Dušan Proroković

Jedan od najvećih evropskih političara i diplomata, nekadašnji pruski premijer, ujedinitelj Nemačke i prvi kancelar ove države, Oto fon Bizmark, ostao je u svesti većine prosečnih stanovnika balkanskih država po svojim rečima, koje je izgovorio na Berlinskom kongresu, juna 1878. godine: „Ceo Balkan nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeran(ij)skog grenadira.“

Nema sumnje, da ovakav pogled, kada je o Balkanu reč, postoji i danas kod velikog broja zapadnih političara, diplomata, analitičara i istoričara. Zapad se Balkanom uglavnom bavio kampanjski i povremeno, uz puno površnosti. Slika koja se uporno održava o prilikama na našem poluostrvu već 15 godina, uglavnom je crno-bela,. U suštinu odnosa izmedju balkanskih naroda i država nije se ulazilo i uvek je unapred poznato ko je u tim odnosima žrtva, a ko krivac. O posledicama odluka koje su donošene razmišljalo se još i manje.

Danas, većina zapadnih političara „zna“ da Kosovo „mora biti nezavisno“. O posledicama donošenja odluke, koja je u dubokoj suprotnosti sa medjunarodnim pravom razmišlja se malo. Neki su spremni da idu dotle, da se grubo prekrši medjunarodno pravo i da se ceo problem „reši“ tako što će kosmetski Albanci jednostrano proglasiti nezavisnost, koju bi potom jedan broj država priznalo.

Oksfordski istoričar i ugledni britanski pisac Noel Malkolm, svoju studiju o Kosovu i Metohiji je završio rečima: „Jugoslovenska kriza je počela na Kosovu - tamo će se i završiti.“ To je poslužilo mnogima da ponove kako je „nezavisnost Kosova poslednja etapa dezintegracije SFRJ.“

Ne bih se složio sa ovom tezom. Potpuno suprotno, dalja dezintegracija na Balkanu može dovesti do nove radikalizacije Balkana. Nekoliko vrsta argumenata u prilog nezavisnosti Kosova pruženo nam je od zagovornika te ideje u protekle dve godine.

Fadil Maljoku (Fadil Maloku) iz prištinskog Instituta za demokratiju i medjuetničke odnose poručuje da su „Albanci na Kosovu frustrirani kolektivno, što je tempirana bomba koja može ugroziti i region.“ Ovu tezu su kasnije razradjivali mnogi, medju njima i šef UNMIK-a Joakim Riker, koji je često ponavljao kako su „Albanci nestrpljivi.“ Naravno da „kolektivna frustriranost“ nije dobra i da može dovesti do radikalizacije. Ali šta ukoliko zbog sprečavanja dalje radikalizacije Albanaca dodje do „kolektivne frustracije“ Srba i radikalizacije srpskog etničkog korpusa u regionu. Takodje, kada se spominje „tempirana bomba koja može ugroziti region“, uglavnom se misli na novo nasilje Albanaca na Kosovu i Metohiji, slično onom iz jula 1999. godine ili marta 2004. godine, ili se pak misli na novu albansku oružanu pobunu, poput onih iz oktobra 1998. godine na Kosovu i Metohiji, decembra 2000. godine na jugu centralne Srbije ili jula 2001. iz Makedonije. Ali jasno je da oružane pobune, pretnje nasiljem prema kosmetskim Srbima i drugim nealbancima, etničkim čišćenjem i rušenjem hrišćanskih manastira i crkava nisu i ne mogu biti argument. Odnosno, ukoliko mogu biti argument na Kosovu i Metohiji, onda se mogu primenjivati i na drugim mestima.

