M. R. Petrović

Đinđićeva kosovska politika

Niko, ni među Albancima ni u svetu, nema prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule, govorio je Zoran Đinđić. A šta danas o tome kažu njegovi sledbenici

Svakog marta u poslednje četiri godine, od ubistva Zorana Đinđića, povede se rasprava o tome ko je, zapravo, pravi politički naslednik prvog postmiloševićevskog predsednika Vlade Srbije. Ove godine, najvećim delom, ta se rasprava vodi na kosovskom planu, što je i logično, s obzirom na to da su u Beču upravo (bezuspešno) okončani pregovori između Beograda i Prištine.

U sledbenike Đinđićeve politike sebe svrstavaju mnogi – i retki, koji su spremni da na papir kojim bi Kosovo dobilo nezavisnost stave svoj potpis, ali i oni koji tvrde da Kosovo mora ostati deo Srbije, što je stav državnog pregovaračkog tima.

Sam Đinđić je u intervjuu „Večernjim novostima”, svega nekoliko dana pre ubistva, rekao da Srbija neće prihvatiti ni formalnu, ni faktičku nezavisnost Kosova.

– Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima ni u svetu, prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule. Naravno, i albansko stanovništvo ima svoja prava. Naš pristup nije jednostran. I u Rezoluciji 1244 je zapisano da mora da bude pronađen kompromis između prava Prištine i prava Beograda. Mene zabrinjava to što tokom poslednje četiri godine sve ide mimo Rezolucije 1244. – govorio je marta 2003. Đinđić, koji je samo nekoliko meseci ranije počeo da pravi strategiju za Kosovo i Metohiju. Osnova te strategije bila je nametanje kosovske teme u međunarodnoj javnosti, a sledili bi konkretni zahtevi za vraćanje kontingenta srpske policije na Kosovo, što je predviđeno Rezolucijom 1244. SB UN, kao i izmena Ustavnog okvira za Kosovo unošenjem neke vrste federalizovanja pokrajine (po uzoru na odnose unutar Federacije BiH). Ideja je bila da Srbija prihvati Kosmet u nekoj vrsti asimetrične veze (više od pokrajine, manje od republike).

U slučaju da Kosovo ipak krene putem nezavisnosti, Đinđić je predlagao teritorijalnu podelu, efikasne međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu i posebni status verskih objekata.

Iz krugova bliskih Liberalno-demokratskoj partiji Čedomira Jovanovića, međutim, sada tvrde da se Đinđić upustio u tu kosovsku priču samo zbog toga da je se ne bi „dočepali poput Vojislava Koštunice, kao što su je se dočepali”, koji su mu „i tad zamerali što uopšte otvara tu temu”.

Vesna Pešić, funkcioner Građanskog saveza Srbije, upozorava da se Đinđićeva koncepcija o Kosmetu ne može posmatrati izdvojeno od toga da je njegova glavna ideja vodilja bila modernizacija Srbije, i entuzijastična vizija Srbije kao člana zajednice evropskih i razvijenih naroda.

– U tom kontekstu je pokušao da reši nejasan suverenitet Srbije na Kosovu. Država čije su granice i suverenitet nejasni nije se mogla priključiti Evropi.

Za hitno otvaranje kosovskog pitanja, Zoran je imao tri važna razloga.

Prvi je bio taj što su se na Kosovu stvarale institucije države koje bi ga na kraju zaokružile u nezavisnu državu. Ukoliko bi se to dogodilo, Srbija ne bi više ništa mogla uraditi, čak i ako bi UN odlučile da takvo Kosovo ostane u sastavu Srbije. O tome govori njegova čuvena misao da ne može biti moderne i demokratske Srbija sa „osmim putnikom” tj. državom sa milion i po nelojalnog stanovništva. Drugi razlog je bio donošenje ustava Srbije. Đinđić je eksplicitno rekao da se ustav moderne države ne može doneti dogovaranjem nekoliko stranaka. Treći razlog je bio taj što to osetljivo pitanje nije trebalo da padne u šake „dogmatama i populistima.” On je hteo da onemogući nacionaliste (Koštunicu, radikale i slične), da se tog pitanje dograbe, jer bi to uništilo početke srpske demokratije. Planirao je da to pitanje raščisti pre regularnih izbora 2005. godine – kaže Vesna Pešić i dodaje da je Đinđićeva inicijativa da se rasprava o Kosmetu otpočne na vreme, dočekana na nož, na prvom mestu od DSS-a i Koštunice, uz primedbe da je za to prerano.

