Srdjan Prtina

EU – odlučujući teg na kosovskoj vagi

Pregovarački procesi između Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom tzv. „Trojke“ konačno su počeli. Čisto da se podsetimo, glavni razlog njihovog održavanja bilo je rusko protivljenje u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) Ahtisarijevom predlogu za rešavanje kosovske krize. Nije to bilo protivljenje Srbije jer se pregovori, da je Srbija bila protiv a Moskva za, danas verovatno ne bi ni vodili, a 10. decembar, odnosno „dan posle“, sigurno ne bi bio datum koji svi iščekuju.

Međutim, pregovori u Njujorku su pokazali više nego što se to na prvi pogled može primetiti. Prvo, potvrdili su da će, ako se ne dogovore Beograd i Priština a dogovori se trougao Vašington-Brisel-Moskva, rešenje biti na stolu svidelo se to Koštunici i Čekuu ili ne. I drugo, da se težište rešenja – osim u kompromisu Beograda i Prištine (koji je nerealan) – nalazi u EU. Da bismo objasnili evropski ugao, malo ćemo se upustiti u kratak opis prva dva ugla, Vašingtona i Moskve.

Kosovska partija i „dva večita rivala“

Već smo naveli da je glavni razlog nastavka pregovora rusko protivljenje Ahtisarijevom planu i popuštanje EU i SAD ruskom zahtevu, iako je već tada, kao i pre toga, bilo jasno da nova runda pregovora neće doneti nikakav rezultat. Razlog ne počiva samo u tome što Beograd i Priština ne mogu, odnosno, ne žele da se dogovore, već i zato što kosovski problem ima i svoju drugu dimenziju, a to je ona međunarodna.

Stavovi Beograda i Prištine su već odavno poznati, ali je mnogo zanimljiviji, možda čak i bitniji, ovaj međunarodni aspekt. Bez većih preterivanja bi se moglo reći da se Kosovo našlo na jednom od polja geopolitičke šahovske table, u partiji „večitih rivala“, SAD i Rusije. Da bismo razumeli stav Vašingtona u ovom konfliktu, moramo da shvatimo i njegov način ponašanja u međunarodnoj politici.

Tvrdo zalaganje SAD za nezavisnost Kosova može se protumačiti kao Bušov kontinuitet međunarodne Klintonove politike. Ma koliko da te dve politike izgledaju različito, detaljnijom analizom shvatamo da se u velikoj meri radi o kontinuitetu. Kosovo je, kao i Dejton, rezultat američke diplomatije, koju su priznali – voljno ili nevoljno, svejedno – i ostale članice Kontakt grupe. Američka diplomatija je 1995. i 1999. bila glavni tvorac rešenja, tako da je nerealno očekivati da će situacija biti promenjena dolaskom neke nove političke snage. Ovde se ne radi o nekakvom „planu protiv Srba“ ili nečem sličnom, što kao opšte mesto ponavljaju Srbi u poslednjih dvadeset godina, već je reč o državi u čijoj međunarodnoj politici nema bitnijih promena kad na vlast dođe druga stranka. To je manje-više pravilo. Do promena dolazi kada međunarodno, odnosno, vojno angažovanje doživi fijasko, ali to je sasvim druga priča. Sa tačke gledišta Amerike, davanje nezavisnosti Kosovu bi označilo jedan uspešno završen proces koji je ona započela, a postizanje dogovora bi za Bušovu administraciju bilo, naravno, i stvar prestiža na međunarodnoj sceni, pogotovo u vreme iračke krize.

Na drugoj strani je, za SAD karakterističan smisao za real politiku. SAD su uvek imale mnogo više osećaja za real politiku nego njihovi partneri u Evropi, zbog čega im je i međunarodna politika bila mnogo fleksibilnija od evropske. Činilac koji kreira i američki stav da se Prištini da nezavisnost jeste realno stanje na Kosovu. Da je stvar na terenu drugačija, verovatno i ponašanje Vašingtona ne bi bilo isto kao danas. Međutim, u kosovskom slučaju, real politika obuhvata mnogo više igrača nego što je dovoljno za lako odlučivanje. Prvi je politička situacija unutar EU, a drugi nova ruska međunarodna politika – Rusija je od porasta cena energetskih derivata (počevši od 2001/2002. godine) postala sve ekspanzivnija. O evropskom i ruskom stavu će još biti reči.

