Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

   

 

Dušan Tubić

SRPSKI „DAN POSLE“

Šta preduzeti (a da bude pametno i delotvorno) povodom predloga o konačnom rešenju statusa Kosova i Metohije koji je Savetu bezbednosti UN podneo Marti Ahtisari, a koji su u američkom Kongresu podržali i republikanci i demokrate? Među onima koji podržavaju Ahtisarijev, tj. američki predlog su i dvojica kandidata za budućeg predsednika SAD. Jedan demokrata, drugi republikanac, različitih političkih stavova, ali su im po pitanju Kosmeta stavovi identični! Pored SAD, plan o nezavisnosti Kosova i Metohije otvoreno podržavaju Engleska i EU. Zasada je odlučnije protiv jedino Rusija (iako i Kina daje signale da bi podržala ruski veto). Doduše, ima i onih koji „privatno“ protestuju protiv urušavanja međunarodnog poretka, ali ako ih pozove Buš (ili Kondoliza), verovatno će i oni, nakon razgovora, dobiti „svoj čvrst stav“. Iako odluka Kongresa nije obavezujuća i nema automatsku primenu, budući da je spoljna politika isključivo u nadležnosti predsednika SAD i njegove administracije, ona će imati uticaj na stav predsednika, javno mnjenje i politiku Stejt departmenta.

MAZOHIZAM SRPSKIH MONDIJALISTA

U ovom momentu Srbija nema nikakvu šansu ni kod republikanaca ni kod demokrata SAD. Možda bi Srbiji, i „demokratama“ i „patriotama“ na srpskoj političkoj sceni, bilo najbolje da ne tražimo „slamku spasa“ od Rusije, Kine, Indije, a da i dalje bezglavo letimo u zagrljaj SAD i NATO. To je pojava političke šizoidnosti i nacionalnog mazohizma o kojoj bi više mogli reći psiholozi i psihijatri.

U sferu nacionalnog mazohizma spada neprekidno kukanje nad teškom sudbinom i nepravdom koja nam je nanesena (a koja je evidentna), kao i žalopojke da smo tobože izgubili „medijski rat“ jer ga nismo vodili niti smo za to imali prostor. Naravno, to ne amnestira ni miloševićevski, ni đinđićevski, ni Koštuničin, a ni ovaj sada tadićevsko-koštunički režim za nesposobnost i neaktivnost. Uzgred, srpski kokus u SAD je samo uludo bacanje para i prašine u oči građanima Srbije! Taj kokus nije ni uticajan, niti vlada u Srbiji zna šta bi sa njim. Njegov glas se u Vašingtonu gotovo i ne čuje, već se o njemu priča samo u Beogradu. I cela je priča oko lobiranja prenaduvana i svodi se na reketiranje malih, naivnih i nezrelih naroda i etničkih skupina (Srba i Šiptara). I jedni i drugi se ne slušaju, ne pitaju, ne mogu ni o čemu da samostalno odlučuju. Oni su tu samo da plate – novcem, naftom, rudom, postavljanjem baza, drogom ili već nečim drugim... Srpska naiva ogleda se i u tome što su se neki ponadali da će Amerika promeniti odnos prema Srbiji odlaskom Miloševića i Klintona sa scene. Ipak, „sve je isto samo njih nema“.

Naša politička i intelektualna elita je sujeverno, verujući u kojekakve „signale“, ispala po ko zna koji put naivna i prevarena. Ta i takva elita i dalje budalasto, svesno ili nesvesno (slučajno ili namerno), odvlači, zavlači, obmanjuje srpsko društvo i uliva mu lažnu nadu. Zašto nas ta mazohistička politička paradigma stalno prati? Želimo da verujemo da je u pitanju samo neznanje, glupost i naivnost, a ne nešto gore od toga.

U vezi sa tim političkim mazohizmom je „domaći palanački globalizam“ (Vasilije Mišković). Kosmopolitizam Beograda Srbiji ponovo ne daje ni odgovor, ni izlaz. A Zapad očajnički žuri da što pre reši pitanje Kosmeta (prvo nadgledana nezavisnost, a onda i bez nadgledanja). I oni našim kosmopolitima u Beogradu poručuju da je interes Srbije da prepusti Šiptarima KiM, i to – što pre! Zabrinuti su da „Srbi puno gube“ ako Kosmet što pre ne dobije nezavisnost, pa tu nabrajaju: renovsku stabilizaciju i pridruživanje, hopsheferovski ulazak u NATO, MMF-ovske kredite, ogromne investicije koje samo čekaju srpsko „da“... Kako se tu lepo uklapa njihov cinični politički sadizam sa našim mazohizmom, njihova drskost i bezobrazluk sa našom snishodljivošću i udvorništvom. Rajinski mentalitet je trijumfovao u kosmopolitskom “ krugu dvojke ” .