Ivan Vejvoda, direktor Balkanskog fonda za demokratiju i nekadašnji Đinđićev spoljonopolitički savetnik, međutim, kaže da je Đinđić uvideo da Kosovo „klizi” ka nezavisnosti, zbog čega je i želeo da temu budućeg statusa pokrajine uvede u uređeni proces, kako bi se izbegla mogućnost da Kosovo na mala vrata, u tišini, dobije međunarodno priznanje.

– U tom procesu trebalo je da učestvuju i Beograd i Priština, Ujedinjene nacije, Evropska unija, SAD, NATO, Kontakt grupa… – dodaje Vejvoda.

Četiri godine kasnije, Srbija je, prema Vejvodinom mišljenju, tamo gde je i Đinđić želeo da ona bude u trenutku kada je pokrenuo inicijativu za rešavanje kosmetskog problem.

– Metodološki smo tamo gde je hteo, jer je hteo da budemo deo uređenog političkog procesa. Ishod tog procesa ni on tada nije mogao da predvidi, pa je isto tako nemoguće i sad predvideti ga – kaže Vejvoda i dodaje da je Đinđićeva ideja bila i formiranje stabilne vlade koja bi sa punim legitimitetom krenula u kosovsku inicijativu.

– Danas smo, takođe, na pragu toga da dobijemo stabilnu vladu sa punim legitimitetom, koja će ući poslednje poglavlje priče o definisanju kosovskog statusa. Do toga, nažalost, dolazi četiri godine kasnije – kaže Vejvoda.

Dušan Janjić, direktor Foruma za međuetničke odnose, međutim, kaže da je veoma teško govoriti o Đinđićevoj politici prema Kosmetu, jer, prema njegovim rečima, ona se svela samo na nekoliko najava konkretnih poteza, koji nisu usledili, jer je u međuvremenu ubijen.

On dodaje da se Đinđićev pristup ipak u nekoliko principa razlikovao od trenutnog stava zvaničnog Beograda. Prvi Đinđićev princip bio je da vreme ne radi za Srbiju, a drugi da ne treba čekati događaje, već poći njima u susret.

– Đinđić je krenuo sa nečim što je izgledalo kao novi pristup, da Srbija nije opsednuta teritorijom, ali je vrlo brzo počeo da povezuje pitanje Republike Srpske i Kosova. U suštini, to su bile ideje Dobrice Ćosića – kaže Janjić.

Prema njegovim rečima, politika LDP-a nema ničeg zajedničkog sa politikom Zorana Đinđića.

– Đinđić nije bio za priznavanje nezavisnosti Kosova, odnosno na to bi pristao ali samo uz podelu Kosova, tako da severni deo pokrajine pripadne Srbiji – kaže Janjić.

Sa druge strane, politika Borisa Tadića, predsednika Srbije i Demokratske stranke, ima, ocenjuje Janjić, elemente Đinđićeve politike, ali joj nedostaje to što Tadić nije uspeo da napravi tako dobre odnose sa predstavnicima Kontakt grupe, kao što je to učinio Đinđić.

Vesna Pešić se slaže sa Janjićem da sadašnje vlasti nisu, kao što je to Đinđić radio, išle problemu u susret, zbog čega se, kako kaže, i obistinilo njegovo predviđanje, da se došlo do faktičke države na Kosovu, na kome Srbija nema suverenitet.

– „Osmi putnik” se naselio, kako je Zoran slutio. Zato sadašnja vlast ne može pretendovati da je naslednik Đinđićeve koncepcije (pa ga i nacionalistom proglašavaju!), oni su ideju odbacili onda kada joj je bilo vreme. Kao čovek pozitivnih emocija i ideja, koji se uvek pitao „šta je najbolje za nas”, suštinski se razlikovao od današnjeg nacionalističkog jezika 19. veka o poniženju, otimanju teritorija, gubitništvu i demagoškog razdraživanju nacionalnog ponosa. Ako se već pita ko je najbliži njegovom načinu mišljenja o problemima, ja bih rekla da je to koalicija okupljena oko LDP-a – kaže Vesna Pešić.

[objavljeno: 14.03.2007.]