Dušan Tubić

KOSOVSKI BERMUDSKI TROUGAO (NEMAČKA – RUSIJA – ANGLOSAKSONCI )

Kad je kao novoizabrani kancelar Nemačke Angela Merkel u obraćanju javnosti, nakon inauguracije, kao prioritet nemačke politike istakla približavanje i harmonizaciju odnosa Nemačke i nosilaca angloameričke politike, mnogi su je proglasili za „proameričkog političara“. Tako definisana spoljnopolitička agenda najjače zemlje Evropske unije mogla je da zabrine svakoga ko imalo promišlja spoljnopolitičke teme i probleme u Srbiji jer se činilo da se smanjuje šansa za iole samostalnije delovanje Nemačke i EU u okruženju, pa i šire na svetskom planu.

Ovih dana, po dolasku iz SAD, ista ova uvažena dama izjavila je „da je Kosovo i Metohija takoreći vrlo blizu nezavisnosti“. Bez obzira na to što je tokom boravka u „najdemokratskijoj zemlji na svetu“ Merkelova verovatno dobila „neke savete“, čime je stimulisana da ovo iznese kao „lično mišljenje”, činjenica je da je ovo izjavio lider najjače evropske države. Dakle, iako se Nemačka do sada držala veoma uzdržano oko raspleta kosovskih pregovora, ovakve izjave pokazuju da se podleglo pritiscima američke administracije.

Nemačka, uzgred, predsedava EU u prvih šest meseci ove godine, čime ova izjava dodatno dobija na težini. Ovom i sličnim izjavama gospođa Merkel i nemački ambasador Cobel navukli su gnev Srba i stvorili „idealne uslove“ za orkestriranu kampanju određenih političkih snaga i nevladinog sektora – kojoj se, nažalost, pridružio i predsednik Tadić – koji plasiraju jednostranu medijsku priču o tome kako je, valjda, za sve što se dešava najodgovornija Nemačka. Pri tome je simptomatično da su slične izjave drugih, mnogo bitnijih ambasadora ostale bez komentara tih istih i sličnih „nacionalnih dušebrižnika“.

Kad ovome dodamo i milion puta ponovljene tvrdnje „tumača demokratije“ da ne možemo da se oslobodimo Miloševićevog nasleđa jer su se domaće demokratske snage pokazale umnogome i nesposobnije da se nose s unutrašnjim i spoljašnjim izazovima, onda je slika srpskog propadanja gotovo kompletirana. Pitamo se samo dokle će Milošević biti krivac za neuspehe „demokrata“ i do kada ćemo slušati pridike da moramo „gledati u budućnost i odreći se prošlosti“. Ispostavlja se da su odgovorni svi osim njih: i pokojni Milošević, i srpski nacionalizam, i „kočione snage“ i Nemačka... Prema njihovom mišljenju, Srbi bi trebalo da se odreknu sebe i svoje slavne istorije, da bi, eto, oni dobili podršku Zapada, pa i dalje servilno služili nacionalnim interesima, ali ne našim. Da, zaista je u pravu bio Đinđić kad je gotovo pokajnički rekao da se više demokratija ne može dokazivati na štetu nacionalnih interesa jer to onda i nije demokratije već – vazalni odnos. Naša demokratska elita ne samo da ništa ne čini da se stvari poprave, već naše društvo udaljava i od istine o sebi i o svetu. Ma koliko se predstavljala kao moderna i „svetska“, ona zapravo ne razume kako funkcioniše moderni svet.

Srbiji se žuri, ali gde

U kontekstu ovakvih događaja imamo i dve nimalo slučajne i ishitrene izjave demokrate Borisa Tadića o Nemačkoj kao zemlji koja je najodgovornija za naš loš položaj kad je reč o Kosovu. Ovakav, da kažemo „antinemački“ stav dijametralno je suprotan politici Zorana Đinđića, koji je u Nemačkoj video potencijalno najpouzdanijeg srpskog političkog i ekonomskog partnera. Tako je Cobelov prethodnik Kurt Leonberger nudio pomoć i saradnju Nemačke i Srbije, što nekima, očigledno, nije bilo u interesu. Naime, Đinđić nije imao ključne poluge vlasti jer je ekonomiju držao G17 koji nije želeo da Srbiju više veže za nemački brod. Kako je u ekonomiji bio vezanih ruku, Đinđić nije mogao da napravi neke ozbiljnije ekonomske i razvojne projekte. Ipak, bilo je jasno da se nije slagao s „neoliberalnim programom“ ekonomske deindustrijalizacije Srbije, o čemu svedoče njegove izjave nekoliko meseci pre smrti (kao i verbalni sukob s Dinkićem u januaru 2003)

Nasuprot toj „kontinentalističkoj“ orijentaciji pokojnog premijera, na čelo Demokratske stranke došli su ljudi s drugačijim idejama i geopolitičkim smernicama. Današnje rukovodstvo DS-a, na čelu s Tadićem, nije bilo deo vrha stranke, niti je imalo neko naročito Đinđićevo poverenje. Dakle, nakon pogibije premijera i lidera DS-a, nastupila je drugačija politika demokrata koja ne može lako da dokaže kontinuitet s politikom prethodnika. Pri tome, mi ne pripadamo onima koji su „zaljubljenici“, a još manje onima koji su protivnici „imena i lika Đinđića“, već samo nastojimo da realno ocenimo orijentaciju ove stranke u onom i ovom periodu.

Šta su činjenice? „Sartid“ je prodat (čitaj poklonjen) SAD posle ubistva Đinđića. Oni koji se danas kite perjem demokratskog opredeljenja i predstavljaju se kao njegovi naslednici ne mogu da se mere s njim kao političarem. Mnogi se kunu u lik i delo Zorana Đinđića, u predizbornoj kampanji su i Ružici Đinđić nudiliznačajne funkcije, od čega sada nije ostalo gotovo ništa (doduše, ona se sama odrekla poslaničkog mesta).

Da ne bismo ispali jednostrani i na strani „snaga bivšeg režima“ – koje nova politička elita onako „demokratski prezire“ – može se reći da je i pre 5. oktobra bilo dosta antinemačkog raspoloženja (za šta je, značajnim delom, odgovoran i sâm Berlin). Tako se u vreme vladavine Miloševića, kao i od njegovog „omiljenog opozicionara“ Šešelja moglo čuti da je za raspad SFRJ najodgovornija Nemačka.

Ruska karta – blef?

Kad upitate srpske političke lidere gde je naša šansa, svi orkestrirano izjavljuju – Zapad, Evropa i Rusija. U praksi su sve dali Zapadu, a očekuju podršku i pomoć Rusije! Dok skoro svi govore o „uravnoteženoj spoljnoj politici“, zapravo su i dalje okrenuti samo Zapadu, pre svega SAD. Kada i komuniciraju s Rusima, to čine formalno ili iz marketinških razloga, ili čak idu dotle da od Rusije traže podršku za naše „evroatlantske integracije“. Da nije tužno i ružno – bilo bi smešno.

U ranijim tekstovima pisali smo šta je sve (pro)dato Zapadu. Nije na odmet istaći da je pored “Sartida“ dodeljena frekvencija Televiziji „Foks“, kao i zgrada „Maršalata“. Posebno treba napomenuti opremu vrednu 100 miliona dolara koja je pod vrlo čudnim okolnostima kupljena od „Motorole“ za „čipovanje Srbije”. Ne treba zaboraviti ni pritisak na premijera da za ministra poljoprivrede imenuje Ivanu Dulić-Marković.

Koliko je Rusija jaka da nam u ovoj situaciji bude pouzdan partner, teško je reći. Mora se priznati da se s ovakvim odnosom Beograda prema Moskvi teško može očekivati previše. Pored toga, pitanje je da li će Rusija rizikovati svoje odnose sa Zapadom da bi podržala usamljenu Srbiju?

No, da smo Rusiji i Nemačkoj dali šansu, da im je ponuđen ozbiljan partnerski odnos u kome bi Srbija igrala ulogu mosta između te dve države, danas bi za nas situacija bila povoljnija. Iza Srbije bi sada stajali partneri od svetskog ugleda i značaja, pa bi jedna zbog druge – i Rusija i Nemačka – imale drugačiji odnos prema Beogradu. Naročito bi Rusija više uvažavala Srbiju zbog njenih veza s Nemačkom. Takođe, u tom slučaju imali bi manje motiva da popuste pred američkim pritiscima i da od svega pilatovski peru ruke. Rusija će teško sama uspeti da izdrži pritiske. Međutim, uz podršku Berlina, Moskva bi bila mnogo odlučnija. Realno, u ovom trenutku Rusija zaista ima interes (možda prvi put) da bude na strani Srbije, koji je možda veći samo u Bugarskoj (zbog Crnog mora). Nije nimalo slučajno što Rusija od Srbije u poslednjoj fazi pregovora traži kooperativnost jer, kako ističu, „Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba“.

Imamo li crtu ispod koje nećemo ići

Dokle naši ustupci mogu dosegnuti? Koja je granica preko koje se ne može ili te granice nema? Niko ne pominje potrebnu kooperativnost Šiptara, niti im iko kaže da se o svemu može pregovarati samo ne o otcepljenju Kosmeta od Srbije. Šiptarima jedino „oštro“ traže poštovanje međunarodnih standarda, koji se, naravno, uopšte ne poštuju, već se prvi put posle Drugog svetskog rata u Evropi stvara etnički geto. Niko ni ne govori da je Kosovo deo Srbije, pa makar i na papiru, a da su Šiptari, bar formalno, nacionalna manjina.

Malo se diskutuje i o Pandorinoj kutiji koja se otvara s „kosovskom nezavisnošću“. Nezavisnost mogu tražiti Republika Srpska (no, za nju „Kosovo ne važi“), Abhazija, Pridnestrovlje, Južna Osetija i mnogi drugi separatizmi koji bi, služeći se argumentom iz Ahtisarijeve propagande da se „Albancima mora dati nezavisnost jer oni prete nasiljem“, pokušali da se dokopaju boljeg statusa u odnosu na centralnu vlast.