Doris Pak, poslanik u Evropskom parlamentu i Rozmeri Di Karlo, pomoćnik državnog sekretara SAD vole da kažu „da je Milošević izgubio rat i da zato Srbija mora da izgubi Kosovo.“ Ne bih da se vraćam na 1999. godinu i objašnjavanje svega što je prethodilo intervenciji NATO-a protiv SR Jugoslavije, ali ukoliko bi se argument Doris Pak i Rozmari Di Karlo prihvatio, onda bi to značilo da je rat prihvaćen kao političko i pravno sredstvo. Pa bi iz toga proizilazilo da ukoliko je Srbija deo svoje suverene teritorije izgubila ratom, onda ga na isti način može i vratiti.

Tema rata i vojne intervencije nameće se na još jedan način, kada se govori o mogućnosti jednostranog samoproglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije od strane kosmetskih Albanaca. Naime, ukoliko Albanci tako nešto urade, a NATO takvu odluku prihvati, onda imamo slučaj jednostranog odustajanja od Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova, potpisanog izmedju Vojske Jugoslavije i NATO-a. Podsećam, po odredbama tog istog sporazuma Vojska Jugoslavije se sa teritorije KiM povukla u junu 1999. godine. Pa, ako Sporazuma više nema, onda se naša vojska može vratiti na teritoriju KiM, tim pre što Rezolucija 1244 SB UN tako nešto dozvoljava. Dakle, Srbija zadržava pravo da vrati svoje oružane formacije na KiM bilo kada u budućnosti. Da li će i kada Srbija to svoje pravo iskoristiti, to je sasvim druga priča.

Ne sumnjam da će ovu moju konstataciju mnogi iskoristiti da kažu kako Beograd ponovo „lupa u ratne bubnjeve“, „vitla sabljom“ itd. Međutim, niti sam pristalica nekakvih novih sukobljavanja, niti mi je namera da provociram bilo koga. Ovim samo želim da podsetim, da u slučaju jednostranih koraka ostaje mnogo otvorenih pitanja koja mogu biti (zlo)upotrebljena u budućnosti i kojima se može manipulisati, što bi svakako dovelo do radikalizacije. I zato neozbiljno deluju izjave predstavnika EU u pregovaračkoj Trojci, nemačkog ambasadora Volfganga Išingera - kako mu je predsednik Srbije Boris Tadić lično obećao da Srbija neće vojno intervenisati. To ne zavisi niti od ambasadora Išingera, niti od predsednika Tadića. To pravo Srbiji ostaje za budućnost. A teško je i pretpostaviti šta će se na Balkanu dešavati narednih nekoliko decenija.

Naravno, onima koji ovakve stavove olako citiraju kao nekakvu novu pretnju, ne pada na pamet da na isti način komentarišu izjave, na primer, Azema Vlasija, bivšeg komunističkog funkcionera kosmetskih Albanaca, koji nedavno izjavljuje: „Ako Srbi sa Kosova ne prihvate Ahtisarijev plan, mogu proći kao Srbi iz Krajine.“

Niko se nije ni osvrnuo ni na govor predsednika Albanije, Bamira Topija, od 28. novembra 2007. godine na centralnoj proslavi Dana albanske zastave u Valoni: „Borba albanskog naroda za slobodu biće zaokružena tek kada Kosovo dobije nezavisnost. Ta borba albanskog naroda ja počela 1912. godine na Kosovu.“ Na ove reči, nekoliko dana kasnije nadovezao se funkcioner Demokratske partije Kosova Nait Hasani, rekavši u intervjuu za poljsku „Gazetu viborču“, da ukoliko narod Kosova bude želeo referendum o pripajanju Albaniji, onda je Priština dužna da ga raspiše. „Poznato je da su žitelji Kosova i Albanci jedan narod koji želi da živi u jednoj državi. Imamo jedan jezik, jednu tradiciju, jednu veru, a Kosovo je bilo odvojeno od Albanije“, poručio je Hasani.

