Dmitri Trenin

Frankfurt, 20. novembra - Evropske, nemačke i ruske diplomate i dalje rade protiv ultimatuma koji je Kosovo najavilo za decembar, a koji se odnosi na jednostrano proglašenje nezavisnosti. Doduše, nema puno nade u postizanje saglasnosti. Beograd i Priština nisu odstupili od svojih pozicija. Vašington i njegovi najvažniji saveznici insistiraju na tome da Kosovo ne može na neodređen rok ostati u statusu protektorata i

da mora biti pušteno da bude nezavisno. Oni su već nagovestili da će prihvatili jednostrano proglašenje nezavisnosti. Moskva iznosi argument da rešenje koje bi imalo budućnost mora da počiva na saglasnosti obeju sukobljenih strana. Ukoliko ova tema dospe u Savet bezbednosti UN, Rusija će sigurno staviti veto.

Diplomatska havarija, koja je prošlog leta francuskim predlogom da se diplomatiji da još jedna šansa odložena, ali ne i izbegnuta, sada se bliži. Negativne posledice će se osetiti u čitavom regionu oko Crnog mora. Čak i ako Moskva ne prizna odmah nezavisnost Abhazije, Južne Osetije ili Pridnjestrovlje, za čim ne postoji neposredna potreba, ideja o «zajedničkoj državi» će biti napuštena, bar kada je reč o Gruziji. Uz to ide i moguće napuštanje sporazuma o konvencionalnim borbenim snagama u Evropi (KSE) od strane Moskve, kao i nerešeno pitanje američke raketne odbrane u Evropi, tako da Kosovo 2007. može učiniti da se čaša prelije i može svesti odnose između Rusije i Zapada na još niži nivo nego što je to učinilo Kosovo 1999.

I to bez obzira na činjenicu da je formula za rešenje ovog sukoba zapravo poznata već izvesno vreme. Najpre mora da se prihvati da kosovski Albanci neće da njima vladaju Srbi, a Srbi neće da njima vladaju kosovski Albanci. Održavanje statusa quo trajno gledano nikome ne koristi. Stvaranje multietničkog Kosova, na kojem, međutim, zapravo dominiraju Albanci, značilo bi da se jedan problem zamenjuje drugim.

Kosovski Albanci moraju da dobiju punu nezavisnost; a Srbi moraju da dobiju priliku da se priključe Srbiji. Nakon svega što su kosovski Albanci i Srbi prošli, podela bi bila najmanje zlo. Oblast severno od reke Ibra u kojoj žive Srbi verovatnao bi na referendumu glasala za priključenje Srbiji, a ostatak pokrajine bi postao nezavisno Kosovo.

Jedno opšte priznato Kosovo, koje bi dobilo mogućnost da pristupi Ujedinjenim nacijama, snosilo bi odgovornost za to da se poštuju prava Srba koji nakon podele na Kosovu ostanu, kao i srpski pravoslavni i kulturni spomenici. Srbi koji se odluče za to da državu kosovskih Albanaca napuste, moraju dobiti pomoć i podršku za preseljenje.

Kako to može da se postigne? Trenutno su Sjedinjene Države previše skoncentrisane na Bliski istok da bi se ozbiljno interesovale za Balkan. One hoće da tu stvar što pre srede. Rusija je u ovom regionu mahom irelevantna, osim kada se radi o nalaženju pribežišta za Beograd i o glasanju u Savetu bezbednosti. Naravno da Moskva teritorijalni suverenitet brani iz principa, a ne iz računice, ali Rusiji je stalo do pristanka Beograda, a ne do neprikosnovenosti granica. Evropa je tu najvažniji akter, sa najvećim prisustvom na licu mesta. Ona bi trebalo da preuzme vođstvo i da u sopstvenoj režiji pregovara o novom Dejtonskom sporazumu.

Sadašnji rivali, Srbija i Kosovo, predstavljaju buduću teritoriju u EU i treba tako da budu i tretirani. Sama Srbija bi kao protivuslugu za pristanak na gubitak najvećeg dela Kosova trebalo da dobije plan termina za prijem u EU i velikodušnu finansijsku pomoć, kako bi prevazišla traumu teritorijalnog gubitka. Kosovu takođe moraju biti stavljeni u izgled nedvosmislena evropska perspektiva i dalja podrška, uslovljeni njegovom sposobnošću da modernizuje privredu, da izgradi institucije i da se bori protiv kriminala.

1995. je tadašnji predsednik SAD Klinton držao šefove država i vlada Srbije, Hrvatske i Bosne u američkoj vazduhoplovnoj bazi u Dejtonu, u državi Ohajo, sve dok nisu došli do saglasnosti oko okončanja sukoba u Bosni i Hercegovini. O Bosni 12 godina kasnije može da se kaže mnogo toga, ali jedno je ipak sigurno: u njoj vlada mir, a zemlja više ne predstavlja problem na dnevnom redu međunarodne zajednice. Ovo iskustvo Bila Klintona trebalo bi da nadahne i druge. Evropljani, a naročito Francuzi mogu iz pouka koje Dejton nudi da izvuku sopstvene zaključke.

Oni moraju Amerikancima i Rusima nedvosmisleno da objasne da će sve postići sami. U Vašingtonu bi to moglo da izazove olakšanje. Moskva mora biti zadovoljna što će biti uvažen princip da se granice ne menjaju bez saglasnosti pogođenih država.

Naravno da je odluka da se sukob reši skopčana sa rizicima. Francuski predsednik bi, u bliskoj saradnji sa nemačkom kancelarkom i drugim šefovima država i vlada, dobro učinio ako ovaj izazov pretvori u šansu.

(Autor članka je saradnik Karnegi fondacije za međunarodni mir i zamenik direktora Karnegi centra u Moskvi.)