Povlastice i autonomija – da; samostalnost i otcepljenje teritorije legitimne države Srbije – ni pod kojim uslovima. Ovako ili slično definisan minimum ispod kojeg se neće i ne može ići morali bi da jasno i glasno javnosti predoče predsednik Tadić, premijer Koštunica i predsednik najjače stranke Nikolić. Moramo, bar u ovome, biti jedinstveni i odlučni, kako u medijima, tako i u kontaktima sa svetskim diplomatama. Bez dvosmislenih fraza i defetističke retorike „verovatno je negativno rešenje pregovora o konačnom statusu Kosova“, ili spekulacija „šta bi bilo kad bi bilo“. Srbija je i vaša jedina domovina, barem se nadam da nemate rezervnu domovinu.

„Put za Carigrad“

Naši političari uglavnom znaju šta neće, ali ne i šta hoće. Nažalost, nemamo ni saveznika, a ni pametnih političara. Veliki srpski tribun i političar Svetozar Miletić svojevremeno je rekao: „Balkan će umesto najlepše bašte i vrata Evrope ostati večiti izvor sukoba i ratova zbog preplitanja interesa velikih sila.“ Čini se da se mi na tom Balkanu nismo nikada snašli. Nismo uspeli da se nametnemo kao važan geopolitički stožer, čiji prostor ima veliku vrednost i koji to treba da valorizuje. Neko se može zapitati zašto bi Nemačka bila više zainteresovana za balkansku i pravoslavnu Srbiju, nego za katoličku i mediteransku Hrvatsku. Kao i u vreme svetskih ratova, Srbija je Nemačkoj bila bitna jer preko Srbije prolazi put ka Carigradu i istoku. Njih zanima komunikacioni koridor moravsko-vardarske doline (koridor 10 ili Via Millitaris ). Za razliku od pomorskih ili „talasokratskih“ imperija, poput Mletaka, Francuza, Engleza ili Amerikanaca, evropskim kontinentalnim silama Balkan je bitan kao kopneni put ka Istoku, Aziji i njenim resursima.

Ovaj put za Carigrad, pa i Carigrad sâm, vekovima su privlačili avanturiste, misionare, trgovce, krstaše, varvarska plemena i mnoge druge. O njemu se maštalo i pevalo ne samo na Balkanu već širom Evrope, Rusije i Azije. Po mnogim klasičnim misliocima, glavna sfinga rešavanja „istočnog pitanja“ je Carigrad–Bosfor i Dardaneli. Neki smatraju da je jedan od važnih razloga raskida Napoleonove Francuske i carske Rusije bio spor oko Carigrada. Kada je ruski car tražio podršku da osvoji Carigrad, Korzikanac je odgovorio: „Centar sveta – nikada!“ Zato je Turska već dva veka ključni element zapadne, a pre svega anglosaksonske politike sprečavanja i odvraćanja Rusije od Carigrada i izlaska ruskog medveda „na topla mora“. Nastavak ovakve strategije u novije vreme je stradanje grčkog dela Kipra. Trećinu Kipra Grcima su uzeli Turci, iako je grčki lobi u SAD vrlo jak. Ako su Grci, s takvim lobijem, ovako loše prošli – šta može da očekuje Srbija?

Geopolitika nam pokazuje da oni koji kopnom idu prema Carigradu – mostu među kontinentima i svetovima – daju šansu Srbiji. Nekad je ta šansa bila prepoznata na obe strane, kao u slučaju Fridriha Barbarose, a nekada nije. Čini se da je stožer anglosaksonske politike na Balkanu u prvoj polovini HH veka bio da se spreči nemačko-srpski savez svim raspoloživim sredstvima. To potvrđuju i izvori poput otvorenog trezora kneza Pavla koji govori o engleskoj politici koja je u velikoj meri kumovala stvaranju Jugoslavije kao važnog geopolitičkog tampona prema germanskom svetu. Mnogi događaji iz naše novije istorije, poput 27. marta, ne mogu se razumeti bez te i takve anglosaksonske strategije.

Martin Slecinger, jedan od retkih iskrenih i poštenih Amerikanaca, savetovao nas je još davne 2001. da se okrenemo Evropi. Govorio je: „Dok je sva pažnja SAD okrenuta događajima u Avganistanu i Iraku, tražite partnere i prijatelje u Evropi, ovo vam je idealna šansa ... ne oslanjajte se na SAD, oni nisu vaša šansa!“ A ovi „naši“ (nekad izgleda kao i da nisu naši) igrali su samo na jednu kartu, pa se sada, kada je već „pet do dvanaest“, sete Rusije kao slamke spasa.

Niko se pri tom nije pitao u kojoj meri je ambasadorova izjava u skladu s politikom Berlina ili Brisela, a koliko u skladu s politikom Vašingtona, što je bio slučaj i s izjavom nemačke kancelarke. Medijski napadi na Nemačku zbog zaista problematične izjave njenog ambasadora predstavljaju staru medijsku igru pod nazivom „drž'te vuka, dok lisice...“ odneše Kosovo. Na taj način odgovornost se skreće s onih koji zaista jesu najodgovorniji: pre svega SAD i Britanija, ali i domaća postpetooktobarska elita.