Aleksandar Simić

KRAJ PARTIJE?

Zašto sam za naslov ovog teksta upotrebio ime jedne od najpoznatijih drama utemeljivača modernog teatra i nobelovca čije delo, inače, ne cenim previše? Verovatno zato što mnogima kosmetski čvor izgleda kao apsurdna kartaška igra Srba i Albanaca kojoj se, sa približavanjem kraja ove godine, nazire kraj. Ali zašto onda znak pitanja na kraju naslova? Da li to sumnjam u kraj igre ili možda projektujem svoje želje jer partiju ne posmatram kao nezainteresovani kibicer, već kao voljni delatnik, tj. igrač, koji bi da partija potraje još jer mi dosadašnji saldo govori o izvesnom gubitku?

Hajdemo redom da odgovaramo na (samo)postavljena pitanja.

Pođimo od poslednjeg; i odmah da se izjasnim, ne smatram da je igra pri kraju, a kamoli da joj se kraj približio. Bez obzira na to što postoji racionalni prigovor da zbog napred izloženog nisam objektivan, ipak ne mislim da sam počeo da se samozavaravam. Tačno je da se približava 10. decembar kada pregovaračka trojka treba da podnese izveštaj generalnom sekretaru UN o 120-dnevnom pregovaračkom procesu, pri čemu najverovatnije neće konstatovati da je postignut kompromis države Srbije i secesionističkih Albanca. Tačno je i to da je vrlo verovatno da će Ban Kimun, nakon toga, obavestiti Savet bezbednosti da se situacija nije bitno promenila u odnosu na jul kada saglasnosti Rusije i zapadnih članica predvođenih SAD u tom telu nije bilo, i da je Savet bezbednosti blokiran da donese rešenje za koje je svojom rezolucijom iz 1999. godine ovlašćen. Dalje, verovatno je tačno i to da će glavna svetska sila, uz sekundiranje Francuske i, sve manje voljne da jednostrane akcije kosmetskih Albanca podržava, Braunove Britanije, biti pred jednom od najozbiljnijih spoljnopolitičkih dilema. Neko će s pravom prigovoriti kako je moguća dilema kada je predsednik Buš još letos „dao besu“ u Tirani koju su čuli milioni Albanca, ali i dugih znatiželjnika? Mislim, ipak, da je u pitanju dilema jer se radi o više činilaca ili, da upotrebimo kartaški rečnik, karata koje mogu biti, ili su već i postale – aduti.

Prva važna karta (ne nabrajam po važnosti!) jeste “transatlantsko jedinstvo” SAD i EU. Ono nije dovedeno u pitanje u svojoj suštini, ali razlike su više nego vidljive. Neki čak govore o „podeljenosti“, pa i „nesigurnosti u kom pravcu“ (1) igru treba nastaviti! I dok je u SAD, naročito u Stejt departmentu, famozno jednostrano priznanje samoproglašene kosovske nezavisnosti od Srbije skoro gotova stvar, tako ne izgleda i u nekim drugim centrima vašingtonske administracije. Ne samo Bušov letošnji javni istup, već i kredibilitet glavne svetske sile, koji bi u protivnom sigurno došao u pitanje, pre govore o spremnosti da SAD, posle 10. decembra, sugerišu kosmetskim Albancima jednostrano proglašenje nezavisnosti, uz javno samoobavezivanje na primenu Ahtisarijevog paketa i sledstveno tome jednostrano priznanje takve, uslovno nezavisne države. To što bi to bila još jedna u nizu „kvazidržava“ na Balkanu – a to znači ipak i u Evropi – za početak ne bi mnogo zabrinulo američke zvaničnike. Nije ih zabrinulo ni kada su u aprilu 1992. priznali nezavisnost Bosne i Hercegovine, čime su direktno podstakli krvavi građanski rat, niti kada su Dejtonskim mirovnim sporazumom, nakon genocida nad Srbima u Hrvatskoj (tj. Srpskoj Krajini), napravili „kvazidržavu“ koja ni danas ne može da funkcioniše bez stranog „guvernera“. Njih ne zanima ni to što su potpomagali, i još to čine, „izgradnju nacije“ (building a nation) u Crnoj Gori koja bi se zasnivala na antisrpstvu, znajući da to istorijski nema velikog izgleda na uspeh. Dovoljno je da arogancija i neznanje u Stejt departmentu takve poteze „prodaju“ kao vrhunski pragmatizam američkoj političkoj i poslovnoj eliti. Međutim, pomenuta elita je već nekoliko godina zaokupljena drugim temama i geografskim širinama i nikako ne bi htela da teškom mukom sačuvano transatlantsko savezništvo, posle raskola Stare i Nove Evrope 2003. godine, dovede u pitanje zbog opsesije nekih da se raspad SFRJ mora privesti „logičnom kraju“ razaranjem dela Srbije. Ovde mislim na činjenicu da o mogućem samoproglašenju kosmetske nezavisnosti postoji podela u EU povodom najmanje dve stvari: prvoj, da li se jednostranim potezima, bez sankcije Saveta bezbednosti, može jednoj nacionalnoj manjini dozvoliti da formira državu na teritoriji druge, suverene zemlje, i drugoj, po kom bi pravnom osnovu EU započela svoju najambiciozniju bezbednosnu misiju u istoriji na teritoriji kojom upravljaju UN ako za to, opet, ne postoji odluka Saveta bezbednosti? Mislim takođe i na činjenicu da je gorepomenuta elita sve zabrinutija povodom te podele i pored velike diplomatske energije koju su SAD tokom godine utrošile na „disciplinovanje“ pojedinih evropskih država. Prosto, evropske države koje imaju latentne ili manifestne probleme sa separatizmom ne mogu toliko daleko ići protiv svojih vitalnih interesa proglašavajući kosmetske Albance i njihovo „pravo“ toliko jedinstvenim u odnosu na Srbiju da to sutra isključi mogućnost da se Baskijcima ili Kataloncima to isto ne prizna u Španiji, Mađarima u Slovačkoj i (ili) Rumuniji ili Turcima na Kipru, itd.

Zato se argument da SAD ne mogu dozvoliti da se njihovo „obećanje“ dato Albancima ne ostvari jer time ta sila gubi globalni prestiž, koji joj je inače neophodan zbog suštinskih interesa na Bliskom i Srednjem istoku, mora konfrontirati sa argumentom očuvanja strateškog transatlantskog savezništva. Tako dolazimo do dileme sa kojom će se SAD i odlazeća Bušova administracija suočiti krajem godine. Da bi ovu dilemu razrešila, biće joj potrebna pomoć EU. Ili, preciznije rečeno, suočenje sa željom i potrebom EU da posle Lisabonskog ugovora manifestuje sposobnost za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku na delu. A ne odmah podelu i konstataciju da u kosmetskom slučaju to nije moguće i da svaka zemlja članica manifestuje svoje suvereno pravo o priznavanju novih država. Mislim da su u pravu oni koji kažu da je Brisel, učestvujući u formiranju trojke i još više angažovanjem Nemačke, preko svog elitnog diplomate Išingera, postao trenutno dominantan igrač, iako je, paradoksalno, u poređenju sa SAD i Rusijom – neuporedivo najslabiji.

Neke druge argumente o dilemi pred kojom će biti Vašington samo ću pomenuti, bez ulaženja u šira obrazlaganja. Sadašnja politika SAD, za razliku od početka Bušovog mandata, mnogo više je okrenuta UN, tj. upotrebi UN i uticaju koji SAD u njima žele da manifestuju. Još više se to odnosi na NATO i želju da se sa saveznicima ne upuštaju u nepotrebne sporove, već da se, po mogućstvu, taj savez proširi izvan transatlantskog geopolitičkog prostora. Tu je i argument da se sve manje upotrebljava unilateralizam, s obzirom na to da ga treba „čuvati“ za najvažnije interese (kao što će to verovatno biti Iran). Dalje, odnosi sa Rusijom su već dovoljno zaoštreni, pre svega novim raketnim sistemima u srednjoj Evropi, a imajući u vidu izuzetno vešt Putinov manevar koji će mu omogućiti dodatnu demokratsku legitimaciju koju će dobiti na parlamentarnim izborima u decembru i verovatnim ostajanjem na vlasti u narednim godinama, SAD će morati i dalje da imaju posla sa čvrstim stavom Rusije povodom mnogih svetskih pitanja. Argumenata ima još, ali ćemo se na iznetim zaustaviti.

Pređimo sada na to šta će takva trojka predložiti generalnom sekretaru UN i da li je uopšte moguće da postoji bilo kakav papir oko kojeg bi ona mogla da se saglasi. Sa punom odgovornošću, mislim da će se dogoditi nastavak pregovora koji će obrazložiti EU, a na koji će prethodno SAD dati pristanak, doduše nevoljni, ali ipak potpuno pragmatični. Jer šta im drugo stvarno preostaje? Već je rečeno da pomenuto jednostrano priznanje stvara fundamentalne probleme EU! A ono što je opštepoznato ne treba ni navoditi: Rusija, i ne samo ona, na to neće pristati, pa se postavlja pitanje šta kosmetski Albanci time stvarno dobijaju: osim simbolično proglašene državnosti, i zamrznuti konflikt sa Srbijom na Ibru. Stoga se, mislim da sam dovoljno obrazložio, kraju pomenute partije ne približavamo.

Da li sam pogrešio kada sam u partiji kao glavne partnere označio Srbe i Albance, što je, uostalom, uobičajeno mišljenje ne samo kod nas već i u svetu? Naime, poznato je da sukob državnih koncepata Srba, pa i drugih južnih Slovena i Albanaca traje više od 130 godina. Taj sukob je oslobađanjem stare Srbije i Makedonije sa jedne, i stvaranjem nezavisne Albanije sa druge strane poprimio i elemente međudržavnog sukoba, ali se pre svega sveo na separatizam Albanaca na prostorima koje je Srbija oslobodila u Drugom balkanskom ratu. Kominternovsko-titoistički koncept očuvanja jugoslovenske ljušture, uz permanentno slabljenje njenog srpskog supstrata, doveo je kosmetsko pitanje u žižu sukoba koji su podstakli definitivan raspad države južnih Slovena. Ovaj raspad je značio i prestanak postojanja zajedničke srpske države, ali je istovremeno otvorio realne mogućnosti za stvaranje više albanskih država i njihovo kasnije ujedinjenje. U tom smislu odvajanje Kosova i Metohije od Srbije predstavljalo bi odlučujući trenutak.

Ipak, moram da priznam grešku kada sam kosmetske Albance, kao i uopšte Albance na Balkanu, označio kao ključne protivnike Srba u pomenutoj partiji. Partija o kojoj govorim započela je raspadom SFRJ, koji je bio posledica pada Berlinskog zida, ujedinjenja Nemačke, raspada sovjetskog bloka, propasti komunističke ideologije i konačno raspada SSSR-a. Pa ko ju je onda započeo, a ko je partner Srbima u njoj sada? Na prvi deo pitanja odgovor ne mogu da dam. Nema dovoljno istorijske distance, niti posedujem dovoljno podataka, a za razmatranje koje je predmet teksta nije od presudnog značaja. Još nije! Međutim, što se drugog pitanja tiče, odgovor mi se čini prilično lak: to su SAD. Naravno da se odmah postavlja pitanje: zašto SAD i što protiv Srbije?

Pođimo redom:

Prestankom hladnog rata, koji su nenadano, a svakako pre projektovanog vremena dobile, SAD su se našle pred ozbiljnim i teško razjašnjivim pitanjem: kako je jedna tako moćna imperija, kakav je SSSR sa svojim lagerom, ma koliko taj lager krajem osamdesetih godina prošlog veka bio u nestabilnom stanju, „predala hladni rat“ bez ispaljenog metka? I ne samo to, već upravo Ruska Federacija, kao istorijski jedina državotvorna tvorevina koja je na evroazijskom geopolitičkom prostoru stvorila komunističku imperiju, tu istu imperiju proglašava „mrtvom“. I pri tome „daje“ svojim istorijskim oblastima kao što su Ukrajina i Belorusija formalnu nezavisnost. Zbunjenosti i bezidejnosti u kabinetima u Vašingtonu i kancelarijama u Njujorku, Lengliju, Bostonu, Filadelfiji itd. nije bilo kraja. Počeli su se javljati priučeni, ali netalentovani učenici Hegela i ruskog emigranta u Parizu Aleksandra Koževa (Koževnikova), uz tumačenja da smo na pragu „kraja istorije“ koja se okončava svetskom liberalnom utopijom, u kojoj, u skladu sa jednom od doktrina međunarodnih odnosa prema kojoj liberalne demokratije međusobno ne ratuju, neće više biti ozbiljnih svetskih sukoba. Osim vojno-policijskih „intervencija“ protiv „otpadničkih režima“ i, kasnije, svetskog terorizma. Naoružane takvim shvatanjima, SAD su zaista krenule u akciju: prvi Zalivski rat, iskrcavanje u Somaliju, bombardovanje Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, pritezanje Severne Koreje i Libije, agresija protiv SRJ, Avganistana i Iraka. Nemam ambiciju da nabrajam sve „intervencije“; želim samo da upozorim na mogućnost budućeg „pravog“ rata sa Iranom. Posle diletantskog i u osnovi neistorijskog ponašanje EZ, baš u vreme kada je postajala Unija; neistorijskog jer je delovala protiv svojih najdubljih interesa – protiv teritorijalnog integriteta velike Jugoslavije (2), SAD su preuzele palicu. Da ne ponavljam njihovu ulogu u odbijanju tzv. Kutiljerovog plana o kantonizaciji BiH, logističkim, obaveštajnim i svakim drugim pomaganjem Hrvatske u uništenju RSK i ofanzivom na zapadni deo Republike Srpske. Kao i konačno sokoljenjem kosmetskih Albanaca da se dignu na oružanu pobunu u cilju secesije protiv Srbije. Uostalom, čujmo svedoka iz prve ruke, tj. tadašnjeg predsednika Klintona, koji je početkom oktobra ove godine u Grčkoj, na pitanje o razlozima za američku intervenciju u građanskom ratu na prostoru SFRJ, rekao sledeće:

„Razmišljao sam o tome puno i trebalo nam je tri godine da ujedinimo EU i NATO pre pokretanja bilo kakve akcije protiv onoga što se dešavalo u Bosni, jer je tamo u toku te tri godine 250.000 ljudi poginulo, a 2,5 miliona postali su izbeglice. I kada je počelo na Kosovu, videli smo da sve počinje ponovo. Kada sam porazmislio šta bi posle moglo da se desi, pomislio sam da bi Srbi mogli da zbace Miloševića, što su oni i učinili.“ (3)

Dakle, Klinton govori da je na KiM „sve počelo ponovo“ kao u Bosni, samo što svoje sagovornike ne obaveštava o tome ko je to „ponovo počeo“ i zašto su posle tog „početka“ SAD ratom protiv Srbije (i Crne Gore) pomogle odvajanje srpske pokrajine i obećale separatistima nezavisnu državu. Kako to obećanje nisu mogle da ostvare na kraju rata 1999. zato što oružano nisu porazile Srbe, a rat protiv njih nisu smele da proglase klasičnim koji poraženog legitimno dovodi i do gubitka teritorije, jer bi bio ne samo suprotan pravu i Povelji UN, već i proklamovanoj doktrini „humanitarne intervencije“, pomislile su da će zbacivanjem „otpadničkog režima“ „demokratske snage“ same priznati poraz, za to okriviti prethodni režim i odreći se značajnog dela državne teritorije. Kada su 2004. godine konačno uvidele da to nije slučaj, kao i da sve govori u prilog tome da se to ni u daljoj budućnosti neće desiti (samo jedna mala parlamentarna stranka oficijelno zastupa takve stavove), SAD su pokušale da cepanje Srbije obave na dva, naizgled nerazumna i u dobrom delu kontradiktorna načina. Prvo, ubeđivanjem srpske javnosti, uglavnom preko svojih domaćih istomišljenika, da Kosmet predstavlja teret na putu brzog priključenja EU i životnog standarda koji članstvo u njoj donosi. I drugo, da je za njih (SAD) Srbija „strateški prijatelj“ koji će u punom kapacitetu to i postati kada iza sebe ostavi nedavnu, ali relativno kratku „kriminalnu prošlost“. Zasada, a mislim i ubuduće, ti argumenti su prosečnom Srbinu krajnje neubedljivi i neprihvatljivi, i osim ako srpska politička elita, ili bar jedan njen značajan deo, ne bude drastično obmanula sopstveni narod i time zanavek udaljila Srbiju od demokratije, SAD moraju da promene taktiku. To je moguće samo tako što će za ostvarenje svog strateškog cilja – nezavisnog KiM dati mnogo veću ulogu EU, a možda i modifikovati ga. Jer u politici i istoriji je tako: ako ne iskoristiš trenutak koji ti pruža ostvarenje cilja, taj cilj je mnogo teže, ako ne i nemoguće, docnije ostvariti.

Fusnote:

1. Morton Abramovic– Žak Rupnik, „Okončavanje kosovskog problema“, sajt NSPM.

2. Govorim o teritorijalnom integritetu jer je ustavnim uređenjem i još više faktičkim stanjem SFRJ bila zemlja sa nepotpunim i sumnjivim suverenitetom.

3. ttp://www.ekathimerini.com/4dcgi/w_articles_ell_20107_10/10/2007_88773 On Friday, October 5, Clinton addressed an event held by the Capital Forum and took questions from Kathimerini's editor-in-chief, Alexis Papachelas:

„I thought about it a lot but it took us three years to get the Europeans and NATO united behind taking any action against what was happening in Bosnia and, in those three years, 250,000 people died and 2.5 million people were made refugees. And when it started in Kosovo, we could see it happening all over again. What I thought would happen was that the Serbs would throw Milosevic out, which they did.“