Mile Savić

Srbija se brani, ne napada

Ako se opredeljenje za vojnu neutralnost naziva neprijateljstvom, onda to neodoljivo podseća na već poznatu logiku – ko nije s nama, on je protiv nas

Kada je Kurt Voker, jedan od pomoćnika američkog državnog sekretara, saopštio da će SAD jednostrano priznati nezavisnost Kosova ako Savet bezbednosti UN ne postigne konsenzus o statusu ove srpske pokrajine, začudo, niko od nezavisnih sledbenika NATO-a nije tu izjavu nazvao pretnjom ili napadom na suverenitet i integritet priznate članice UN! Umesto toga, odjednom su, vrlo zabrinuto, otkrili u analizi Ahtisarijevog plana, posebno Aneksa XI, nedopustive pretnje i napad na sve zemlje NATO-a. Zanimljivo, „ratobornom retorikom“ naziva se upoznavanje javnosti sa sadržajem i posledicama primene Ahtisarijevog plana, „pretnjom silom“ izjava da će Srbija u skladu sa međunarodnim pravom braniti svoj integritet. Ili , pak, „napadom“ na sve zemlje NATO-a – stav da Srbija treba da odbaci članstvo u NATO-u ako njegove članice sa SAD na čelu jednostrano priznaju nezavisnost Kosova. Ko se, u stvari, brani, a ko napada? Nema sumnje, brani se Srbija, jer je napadnut njen državni integritet.

Treba li podsećati da poslednje otvoreno zalaganje za nezavisnost Kosova i paradržavni status NATO-a na tom prostoru nije ni prvo ni jedino? Šta još treba da se čuje kako bi se shvatilo da SAD, kao vodeća zemlja NATO-a, svesno podrivaju pregovore? Zar nije očigledno da postoji realna opasnost da kosovski Albanci posle 10. decembra jednostrano proglase nezavisnost, i to baš na nagovor i podršku SAD. I zar nije sasvim jasno da su stavovi poput Vokerovih otvoren napad na suverenitet i integritet Srbije? Jeste, ali izgleda da to što je svima očigledno nije poželjno da se javno saopšti. Sve to, naravno, može da ima i izvesnu unutrašnjopolitičku dimenziju u kojoj bi trebalo, upravo zbog određenih stranačkih interesa, potisnuti u drugi plan ključni državni problem sa kojim je Srbija suočena.

Pretpostavimo, međutim, da Srbija želi da postane članica ovog vojnog saveza. Šta bi bio preduslov za to? Očigledno, ništa drugo do njeno dobrovoljno pristajanje na nezavisnost Kosova, na otcepljenje dela teritorije u interesu SAD i NATO-a, na ponižavajuće gaženje sopstvenog ustava i priznatih normi međunarodnog poretka, na diktat politike sile i, konačno, na dobrovoljno odricanje od univerzalnog prava na odbranu državnog dostojanstva i teritorijalnog integriteta. Upozorenje Srbiji za navodni „napad“ na NATO ne znači ništa drugo do zahtev da sama Srbija prizna nezavisnost Kosova, odnosno da se povinuje interesima SAD i NATO-a. Zato protivljenje ulasku Srbije u NATO, u suštini, jeste suprotstavljanje otcepljenju Kosova i Metohije.

S druge strane, odbijanje Srbije da prizna nezavisnost Kosova, što je sasvim izvesno, ni za SAD i NATO ne znači ništa drugo do zatvaranje vrata Srbiji za članstva u tom vojnom savezu. I zašto to kriti, ma koliko neprijatno i nepragmatično zvučalo? Pri tome, nije Srbija vodila nikakvu antinatovsku politiku, nego se skoro deceniju brani – od agresije NATO-a 1999. godine, do jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova 2007. godine. I nije Srbija izmišljala specijalne uslove za učlanjenje u NATO, nego joj taj vojni savez nameće nemoguć uslov – dobrovoljno poništavanje međunarodno priznatog suvereniteta na sopstvenoj teritoriji, čime moguće članstvo gubi smisao.

S obzirom na to da su pretnje i napad na integritet Srbije očigledni, ona mora da se brani. Prvo da spreči jednostrano proglašenje i priznavanje Kosova mimo Saveta bezbednosti UN. Pošto, međutim, postoji realna opasnost, da se to ipak desi posle 10. decembra, i to zahvaljujući politici SAD kao vodeće zemlje NATO-a, Srbija će morati da nastaviti odbranu i nakon toga. Valjda je, bar, odbrana legitimna.

Suštinska dilema za Srbiju nije da li može, ili ne može postati član NATO-a posle otcepljenja Kosova i Metohije. Pod tim uslovom, svakako, može. Prava dilema je – da li ima, ili nema moralno – i pravo i obavezu – da brani svoj državni integritet i dostojanstvo. Odnosno, pod kojim uslovima može, a pod kojim ne može da ih sačuva. Da li neko stvarno veruje da je zaštita teritorijalnog integriteta mogućna izjašnjavanjem Srbije za članstvo u NATO-u kada SAD kao njegova vodeća zemlja unapred prete jednostranim priznanjem nezavisnosti Kosova? Naravno da ne, jer je to logički nemogućno. Drugim rečima, Srbija bi mogla ući u NATO samo ako bi se odrekla Kosova i Metohije. Zato je i opredeljenje protiv ulaska u NATO, u stvari, opredeljenje za odbranu Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije.

Teško je to prikriti prizivanjem „visokih“ standarda jedne plitke, naivno pragmatične ideologije po kojoj se nasilno razbijanje sopstvene države, navodno, može nadoknaditi time što će njena vojska moći da učestvuje u moralno sumnjivim vojnim akcijama, na tuđim teritorijama, za tuđe interese. Kao što je nemoguće, ne samo politički već i moralno, braniti stav da je izjašnjavanje za legitimnu odbranu i vojnu neutralnost loše, a pristupanja vojnom paktu, čija ste žrtva, i učešće u njegovim vojnim operacijama, koje sa naše tačke gledišta nisu ničim motivisane, dobro.

Čemu onda pokušaji da se analiza uloge SAD i NATO-a u razbijanju Srbije i otvaranje javne rasprave o koracima, koje Srbija, suočena sa jednostranim priznanjem Kosova, treba da preduzme, proglašavaju „ratobornom retorikom“ „pretnjama“ i „napadima“ na sve zemlje NATO-a? Ništa novo. U propagandnom govoru u kome se vojna agresija od milja zove „humanitarnom intervencijom“, a civilne žrtve „kolateralnom štetom“, šta drugo očekivati nego da se zahtevi za poštovanjem međunarodnog prava nazovu „ratnohuškačkom politikom“. No, svakome ko zaista hoće da vidi o čemu se radi jasno je ko se brani, a ko napada.

Ako se opredeljenje za vojnu neutralnost naziva neprijateljstvom, onda to neodoljivo podseća na već poznatu logiku – ko nije s nama, on je protiv nas . A kada se legitimna odbrana tendenciozno prikazuje kao napad, onda to ne znači ništa drugo do pokušaj da se elementarno pravo na odbranu, prvo, kompromituje pa, zatim, i uskrati.

Autor je savetnik predsednika Vlade Srbije

[objavljeno: 22.09.2007.]