Nudi nam se, dakle, nekoliko odgovora na pitanje zašto je Vašington uopšte pristao na novu rundu pregovora: prvo – da se udovolji Moskvi u njenom zahtevu, jer bi u suprotnom Rusija mogla da tvrdi da nisu sva diplomatska sredstva iskorišćena, čime bi prenela kritiku isključivo na SAD; drugo, da se zemljama EU dokaže da su iskorišćena sva diplomatska sredstva i da nije moguće postići dogovor Beograda i Prištine, a pošto je „situacija na Kosovu neodrživa“, mora se pribeći nekoj vrsti diktata, kao „nužnog zla“. Drugi razlog je verovatno i najbitniji, jer je glavni američki problem opasnost od unutrašnje podele u EU.

U ovu igru je Vašington ušao i pored opasnosti da srpska i ruska diplomatija prošire među državama EU grupu skeptičnih zemalja i tako doprinesu raskolu na relaciji SAD – EU. Vašington se, međutim, u isto vreme izjasnio da će, u slučaju da ne dođe do direktnog dogovora i u slučaju da Kosovo proglasi nezavisnost, jednostrano priznati taj akt. Najverovatnije se radi o probnom balonu prema EU i Rusiji, i pokušaju da se izvrši pritisak na zemlje Kontakt grupe da pristanu na Ahtisarijev plan. Izjava američkog predstavnika da će se uzdržati od jednostranog priznanja došla je tek nakon pritiska iz EU, kada je postalo jasno da odluka SAD neće naići na pozitivnu reakciju u EU, jer bi ona direktno destabilizovala političko stanje EU. Nerealno je, dakle, očekivati da će Bušova administracija žrtvovati EU u zamenu za nezavisnost Kosova.

Drugi igrač kosovske igre je Rusija. Njeno ponašanje na međunarodnoj sceni može se okarakterisati kao pokušaj Moskve da povrati svoj uticaj na globalnom nivou, koji je izgubila još na kraju hladnog rata. Za razliku od regionalnog uticaja, Rusija nema onu globalnu snagu, kakvu bi opet želela da ima. Upotreba energetskih resursa u političke svrhe, česti letovi na ivici vazdušnog prostora država NATO-a, spuštanje zastave na dno severnog pola ili zaoštravanje odnosa sa nekim zemljama Srednje i Istočne Evrope – samo su neki od poteza kojima Kremlj želi da iskaže svoje ambicije i želju da se vrati u globalnu igru. Kosovo je samo deo te igre.

Pravo veta u SB UN i pretnja njegovom upotrebom omogućuje Moskvi da bez velikih napora igra „veliku igru“. Veličina te igre nije u tome što će Rusija uspeti da progura svoje ambicije, već što će drugima (SAD ili EU) onemogućiti da realizuju svoje. Takvu, „defanzivnu“, diplomatiju ima samo ona država koja nema snage i mogućnosti da vodi „ofanzivnu“ međunarodnu politiku. Za razliku od Moskve, Vašington upravo to radi, podnoseći česte zahteve za nove rezolucije u SB UN. Ovo je samo jedan od dokaza da se glavni globalni igrač nalazi na drugoj strani Atlantika, što potvrđuju i planovi SAD da deo svoje protivraketne odbrane locira u Češkoj Republici i Poljskoj.

Time što se Moskva protivi usvajanju Ahtisarijevog plana, Rusija učvršćuje svoju poziciju u Srbiji i svojom „defanzivnom diplomatijom“ u SB UN pokušava da povrati neki svoj prestiž. Ujedno, Moskva koristi unutrašnju podelu EU da ojača poziciju Brisela ne samo na široj međunarodnoj sceni, već i da oslabi EU na unutrašnjem nivou. Slaba EU svakako omogućava veći uticaj Moskve na evropskom kontinentu. Ovde treba shvatiti da je negativni stav Rusije prema Ahtisarijevom planu održiv samo zbog problematične situacije unutar EU i evropskog straha od propasti zajedničke međunarodne politike u slučaju da se SAD i neke zemlje Unije odluče da jednostrano priznaju nezavisnost Kosova.

U slučaju da dođe do dogovora unutar EU i da Brisel jedinstveno stane na stranu SAD, Rusija će vrlo brzo preokrenuti svoju poziciju. Ruski stav u vezi sa Kosovom tako ima i svoju drugu stranu. Pristajanjem na Ahtisarijev predlog plana, došlo bi do presedana u međunarodnom pravu, ali mehanizam za njegovu regulaciju postoji – nužna je saglasnost svih članica u SB UN. U slučaju da Vašington održi svoje pretnje da će jednostrano priznati Kosovo, i ako američki stav podrže još neke evropske zemlje, doći će do presedana bez regulativnih mehanizama. Tada će se otvoriti Pandorina kutija, a to je situacija koju možda čeka i ruska strana. Jednostrano priznanje Kosova od strane SAD omogućiće i Rusiji da jednostrano prizna separatističke oblasti u zamrznutim konfliktima u postsovjetskim republikama – u Gruziji (Abhazija, Južna Osetija), Azebejdžanu (Nagorno Karabah) ili u Moldaviji (Pridnjestrovlje), pa čak i da otvori nove, recimo, slučaj Krima u Ukrajini.