To ide dotle da u našim žalosnim medijima nema gotovo nikog da odgovori na teze da se Albancima daje Kosovo i Metohija za naše dobro. Ajde što nam uzimaju 15 odsto teritorije, već što toliko potcenjuju našu pamet (ili je možda ne potcenjuju). Da nije tužno – bilo bi smešno! I zar niko, baš niko od organa vlasti u Srbiji i medijski eksponiranih ličnosti nema hrabrosti da im kaže – dosta? Moramo se pomiriti s tim da će sa ovom i ovakvom „političkom elitom“ Amerika još dugo bolje od nas znati šta je za nas “bolje“.

Njihova strategija na ovim prostorima ne menja se decenijama, pa i vekovima. I sve što rade je planski i sistematično. Amerika je strategiju prema Balkanu nasledila od Londona (na posredan način i od Beča). Nama u ovoj priči ne može presudno pomoći nikakav „lobi“ (a naročito ne neki smešan hokus-kokus) ni „medijska ofanziva“, već pre svega okupljanje svih nacionalnih snaga na realizaciji onog što svaka normalna zemlja vidi kao svoju strategiju i nacionalni interes. Međutim, dok smo mi u idejnoj konfuziji, ideološki podeljeni i partijski sukobljeni, a sa sadašnjim odnosom snaga u svetu, gotovo da nemamo nikakve šanse. Jedina šansa Srbije je političko jedinstvo o strateškim pitanjima, mobilizacija svih resursa iz zemlje i dijaspore (što nijedna naša vlada nije pokušala), jedinstvena i realna strategija koja bi se gurala energično, pragmatično i sistematično. Ipak, znajući koliko smo daleko i od prvog uslova, a to je definisanje minimuma nacionalnih interesa, moramo konstatovati da ovakva elita ne može da iskoristi ni „zicer“ koji joj se nudi.

Moramo se suočiti sa mračnom realnošću – da imamo verovatno najgoru političku elitu u Evropi i da se Amerika zainatila da Albancima pokloni nezavisnost. Iznećemo zanimljiv stav Jevgenija Primakova koji dosta objašnjava: „...zalaganje Zapada da se KiM po svaku cenu dâ puna nezavisnost je zbog nastojanja da dokažu da nisu bez razloga bombardovali Srbiju 1999. godine...“ Zaista je van racionalne sfere političkih interesa i strategija toliko insistiranje da se jednoj državi koja se dokazuje kao „kooperativna“ Zapadu oduzima 15 odsto teritorije. Moramo se zapitati zašto je takav izrazito negativan odnos prema Srbiji, koji je, čini se, gotovo bez ikakvog realnog interesa. Kako bi rekao Ekmečić, „mnogi daju pregled srpske istorije, ali ne daju njeno tumačenje“, a Andrić nastavlja o „kobnoj liniji srpske historije što se bez prestanka kreće između klanja i oranja“. Čuveni francuski pisac Andre Marlo je 1975. u intervjuu izjavio (misleći na odnose Srba i Šiptara): „...vi niste pri sebi! Dozvolili ste i svom narodu i Albancima da se tamo stvori pakao, neko vam ga je podmetnuo!“

KIPARIZACIJA SRBIJE

U čemu je, osim u pravoslavnoj veri, sličnost između nas i Grčke? Da li u verovanju njih i nas da su nam Amerikanci prijatelji, pa čak i partneri (kod nas su to do skoro javno iznosili Živković, Tadić, Jovanović, Svilanović, Drašković...). Grčka dijaspora i grčki lobi u SAD su jači od srpskog. Čak je i „njihove gore list“ Dukakis bio jedan od kandidata za predsednika SAD, pa Aristotel Onazis, uspešan Grk u SAD, i drugi... Grci su živeli u lažnom uverenju u prijateljstvo i partnerstvo sa Amerikom sve do 1972. godine kada je Turska okupirala trećinu Kipra. I niko, osim Turske, nije priznao samoproklamovanu republiku turski Kipar.

Tako je punih 35 godina, a SAD i ostali sada žure da „za dobro Srbije, kao naši prijatelji, dobročinitelji...“ što pre priznaju državu Kosovo. Ipak, Grčka i Srbija za Ameriku nisu isto, zar ne ? Da je Amerika rekla „ne“, ne bi Turci to smeli učiniti. Ali nije. Grci su tada doživeli teško i bolno razočaranje u „ljubav“ Amerike. I oni su imali samo „jedan dan posle“. Zato ne čude demonstracije u Grčkoj protiv SAD, pa i raketiranje američke ambasade. Antiameričko raspoloženje u Grčkoj ima koren u toj istorijskoj nepravdi.