Nije nikakva tajna da deo albanske političke elite odavno sanja o stvaranju Velike Albanije, države koja bi obuhvatala današnju Albaniju, Kosovo i Metohiju, jug centralne Srbije, zapadnu Makedoniju, grčki Epir i crnogorsku Malesiju. Javno su počeli o tome da govore upravo zbog aktuelne pozicije Zapada. Jer, prvo, ukoliko se princip nepovredivosti granica krši na štetu Srba, a na korist Albanca, zašto to ne bi bio slučaj i sa ostalim balkanskim državama. I drugo, pošto su sve ponude zvaničnog Beograda i predlozi da se pitanje statusa Kosova i Metohije rešava u demokratskom okviru, odbijene od SAD i nekoliko drugih zapadnih država, Albanci su to shvatili kao podršku za svoj projekat - da problem mogu rešavati u nacionalnom okviru. Dalja homogenizacija Albanaca u regionu neminovno sledi i postavlja se samo pitanje dinamike kojom će se odvijati. Evropska „kavijar-levica“ ( la gauche caviar ) ovo ne želi da vidi. Ona isključivo vidi srpski nacionalizam. Gorljivo nam objašnjavaju kako Kosovo mora postati nezavisno, jer, po njihovom, kada nestane pitanje KiM - tada će nacionalne teme u Beogradu biti aktuelne najduže još godinu-dve, a u suprotnom nacionalizam bi dominirao Srbijom još bar deceniju-dve.

Potpuno suprotno, jednostrano priznavanje kvazi-države Kosovo od strane zapadnih država biće znak Albancima da svoje nacionalno pitanje mogu da rešavaju i u narednim decenijama. A ako je otvoreno albansko nacionalno pitanje na Balkanu, onda je nemoguće očekivati da ostala nacionalna pitanja ostanu zatvorena. A otvaranje nacionalnih pitanja nas opet uvodi u novi krug nestabilnosti. I na taj način će nacionalne teme dominirati Balkanom narednih bar deceniju-dve.

Zato je nastavak pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije u 2008. godini stvar od ogromnog značaja za budućnost i stabilnost čitavog regiona. Pregovori i dogovor izmedju dveju strana podrazumevaju da bi obe strane tim dogovorom nešto izgubile, ali i nešto dobile. Sa jedne strane, Srbija je Albancima na KiM ponudila status najpovlašćenije nacionalne manjine na svetu, a Kosovu i Metohiji najveću moguću autonomiju, sa pravom na medjunarodno predstavljanje u pojedinim važnim segmentima. U poredjenju sa ustavno-pravnim položajem Kosova i Metohije od pre samo 8 godina, nesumnjivo je da Srbija ovim predlogom žrtvuje mnogo. Albanci bi takodje izgubili nešto - to da ne može biti zadovoljeno njihovo očekivanje za nezavisnošću Kosova i kasnijim stvaranjem Velike Albanije. Sa druge strane, i Srbi i Albanci bi nešto značajno dobili. Srbiji bi bio garantovan teritorijalni integritet, a Albanci bi mogli sami da odlučuju o svim životnim pitanjima koja su za njih značajna, i sami bi odlučivali da li bi se i koliko integrisali u centralne institucije u Beogradu. U takvom okviru svi bi bili pomalo nezadovoljni i pomalo zadovoljni. Ali time bi bila sprečena dalja radikalizacija u regionu. Svim balkanskim državama i narodima bila bi poslata jasna poruka medjunarodne zajednice da se nacionalna pitanja i pitanja novih prekrajanja granica ne mogu više otvarati i da sami moramo da pronadjemo način na koji ćemo medjusobno saradjivati u zadatim demokratskim okvirima.

Ali, umesto poruke da pregovori i saradnja nemaju alternativu, nama se poručuje - da evropske integracije nemaju alternativu.