EU – ključni akter

U kosovskoj partiji, pored Srba i Albanaca, najrizičniju ulogu ima svakako Evropska Unija. Glavni problem EU je taj što ona ima 27 ministarstava inostranih poslova i što joj je potreban konsenzus svih 27 zemalja članica da bi se postigao dogovor. Robert Kagan je dobro primetio da Americi fali jedan telefonski broj za Evropu.

U slučaju jednostranog priznavanja Kosova od strane SAD, zemlje EU će se naći pred velikim ispitom. Postoji realna opasnost da ovaj akt podeli EU, kao što je to bilo u slučaju sa američkom invazijom u Iraku, kada je došlo do tzv. podele na „novu“ i „staru“ Evropu. Ovaj put bi podela imala mnogo veće posledice. Za zajedničku međunarodnu i bezbednosnu politiku Evropske Unije, ta bi podela mogla možda da označi čak i početak katastrofe, jer u EU ne postoji konsenzus u vezi sa Kosovom.

Kada se razmatrao Ahtisarijev predlog, pojavila se manja grupa zemalja, predvođena Slovačkom, koja se usprotivila ovom planu, tako da je u zajedničku poziciju EU morala biti ubačena rečenica da će se uzeti u obzir stav obe strane, što znači i srpske i albanske. Tada niko nije rešavao pitanje kako doći do saglasnosti obe strane. Radilo se o svojevrsnoj pravnoj kočnici da se ne usvoji neki predlog, koji bi Srbiji, kao međunarodno priznatoj državi, oduzeo deo teritorije bez njene saglasnosti. U stvari su te zemlje, uključujući i Kipar, Rumuniju ili Španiju, svojim stavom izrazile strah od domino efekta u njima samima. Ipak, i tada se došlo do konsenzusa da predlog Ahtisarijevog plana mora biti podržan u SB UN. To je bila tipična komplikovana procedura za dolaženje do konsenzusa u EU. Jednostrano priznanje Kosova gotovo bi sigurno dovelo do podele unutar EU, jer jedinstvena međunarodna politika EU ne postoji. U mnogim slučajevima postoji zajednički stav, ali ne i politika. Nje naročito nema u tako osetljivom pitanju kakvo je kršenje međunarodnog prava, koje bi otvorilo Pandorinu kutiju, a posledice bi mogle da osete i neke od članica EU.

Drugi ispit je bezbednosna politika. Strah od domino efekta, najpre u balkanskom regionu, otvara pitanje da li je EU vojno sposobna i spremna da održi stabilnost u regionu. EU je preuzimala misije od NATO-a tek nakon stabilizacije bezbednosne situacije. Iako je poznato da su snage bezbednosti koje su namenjene za misije EU iste one koje su u sastavu NATO-a, ne sme se zaboraviti da je uspeh misija NATO-a uvek zavisio od učešća SAD. I dok se vojno učešće SAD na Balkanu smanjuje a EU preuzima odgovornost za održavanje stabilnosti, nepoznato je kako bi se evropske zemlje i društva ponašali u slučaju vojnog sukoba u kojem bi direktno učestvovali vojnici EU.

To je važno zbog jedne činjenice. Osim Francuske i Velike Britanije, nijedna zemlja u Evropi nema tradiciju učešća svojih snaga u vojnim, odnosno ratnim misijama u svetu. Šezdeset godina mira u Evropi i pacifistička politika, najpre Nemačke, dovela je do toga da su društva u evropskim zemljama izgubila osećaj za stradanja i žrtve radi zajedničkih normi i ideala. Primera iz poslednjih godina ima mnogo, ali je dovoljno navesti samo neke – reakcija belgijskog kontigenta UN u Ruandi 1994. godine ili ponašanje nemačkih trupa u današnjem Avganistanu. Različitosti u društvima očigledne su u primeru terorističkih napada Al Kaide u Madridu i Londonu – španska javnost je podlegla pritiscima, a Britanaci su podržali svoju vladu da istraje u misiji u Iraku.