Kad narodu i zemlji koja je kolevka evropske kulture, koja je dugo i u NATO i u EU, Zapad ne da nije pomogao, već je i aminovao okupaciju dela Kipra, šta bi mogla da očekuje „ozloglašena Srbija“. Grčka važi za modernu demokratsku zemlju (iako joj neki kao Hantigton kao pravoslavnoj osporavaju da je deo Zapada), dok je Srbija još pride optužena za „velikosrpski hegemonizam i pokušaj stvaranja velike Srbije“. Svi pričaju o velikoj Srbiji, a Srbija je sve manja i uža, za šta su se pobrinuli svetski moćnici, u koje se kunu domaći mondijalisti. Oni papagajski ponavljaju „dobićemo ovo i ono“ ako „damo Radovana i Ratka“. I „dobićemo“ zauzvrat nezavisno Kosovo, nova poniženja, pokretanje pitanje Vojvodine i Raške i „pripremu za ulazak u EU“ 2030. ili kasnije.

Naša situacija je toliko teška da se čini da nema nikakvog izlaza. Podeljeno i siromašno društvo, ideološka konfuzija u glavama elite, posvađane političke snage koje se mogu dogovoriti samo oko privatizacije, što je eufemizam za podelu plena... Ovo svakog građanina Srbije zabrinjava, deprimira, zbunjuje i upozorava, ali ne i naše političare. Danas na političkoj sceni nema političara koji može, hoće i sme da definiše srpske nacionalne interese i „ granicu u ustupcima ispod koje se ne može ići!

SVI SRPSKI DANI „D“ 

Više puta smo dovedeni u „dan posle“, ali ni to nije bila prekretnica u srpskom razmišljanju. Čini se da je preveliko oslanjanje na Rusiju jednostranost, od koje je gore samo oslanjanje na Ameriku, koja hoće da nam uzme Kosovo, ili na EU, koja ni sama ne zna šta želi, tj. hoće ono što joj Amerika kaže. Srbija je imala više takvih dana “D”: 1914. kad je ušla u rat ne znajući šta hoće, 1918. kad je izašla iz rata ne znajući šta joj je interes i ulazeći u zajednicu sa onima koji su vršili zločine nad njenim stanovništvom, što se ponovilo 1941. i 1945.

Ne znajući šta želi i kuda treba da ide, Srbija je dočekala ustav iz 1974, pa raspad SFRJ 1990–1991. Kad je ta država bila klinički mrtva, jedino se Srbija (i miloševićevska i antimiloševićevska) za nju borila. A pri tome smo optuženi (što su mondijalisti-mazohisti prihvatili) da smo tu državu jedini rušili. Srpski dan “D” bio je i početak rata u Hrvatskoj i Bosni u kome Srbija nije znala kako da se postavi i šta želi. I Milošević i naročito opozicija su pre ili kasnije poželeli da se nekako ratosiljaju „prekodrinskih Srba“ i da ih manje-više prepuste antisrpskim režimima Tuđmana i Izetbegovića.

Poslednji srpski dan “D” bio je 5. oktobar kad je dekadentni autoritarni režim zamenjen kvazidemokratskom oligarhijom, koja je uspela ono što je izgledalo nemoguće – da u nekim stvarima bude još neodgovornija od Miloševića. Doći će uskoro novi dan “D“, ko zna koji po redu, a tzv. demokrate i patriote biće zatečeni, nespremni, i ostaćemo ponovo bez izlaza i odgovora, što zbog nepovoljne geopolitičke situacije, što zbog konfuzije u glavama i rajinskog mentaliteta domaćih mondijalista. Istorija nam je poslednjih stotinak godina pokazala da su nas vodili gubitnici (da ne pomenemo neku goru kvalifikaciju).

I ovi koji su apriori „za“ Zapad i apriori „protiv“ Zapada nisu srpski odgovor. Nisu ni oni koji su apriori „za“ Rusiju. Odgovor je – sa svima, uz međusobno uvažavanje i stavljanje srpskih nacionalnih interesa ispred ličnih i stranačkih. Takve političare Srbija danas nema! Naši lideri su se u proteklih petnaest–dvadeset godina pokazali potpuno nesposobni da odgovore izazovima raspada zemlje, ratovima i krizama.

 

 
 
Copyright by NSPM