Protiv evropskih integracija nemam ništa protiv, čak sam zagovornik ulaska Srbije u EU. Medjutim, postavlja se pitanje kako EU planira to da izvede, ako većina država članica EU bude podržala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. EU može danas dozvoliti Srbiji da postane zemlja kandidat za punopravno članstvo u EU. Ali voleo bih da znam šta će se desiti sutra? Jer ukoliko Srbija postane kandidat za punopravno članstvo 2008. godine, za očekivati je da postane punopravna članica EU najdalje 2018. godine. U svakom slučaju, Srbija bi mogla postati članica EU mnogo pre kvazi-države Kosovo, koju bi izvestan broj država članica EU priznao. Ukoliko se tako nešto desi, onda Srbija, kao članica EU, može da otvori pitanje postavljanja drugih članica EU prema ovom problemu, i da koristi razne mehanizme da spreči ulazak kvazi-države Kosovo u EU (posle potpisanog Lisabonskog sporazuma više neće biti moguće staviti veto, ali zato ostaju mnogi formalni i neformalni načini uticanja na proces donošenja odluka).

Takvim svojim ponašanjem Srbija bi mogla da „natera“ države poput Velike Britanije da priznaju svoju grešku i, na koncu, ili ponište odluku o priznavanju kvazi-države Kosovo ili smisle drugačiju formu ulaska Kosova pod srpski kišobran, kako bi i ovo parče Balkana postalo deo EU.

Naravno da neće doći do ovakve situacije. Niti će Srbija naterati niti privoleti Veliku Britaniju da promeni svoj stav i poništi svoju odluku. Što ne važi i obratno. Jer države koje priznaju samoproklamovanu nezavisnost Kosova upravo će na poslednjem koraku, ako ne i ranije usloviti Srbiju - ili priznajte nezavisnost Kosova ili nećete postati članica EU. Bez srpske saglasnosti Kosovo ne može postati članica EU, jer se osnivački akt EU poziva na Povelju UN. Dakle, mora se prvo biti država, pa tek onda članica EU. A kosovski Albanci mogu dobiti drugu albansku državu samo ukoliko bi se Srbija s tim saglasila, ili ukoliko bi se umesto postojeće Rezolucije 1244 SB UN kojom se reguliše postojeći status Kosova i Metohije, donela nova rezolucija kojom bi se Albancima dala saglasnost na samoopredeljenje. Šanse i za prvo i za drugo se mere promilima. Ukoliko Srbija ne pristane tada na ovu ucenu, rizikuje da trajno ostane samo kandidat za EU, i da još dodatno pogorša svoje odnose sa Briselom. Tada će nam svi reći da smo ovakav scenario mogli da pretpostavimo još „davne 2008. godine“, i optužiti nas da smo uzalud trošili predpristupne fondove EU, te da smo nekonstruktivni, da smo Evropu izneverili itd.

Srpski evroskeptici će reći da je ovo mogući scenario za slučaj da Srbija ikada stigne do toga da može da postane punopravan član. Jer su se mehanizmi za pristupanje EU, lepe reči o „evropskoj perspektivi“ i „evropskoj budućnosti“ uglavnom koristili kao sredstva „demokratskog ubedjivanja“ pojedinih država. Kako drugačije objasniti izjavu ministara spoljnih poslova država EU, da su „zadovoljni povoljnim razvojem u BiH i ostvarenim napretkom, uključujući i dogovor o policijskoj reformi koji su postigli politički predstavnici sva tri konstitutivna naroda“, od 11. decembra 2007. godine. Jer samo tri meseca ranije, EU je dala podršku Visokom medjunarodnom predstavniku za BiH, slovačkom diplomati Miroslavu Lajčaku, odnosno njegovom konceptu policijske reforme u BiH i oštro upozorila političke predstavnike sva tri konstitutivna naroda, da ukoliko Lajčakov predlog ne prihvate - neće ni biti potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju izmedju BiH i EU. Još je teže objasniti istupanje slovenačkog ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela, koji je primajući akreditive novopostavljenog srpskog ambasadora u Ljubljani, rekao da je „Srbiji mesto u EU“, i da je „EU konačno spremna da implementira Solunsku agendu“ (takozvana Solunska agenda jeste skup zaključaka o približavanju zemalja zapadnog Balkana Evropskoj uniji, usvojen 16. juna 2003. godine). Otkuda baš sada, četiri i po godine kasnije, naprasna želja da se primeni Solunska agenda u potpunosti i bez rezervi, kada je na tom planu u prethodnom periodu uradjeno premalo.