Svi navedeni faktori komplikuju evropsku poziciju u predstojećem periodu. I dok je za EU veoma važno da se rešenje budućeg statusa Kosova donese u SB UN a ne jednostranim proglašenjem nezavisnosti, pregovori koji se vode između Beograda i Prištine u stvari su diplomatski i geopolitički meč između Moskve i Vašingtona, iz kojeg bi EU verovatno najradije izostala, ali zbog geografske blizine problema (čitajte: Kosova) to nije u mogućnosti da učini. Pored toga, i vodeće zemlje EU imaju aspiraciju da igraju značajnu globalnu ulogu.

Brisel npr. ima veoma nezavidnu „odbrambenu“ ulogu u sadašnjim pregovorima. Za njega je najvažnije da održi jedinstvo svojih članica. To će moći da postigne jedino ako ubedi SAD da odustane od pretnje da jednostrano prizna Kosovo i naravno, ako se kosovska enigma što pre reši u SB UN, što podrazumeva da Moskva popusti u svom stavu. Da li je u takvoj situaciji, kad je očigledno da postoje dijametralno različite tačke gledišta, moguće postići nekakav dogovor?

Rešenje (nije) na vidiku

Racionalno gledajući, svaki problem ima svoje rešenje, pa isto tako i ovaj u vezi sa Kosovom. Štaviše, pitanje budućeg statusa Kosova ima nekoliko rešenja (zavisi za koga navijate, a utakmica je tim zanimljivija što ima više igrača u igri, ne samo srpskih i albanskih) i svakako će se neko rešenje pre ili kasnije morati naći. U spekulacije o krajnjem rezultatu ne želim da se upuštam – da li ih je više ili je samo jedno, zavisi od toga da li navijate ili pratite utakmicu sa neutralne tribine. To da će se na kraju naći rešenje ne znači da će se ono dostići dogovorom. Analizom realnog stanja i iskustava iz ne tako davne istorije, dolazi se do nekoliko razloga koji otkrivaju zašto je nemoguće očekivati da će se dogovor između Beograda i Prištine moći postići.

Realno gledajući, kosovski Albanci za sada imaju veoma povoljan položaj. Čine gotovo 90% populacije pokrajine, imaju kontrolu na lokalnom i delimično na pokrajinskom nivou i konačno, imaju uticajne aktere (Vašington i većinu zemalja EU) na svojoj strani, koje poštuju, pre svega, realno stanje na terenu. To realno stanje, osim demografske slike Kosova, garantuje i odlučnost kosovskih Albanaca da nezavisnost ostvare svim raspoloživim sredstvima, što ne isključuje vojna sredstva.

Na drugoj strani, svestan realne situacije u svojoj pokrajini, Beograd nudi koncepciju koja bi se mogla sažeti: de facto nezavisnost, de iure deo Srbije. Politički vrh u Beogradu dobro zna da je to koncept za koji bi nekako i mogao da dobije međunarodnu podršku, najpre u razjedinjenoj EU. Sve više od toga jeste gubljenje energije, jer nema šanse da uspe. Beograd (uključujući i SRS) isto je tako svestan da je upotreba vojske nerealna i unapred osuđena na neuspeh, ne samo zbog prisutnih snaga KFOR, već i zbog slabe motivacije za takvo rešenje u samoj Srbiji.

Beograd u ovom procesu ima dva prisutna saveznika i jednog potencijalnog. Moskva, kao prvi saveznik, relativno je nepredvidljiva u ovoj igri i u svom savezništvu nije tako stabilan igrač. Drugi saveznik na strani Srbije jeste međunarodno pravo – koliko god izazivalo osmeh, upravo je ono, kao i strah drugih država od njegovog kršenja, najjači argument koji u ovom trenutku Srbija ima.

Tako dolazimo i do potencijalno trećeg aktera koji bi mogao da utiče na krajnji rezultat, do država EU. Kao što je već bilo rečeno, strah nekih zemalja EU od pravnog presedana, kojim bi mogao da bude ugrožen i njihov teritorijalni integritet, karta je koja će možda odlučiti partiju. Na relaciji Vašington – Moskva na kraju će doći do dogovora, ali tek u trenutku kad se EU odluči! Do tada će i SAD i Rusija voditi svoju kosovsku politiku konfrontacije, i manevrisati. Budući da je EU još uvek nejedinstvena, Amerika je morala da napravi ustupak u Njujorku i povuče svoju odluku da jednostrano prizna nezavisnost Kosova. To ne znači da je ona promenila svoj stav. Pošto sada još uvek nije jasno kako će se stvari odvijati, beogradska i prištinska diplomatija moraće pokušati da ovaj evropski teg prevuku na svoju stranu vage.

(Srdjan Prtina - politikolog, živi u Češkoj Republici).