Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima

   

 

Dušan Proroković

ISTINA, PRAVO, MORAL I POLITIKA

(Ili četiri razloga zbog kojih ne mogu podržati inicijativu predsednika Tadića o Srebreničkoj deklaraciji)

ISTINA: Teško mi je da govorim o Srebrenici. Jer je priča o Srebrenici i njenoj okolini od marta 1992. do jula 1995. priča o kontinuiranom trogodišnjem zločinu. Zločinu snaga Nasera Orića i Nurifa Rizvanovića nad srpskim stanovništvom u Bratuncu, Sasama, Skelanima... U samo jednom danu prilikom upada u zvorničku Kamenicu ubijeno je više od 250 ljudi, za šta je pomenuti Orić odlikovan „Zlatnim ljiljanom“, najvišim odlikovanjem Armije BiH, i to od Alije Izetbegovića lično za „briljantno planiranu i izvedenu akciju“. Kako je ta akcija izgledala, može da posvedoči dr Zoran Stanković koji je predvodio tim stručnjaka koji su obavljali ekshumaciju, pri čemu veliki broj tela uopšte nisu mogli da identifikuju pošto su bila raskomadana. U samo jednom danu, na pravoslavni Božić 1993, u selu Kravica, od tih istih nastradalo je više od 100 ljudi.

Teško mi je da se setim i zločina koji je počinjen nad muslimanskim stanovništvom Srebrenice i sela u njenom zaleđu u aprilu 1992. i julu 1995. Taj julski bio je najstrašniji. Teško mi je i da slušam akademske rasprave o tome koliko je tačno ljudi tada, jula 1995, pobijeno. Da bi se doneo sud šta se tada desilo, nije bitan broj već namera i razmere svega.

Teško mi je i da shvatim ponašanje međunarodne zajednice tokom te tri godine, koja je svojim činjenjem, ili još češće nečinjenjem, samo produžavala agoniju i Srba i Muslimana u srednjem Podrinju. A možda je tome razlog i politički pritisak koji dolazi od pojedinih diplomata u Beogradu da se deklaracija donese što pre i želja da se srebrenička priča zatvori. Da više niko ne zapitkuje kakva je uloga međunarodnog faktora u svemu tome bila i koliki je stepen njihove odgovornosti zbog BiH tragedije.

Ne želim da sporim da se između 6. i 16. jula 1995. u Srebrenici desio strašan zločin, ali isto tako želim da podsetim da to nije bio i jedini zločin u Srebrenici.

Ukoliko želimo da saznamo istinu o svim tim dešavanjima, ako želimo da objektivno sagledamo crne epizode iz bliske nam istorije, onda nam tu skupštinska deklaracija neće puno pomoći. Više će nam pomoći da sami ili još bolje s parlamentima susednih država pokušamo da nekako dođemo do istine. Kroz komisiju za istinu i pomirenje ili kakva (zajednička) skupštinska radna tela. Da otvorimo istragu kako bismo bili bliže istini. I kako bismo dobili odgovore ne samo oko Srebrenice već i oko Markala, Račka, ili tvrdnje da su izveštaji glavnokomandujućeg UNPROFOR-a Satiša Nambijara o tome šta se dešava u BiH ciljano skrivani od javnosti kako se ne bi remetila već konstruisana priča o žrtvama i dželatima. Samo će nam to pomoći da budemo što je moguće bliže istini.

PRAVO: Može biti da je i sve to tačno. Ali, istine nema, a pravda je spora i nedostižna. A taman i saznali istinu o tome šta se dešavalo u Podrinju nesretnih ratnih godina, opet nam kao razlog za usvajanje deklaracije ostaje međunarodna obaveza koja proističe iz presude Međunarodnog suda pravde u Hagu – direktno ili indirektno tumačeno, svejedno. Saglasan sam da se međunarodne obaveze moraju poštovati jer Srbija mora biti deo međunarodnog pravnog i političkog poretka. Ali, kako srpski parlament može doneti ovakvu odluku kad upravo oni koji nas odobrovoljavaju ili nagovaraju da takvu odluku donesemo istovremeno govore kako treba prekršiti i Helsinški završni akt i Dokument Badinterove komisije i Povelju UN? S jedne strane, kad razgovaramo o Kosovu, objašnjava nam se da moramo odustati od insistiranja na međunarodnom pravu zarad naše budućnosti. A s druge strane, kad se komentariše presuda Međunarodnog suda pravde, objašnjava nam se da moramo poštovati međunarodno pravo i sve što iz te presude proističe, opet zarad naše budućnosti. Može biti da ovde ima neke logike. Ali naše zalaganje mora biti da se međunarodno pravo poštuje uvek i svuda. Da ne dozvolimo da se poštuje na parče. Slobodna tumačenja i prihvatanje logike da malo treba a malo ne treba poštovati principe na kojima međunarodni poredak počiva, samo će proizvesti nove frustracije, nove radikalizme i nove nestabilnosti na Balkanu.