Odgovor na ova pitanja nameće se sam po sebi. Dve realne pretnje po zacrtani „kosovski plan“ Zapada jesu moguće reakcije Srba u BiH, kao i Republike Srbije. Sada sve to treba relativizovati i Srbe sa obe strane Drine „demokratski ubediti“, novom pričom o „evropskoj perspektivi“ i „evropskoj budućnosti“ u to da, u slučaju albanskog proglašavanja nezavisnosti Kosova ništa ne preduzimaju.

Takodje, kada govorimo o evropskoj budućnosti, treba podsetiti da jedan od stubova evrointegracija jeste regionalna saradnja, odnosno dobrosusedski odnosi. U slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti, ne samo da neće biti nikakvih odnosa izmedju institucija u Beogradu i Prištini, već će se otvoriti i pitanje saradnje u okviru već uspostavljenih regionalnih multilateralnih sporazuma.

Uzmimo kao primer sporazum CEFTA. Ukoliko Albanci proglase nezavisnost, i ukoliko tu kvazi-tvorevinu prizna većina država članica EU i većina članica CEFTA-e, logično je očekivati da će Albanci tražiti da Kosovo bude punopravna članica ove organizacije. Logično je da ih u tome podrži i većina u Briselu i većina zemalja u regionu. Danas interese Kosova i Metohije u CEFTA-i zastupa UNMIK, shodno Rezoluciji 1244 SB UN i odredbi da je pravni poredak Republike Srbije na teritoriji AP KiM privremeno suspendovan. Ukoliko UNMIK ostane reprezent Kosova i Metohije u ovoj organizaciji, što će zvanični Beograd zahtevati, onda će to značiti i neuspešnost politike jednostranih koraka. A ukoliko sponzori albanske nezavisnosti budu insistirali da Kosovo bude članica ove multilaterale, onda Srbija tako nešto ne može prihvatiti, što ukazuje na to da CEFTA u tom slučaju jednostavno ne može preživeti, čime se ruši celokupan koncept regionalne saradnje. Takva sudbina očekuje i ostale regionalne inicijative. Slično važi i za slobodan protok ljudi, roba i kapitala. Jer, Srbija ne može priznati pasoše, lične karte ili bilo koja druga dokumenta samoproklamovanog nezavisnog Kosova, niti može potpisati bilo kakav medjudržavni bilateralni ugovor sa bilo kojom institucijom u Prištini. Time će nesmetano putovanje, ali i bilo koji oblik razmene izmedju Beograda i Prištine biti praktično onemogućen. To bi svakako proizvelo odredjene negativne posledice po Srbiju, dok bi Kosovu i Metohiji donelo potpunu blokadu, katastrofalnu situaciju u mnogim važnim oblastima života i novu „kolektivnu frustriranost“ albanskog društva. Ali to bi označilo i potpuni neuspeh evropske politike na zapadnom Balkanu.

Izgleda da su toga svesni i zagovornici nezavisnosti Kosova, pa sada, pored šargarepe koju predstavlja priča o „evropskoj budućnosti Srbije“, mašu i štapom, oštro upozoravajući da Beograd ne sme preći „crvenu liniju“ u svojoj reakciji na jednostrane korake kosmetskih Albanaca. Pomoćnik državnog sekretara SAD, Danijel Frid, voli da kaže da „Beograd sam odlučuje da li će u integraciju ili u izolaciju“. Poželjna reakcija Srbije, po njemu bi značila - da Beograd ne preduzme ništa. Ali to je nemoguće.

