biti uverena da SCG ima ozbiljnu vojsku koja je spremna da vrlo brzo i efikasno deluje iz vazduha na svaki tačkasti cilj i pogodi ga iz prvog pokušaja, na taj način nadomeštajući nespremnost svog stanovništva za rat, ali i saopštavajući Albancima da bi imali vrlo velike gubitke uz minimalne srpske gubitke. Naravno, ako je tamo NATO, to znači da je naše vojno angažovanje do daljnjeg malo verovatno. Tu naša vojska treba da odigra ulogu deterenta, odnosno odvraćanja od ugroženja bilo koje vrste, a u ovom slučaju spremnosti brzog dejstva na Kosovu. Sve ovo o čemu sam pisao, a što nam treba za ozbiljan državni nastup kada je reč o Kosovu, treba nam i za PfP kao i za NATO, ta dva cilja su sasvim kompatibilna. Onaj ko smatra da nam avijacija nije potrebna (a takvih je mišljenja bilo sa veoma visokih mesta) treba da se suoči sa javnošću i da u nekoj budućoj misiji, kada budemo u PfP ili NATO, a kada počnu da stižu kovčezi sa mrtvim telima naših pešadinaca, objasni javnom mnenju da li je moglo bez žrtava. Uvek kada NATO organizuje ratne misije, traže se i avioni i vojska, a može ili jedno ili drugo. Ako se potrudimo da ratuju naše pare i naše znanje umesto nas (kroz proizvode koje sam opisao), sigurno će žrtve (naše ionako istrošene nacije) biti minimalne. Nacija koja je dala Teslu, Pupina, Milankovića valjda može da posle toliko godina posle njih priušti sebi mogućnost razvoja primenjene nauke kroz vojne programe, ako je potreba tako preka a jeste vrlo preka: ne postoji za našu nauku, sa stanovišta naših strateških nacionalih interesa, ništa bitnije u ovom trenutku od dovršetka projekata koje sam nabrojao. Time će se između ostalog reka naših inženjera koji odlaze na zapad valjda jednom zaustaviti, i oni početi da svojoj zemlji vraćaju sredstva koja je ona uložila u njih. Što se pre shvati potreba ulaganja u nabrojane programe to je veća mogućnost bržeg hvatanja priključka sa razvijenim svetom, i to ne samo vojno jer se kroz razvoj tržišta (koji je u toku kod nas) ulaganja u vojne programe vraćaju preko civilnih primena, nego i kroz minimalne žrtve u bilo kakvom vojnom angažovanju, a takav je rat najjeftiniji. Sa takvim gledištem na ulogu avijacije, ona postaje za nas bitna u meri u kojoj su npr. Rusiji bitne nuklearne snage a te snage zapravo Rusiju čine silom.

Primetimo na kraju da je reorganizacija vojske koja je u toku urađena tako da brojčano naša kopnena vojska nije predviđena za suprotstavljanje zajedničkom dejstvu separatista na Kosovu i Albanske armije (a što nam se već jednom desilo). Takođe avijacija brojčano nije predviđena za tako nešto, da ne govorim o mornarici koja je sada tuđa. Narod koji neće da brani svoju državu, ne zaslužuje ni da je ima.

preneseno iz magazina Geopolitika

 

 
 
Copyright by NSPM