MORAL: Ako i nema logike, ili – neki će reći – nema volje da se ispoštuje pravo, onda će zagovornici usvajanja deklaracije apelovati na moral. Zbog mirne savesti moramo to osuditi. Ne znam kako ćemo klasifikovati zločine na one koji zahtevaju veliku moralnu osudu i one koji zahtevaju manju. Ne znam kako ćemo klasifikovati zločine na one koji treba da budu u jednoj deklaraciji i one koji treba da se nađu u drugoj. Valjda je moralno osuditi sve zločine. Ma ko počinilac bio. I moralno je da Narodna skupština insistira na tome da se svi zločini istraže. Mada, moram da primetim da inicijativu predsednika Tadića najgrlatije podržavaju oni koji su do juče govorili da kome je do morala, neka ide u crkvu.

POLITIKA: Ali, ako već ne želim da podržim ovu predsedničku inicijativu zbog navedenih razloga, onda bih – reći će neki – mogao bar zbog političkih. Jer, ovo je šansa da se otpočne s pomirenjem među nekadašnjim bratskim narodima i narodnostima.

Kad se pomene politika i političko odlučivanje, na našim prostorima obično se misli na dnevnu politiku i postizanje tekućih, kratkoročnih ciljeva. A pomirenje je, ipak, stvar strateškog karaktera i dugih rokova. Š to se te tekuće politike tiče, deklaracija nam ništa ne bi donela. Čak naprotiv, verovatno bi i naškodila. U nekim bivšim SFRJ republikama a danas nezavisnim državama skoro sve je predmet dnevne politike, osim jedne stvari – antisrpske histerije. To je konstanta. Na tome mnogi grade svoje političke programe, ideologije. Usvajanje deklaracije u Skupštini Srbije takvi neće shvatiti kao želju parlamenta da se sazna istina, ili kao moralno pitanje, ili kao ispunjavanje naše međunarodne obaveze koje može biti početak nekih novih odnosa na našem poluostrvu. Oni će to shvatiti kao naše priznanje da smo genocidan narod, a s genocidnim narodom se ne može sarađivati. Nekima će pasti na pamet da nas ponovo tuže jer, eto, sada smo i sami priznali. U udžbenike istorije to će sigurno ući kako bi i dolazeće generacije učile o zlim Srbima. Šta će pisati u deklaraciji – potpuno je svejedno. Kao što je bilo svejedno što je SCG povukla kontratužbu pred Međunarodnim sudom pravde protiv BiH. To nije bilo protumačeno kao gest dobre volje i želja za vansudskim dogovorom, već kao naša slabost i uplašenost zbog nedostataka dokaza. Slično su prošli i izvinjenje predsednika Tadića i njegov odlazak u Potočare. Neću biti originalan, ponoviću već predloženo. Umesto deklaracije o Srebrenici, korisnije bi bilo da naša vlada odobri sredstva za neki konkretan projekat u Srebrenici. Da bi Srebrenica počela da liči na mesto dostojno života, jer ona danas izgleda kao da se rat juče završio. Da se otvore radna mesta ili da se popravi infrastruktura. Da pokažemo da nam je do Srebrenice stalo.

P.S. Voleo bih da sam u krivu. Voleo bih da grešim. Voleo bih da me vreme demantuje i da se usvajanjem jedne deklaracije u Skupštini Srbije nešto rešava. Ali, posmatrajući šta se sve u poslednjih sedam godina dešavalo kod nas i u našem neposrednom okruženju, smatram da bi taj akt samo zakomplikovao stvari. U našem okruženju videli bismo ga kao iznuđen i neiskren potez. A u samoj Srbiji on bi proizveo nove podele. Niti bismo mi bili načisto sami sa sobom, niti bi se išta u očima naših komšija promenilo.

Srebrenica, kao i ostali zločini počinjeni u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, na KiM, mora biti predmet razgovora među balkanskim narodima. Makar ti razgovori bili i teški i dugi i mučni. To je manje pravno i političko pitanje, a više moralno. I samo ako ovu stvar tako posmatramo, možemo biti bliže istini.

A istina nam je potrebna kako ne bismo i dalje imali situaciju u balkanskim društvima gde se svi narodi smatraju žrtvama nepravdi. Gde svi misle da su upravo oni najveće žrtve, a drugi – najveći zločinci.

 

 

 
 
Copyright by NSPM