Beograd neće priznati jednostranu odluku kosmetskih Albanaca. Šta to u praksi znači, već sam delimično opisao. Nepriznavanje nezavisnosti KiM sa sobom nosi i nepriznavanje institucija u Prištini, zakona koji se tamo budu donosili, što onemogućava bilo kakvu saradnju Beograda i Prištine. Ovoga su svesni i mnogi na Zapadu. Tako, poslanik u Evropskom parlamentu i bivši francuski ministar za evropske poslove Alen Lamaso upozorava na „značajnu političku krizu koja sledi“ i zaključuje da „budućnost Balkana zavisi od EU i zajednička spoljna politika EU će tu imati prvi značajan test“.

A zajedničkog spoljnopolitičkog opredeljenja EU oko pitanja Kosova i Metohije – nema, niti će ga biti. Moguće je da bude pojedinačnog izjašnjavanja država članica EU, ali to nije istovremeno i zajednička politika EU.

Na problem održivosti rešenja upozorava i kolumnista španskog ABC-a Alberto Soteljo: „posle dugotrajnog rata, Evropa je spremna da podrži stvaranje novih etnički čistih država na svom gradilištu. Niko ne postavlja pitanje njihove održivosti. Trenutno je to samo jedan od načina da se problem skine s vrata.“ Soteljo još dodaje da „na Balkanu nema akcije bez reakcije“, i postavlja pitanje kako će se onda Brisel postaviti prema tome i da li će zalaganje vodećih članica EU da se pitanje KiM reši jednostranim potezima doprineti stabilnosti ili nestabilnosti regiona.

Da jednostrano rešavanje kosovskog pitanja nije dobro, svestan je i već spomenuti Danijel Frid. „SAD i EU su primorane da primene najtežu odluku“, rekao je Frid. Logično bi bilo da se traži lakše rešenje (a ne ono najteže - koje može izazvati najveće posledice), ali kada je u pitanju Kosovo i Metohija, već odavno je primetno u stavovima mnogih, hronično odsustvo bilo kakve logike. Logika i suvisla obrazloženja nisu ni potrebni balkanskim narodima i državama, jer „ceo Balkan nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeran(ij)skog grenadira.“ Da je drukčije, predsednik SAD Džordž Buš spomenuo bi Balkan ili barem Kosovo kada je pre nekoliko dana govorio o izazovima američke spoljne politike u 2008. godini. Našlo se u njegovom izlaganju mesta za Bliski Istok, palestinsko-izraelski konflikt, Irak, Avganistan, Rusiju, ali ne i za naš region.

Predsednik Fondacije Lord Bajron i bivši kanadski diplomata, Džejms Biset, kada govori o Bizmarku, naglašava da se u javnosti često citira samo prvi deo njegovih reči sa Berlinskog kongresa, a da se stalno zaboravlja drugi deo: „Ali ako dodje do kakvog velikog svetskog rata, siguran sam da će to biti zbog neke male, glupe stvari na Balkanu.“

Ne bih voleo da dodje do bilo kakvog rata. Ali sigurno je da će doći do novih razmimoilaženja i političkih nerazumevanja medju svetskim silama, a upravo zbog želje da se zaobidju medjunarodno pravo i poredak u donošenju odluke o budućem statusu Kosova i Metohije. Ako se danas legalizuje princip rasparčavanja jedne države izvan Saveta bezbednosti UN i protivno medjunarodnom pravu, onda se taj princip može koristiti uvek i na svakom mestu. Ruski predsednik Vladimir Putin je u svom obraćanju na kraju 2006. godine istakao da je najveći uspeh njegove politike „očuvanje teritorijalnog integriteta Ruske Federacije.“ (ne bez razloga, jer se od bivšeg američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt već moglo čuti da „Sibir pripada čitavom čovečanstvu“ i da zato „Rusiji treba oduzeti pravo da nekontrolisano upravlja Sibirom“).

Nova etapa u medjunarodnim odnosima može otpočeti na slučaju Kosova i Metohije, ali pitanje je gde će i sa kojim posledicama završiti. Zato je danas u rukama zagovornika nezavisnosti Kosova i Metohije najveća odgovornost za sva buduća dešavanja na Balkanu, ali i u čitavom svetu.