Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

   

 

STRATFOR:

Kosovo pravo žarište

Sadržaj

Nepoznati napadači napali su 20. avgusta srpski par sa Kosova – upravo vrsta događaja koja podpiruje srpski nacionalizam i koja će možda aktivirati povratak srpskih snaga na Kosovo. Ali bilo kakva odluka Beograda o slanju snaga na Kosovo prvobitno iziskuje zeleno svetlo Rusije.

Analiza

Srpska televizija je 21. avgusta javila da je 20. avgusta mladi srpski par napadnut blizu kosovskog grada Gračanice, predgrađa glavnog grada pokrajine, Prištine. Iako je identitet napadača trenutno nepoznat, u medijima se nagoveštava da su Albanci odgovorni za napad na muškarca i silovanje žene. Takav događaj je upravo ono što podstiče nacionalističke strasti u Srbiji i što bi prethodilo dolasku srpskih snaga na Kosovo, ali bilo kakva naredba za pokret iz Beograda zavisi od mišljenja jedne potpuno druge sile: Rusije.

NATO snage oterale su Srbiju sa Kosova 1999, preuzimajući od Beograda kontrolu nad onim što Srbi smatraju svojom domovinom. Da bi veoma duga i bolna priča bila izvodljivija, većina Srba veruje da oni nisu krivi za jugoslovenske ratove već da su bili žrtve neumornog kažnjavanja, kako Zapada tako i neposrednih suseda sa Balkana. Oni Kosovo vide jednostavno kao najnovije poniženje u dugom nizu poniženja i sadašnje de facto etničko čišćenje Srba sa Kosova, gura vladu ka ivici.

Prema sporazumu UN-a iz 1999. koji je i dalje zvanično na snazi na Kosovu, Srbija ima pravo da stacionira 1000 vojnika u otcepljenoj provinciji da bi motrili na mesta od kulturnog značaja i na srpsko stanovništvo (trenutno oko 2% od oko 2 miliona ljudi). Međutim, zabrinutost komandanata NATO-a koji brinu o bezbednosti na Kosovu – i imaju komandu nad 16 000 teško naoružanih vojnika – za sada su sprečile razmeštanje tih trupa.

Tokom prošle nedelje - pre napada od 20. avgusta - mnogi srpski političari su digli buku oko povratka srpskih trupa na teritoriju. Najznačajniji od tih političara je sam premijer Srbije Vojislav Koštunica, čija politička partija - Demokratska stranka Srbije u koaliciji sa strankom Nova Srbija - ima kontrolu takođe i nad ministarstvom unutrašnjih poslova, iz čijeg sastava bi te snage potekle i odakle bi se njima komandovalo.

Ovo ne znači da će uskoro doći do intervencije, ili bar ne iz očiglednih razloga. Srbija je premorena - moralno,finansijski i fizički - zbog 17 godina rata, sankcija i konflikata. Srpska srednja klasa - predstavljena u vladi sa dve različite političke partije - ne želi konflikt oko Kosova; jednostavno želi da nastavi sa pridruživanjem evropskoj zajednici. Tako da, dok Koštunica faktički ima moć da pošalje snage na Kosovo, on predstavlja drugu partiju po veličini u koaliciji od tri partije koja ne želi da ga podrži po tom pitanju. On neće delovati sam.

Ali delovao bi uz mali podsticaj. Srpski nacionalisti - uključujući i Koštunicu - smatraju da je Rusija njihov najjači, ako ne i jedini, strani saveznik i zahvalni su za odbijanje Moskve da potpiše bilo kakav plan UN-a koji bi zvanično odvojio Kosovo od Srbije. Dokle god postoji ovo političko pokriće, nezavisnost Kosova jednostavno neće biti odobrena u UN-u. Rusija, naravno igra svoju igru. Kremlju nije uopšte stalo do Kosova, ali ruski stratezi zasigurno prepoznaju vrednost pitanja koje može dovesti do razbijanja zapadne zajednice. NATO operacija na Kosovu 1999. godine je na Zapadu u to vreme bila kontraverzna, i nametanje konačnog statusa danas ostaje kontraverzno. Stavite Srbiju pod uticaj Rusije i dajte Moskvi institucionalni uticaj da napredak dovede u neugodan položaj (putem veta u SB UN), i Rusi imaju mogućnost da pokrenu krizu - ili da dozvole da ona ključa - kad god to zažele.

Kao, možda, sada.

Rusija pokušava da izmeni međunarodni sistem što više može pre nego što se Sjedinjene Države izvuku izIraka, i to sa što je moguće manjim posledicama po sebe. U najboljem interesu Rusije je nefunkcionalna Srbija/Kosovo, jer doprinosi trajnoj nestabilnosti u regionu koji je sada u okviru granica NATO i EU.

Zeleno svetlo Moskve moglo bi da uputi srpske snage na Kosovo i prouzrokuje krizu sa NATO. Ipak, da ste komandant NATO-a na zemlji, da li biste pucali na snage koje zvanično imaju pravo da budu tamo i rade na zaštiti građana čiju sigurnost NATO nije bio u mogućnosti da garantuje? Odgovor bi verovatno bio "možda" - dovoljno jasan da Srbe za sada odvrati od samostalnog delovanja. Ali kada bi Rusi omogućili političko pokriće za dolazak Srba na Kosovo, to "možda" bi brzo postalo "apsolutno ne".

Još bolje za Moskvu, snage bi bile srpske - ne ruske - tako da u slučaju da stvari krenu drastično naopako, što je veoma moguće, to ne bi imalo posledice po Ruse. Rusija želi da svet vidi kako se Zapad povlači – i to javno - od suočavanja sa Moskvom. Sa takvom kapitulacijom, Kremlj smatra da bi tada mogao da stvori čitav niz bezbednosnih parametara po svojoj volji. Da bi se to desilo nisu dovoljna mirna razdvajanja - kao ranija dešavanja na Kosovu, sa povlačenjem Zapada u nametanju pitanja nezavisnosti Kosova. Vrsta krize koju Rusija zamišlja je ona u kojoj Srbija rizikuje, dok je Rusija viđena samo kao podstrekač.

Što znači da pravo pitanje nije da li će Srbi delovati, nego da li će ih Rusi na to naterati. To bi bila odluka vođena logikom potreba Rusije - nešto što apsolutno nema veza sa Srbijom i/ili Kosovom.

22.08.07.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM