Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Crkva i politika

 

 

Oliver Potežica

PODELE U ISLAMSKOJ ZAJEDNICI SEŽU DUBOKO U PROŠLOST

Izvod iz šireg intervjua Olivera Potežice u emisiji „U središtu pažnje“ Prvog programa Radio Beograda 13. oktobra 2007. godine, na prvi dan Ramazanskog bajrama.

 

- Otkud dve islamske zajednice u Srbiji ?

Islamske verske zajednice na Balkanu potresaju različite nestabilnosti još od kraja 19. veka, od vremena povlačenja Turske, od Berlinskog kongresa 1878. godine. Potrebno je posebno ukazati na to da su muslimani na Balkanskom poluostrvu regionalno izdiferencirani i etnički heterogeni , kao i da je njihov položaj bio, posle povlačenja Turske, krajnje neujednačen. Pomenimo još da su balkanski muslimani podeljeni etnički i nacionalno (jezički) na četiri grupacije (slovensku, albansku, romsku i tursku) i da su te grupacije dalje međusobno izdeljene na više regionalnih i drugih podgrupa.

Dakle, ove podele koje mi danas vidimo na prostorima Srbije i nekadašnje Jugoslavije nisu nove. Faktički, one do današnjeg dana opterećuju muslimansku zajednicu od Berlinskog kongresa ili čak koju godinu ranije.

Sa druge strane, raspad Jugoslavije je bio veoma bolan i to je stvorilo nove osnove za podele i opterećenja. Poslednja neslaganja među muslimanskim vernicima u Srbiji potvrđuju, još jednom, da su Srbi i Muslimani – Bošnjaci najveći gubitnici u procesu razbijanja nekadašnje Jugoslavije. Jer, jedino su te dve zajednice ostale razdrobljene po čitavom prostoru nekadašnje Jugoslavije, a posetoji realna opasnost da će proces njihovog drobljenja i deljenja biti nastavljen.

Često me pitaju ko je kriv za sadašnja neslaganja među muslimanima. Ili, u drugoj varijanti, u konkretnom slučaju, koja je islamska zajednica u pravu. Kod nas se često traže neke krivice, ali u ovom konkretnom slučaju njih nema. Niko nije kriv, jer je reč o delovanju objektivnih istorijskih faktora, kao i o nastavljanju uticaja brojnih činilaca (unutrašnjih i spoljnih) koji su su i doveli do razbijanja nekadašnje Jugoslavije. Što se tiče pitanja ko je u pravu, na to pitanje nije moguće dati precizan odgovor. Proteklih desetak dana, obe strane su iznosile svoje argumente i protivargumente, kojima se ne može davati neki apriorni negativni ili pozitivni predznak . Objektivno gledano, nije moguće svrstavanje uz bilo koju stranu, niti je potrebno uopšte svrstavati u ovim raspravama koje se tiču samo muslimana i njihovog položaja. Pitanje organizovanja verske zajednice muslimana koji žive na teritoriji Republike Srbije predstavlja pitanje koje isključivo moraju da reše sami muslimani. Ali, prosto je neshvatljivo kako nas otvaranje ovakvih pitanja i ovakvi problemi skoro uvek „iznenade“, posebno neke naše medije u kojima se ponekada iznose potppuno proizvoljne ocene i netačni podaci. To samo pokazuje koliko smo mi sami poklanjali malo pažnje proučavanj u religije, mesta i uloge religije u društvu i odnosa religije i politike. A, posebno islama.

- Dakle, vi smatrate da bez detaljnijeg poznavanja istorijske pozadine nije moguće shvatiti današnja zbivanja među muslimanima u Srbiji ?

Apsolutno. Bez poznavanja istorijske pozadine nije moguće shvatiti današnje podele i sukobe među muslimanima u Srbiji , Z bog toga bih V as zamolio da mi dopustite da se nešto šire pozabavim ovim pitanjem, jer se današnja složena zbivanja među muslimanskim vernicima u Srbiji ne mogu bez toga razumeti.

Želeo bih, kao prvo, da naglasim da Islamska zajednica Srbije, istorijski gledano, nikada nije bila deo Islamske zajednice Bosne i Hercegovine, niti je ikada bila u njenom organizacionom sastavu . Ove dve islamske zajednice su, od povlačenja Turske u drugoj polovini 19. veka do danas, uvek bile odvojene . Štaviše, istorijski gledano, Islamska verska zajednica Srbije je „starija“, ona je pre nastala od Islamske verske zajednice Bosne i Hercegovine.

U Srbiji, pravni osnov za stvaranje Islamske verske zajednice je postavljen Zakonom o vakupskim zemljama iz 1863. godine, a Ukazom kneza Mihajla Obrenovića od 18. maja 1868. godine priznata je sloboda ispovedanja islamske vere u Kneževini Srbiji. Datum donošenja ovog ukaza predstavlja datum osnivanja Islamske zajednice Srbije. Od Berlinskog kongresa 1878. godine, na čelu Islamske zajednice Srbije se nalazi muftija, čije je sedište bilo u Nišu . Niškog muftiju je postavljao šeih ul islam (vrhovni verski autoritet Osmanlijskog carstva) iz Istanbula, a njegovo postavljenje je potvrđivao vladar Srbije. Pomenimo da u Turskoj tog vremena već počinje da dolazi do razdvajanja svetovne i verske vlasti jer je šeih ul islam, koji je upravljao ilmijom (ustanove koje je vodilo islamsko sveštenstvo, pre svega verske, obrazovne i sudske), faktički vršio duhovnu vlast, uprkos tome što je turski sultan bio i muslimanski halifa, što je objedinjavao i vrhovnu svetovnu i vrhovnu duhovnu vlast. Posle izvesnog vremena, niški muftija će biti proglašen za Velikog muftiju Srbije , a biće imenovano i više regionalnih muftija.

Kada je reč o Bosni i Hercegovini, Islamska verska zajednica u tom delu nekadašnje Jugoslavije je nastala 1882. godine , na osnovu pravnih akata Austrougarske imperije. Naime, posle Berlinskog kongresa, Turska se povukla i Bosnu i Hercegovinu je okupirala Austrougarska. Islamskom verskom zajednicom u Bosni i Hercegovini su rukovodili reis ul ulema i medžlis ulema (savet od četiri najsitaknutija verska prvaka), koje je imenovao Beč, a zatim ih je formalnopravno potvrđivao šeih ul islam u Istanbulu. Muslimani su tada činili oko 31 odsto stanovništva Bosne i Hercegovine (nešto više od pola miliona) i predstavljali su , a i danas predstavljaju, najkompaktniju i najbrojniju muslimansku slovensku zajednicu na Balkanu. Nema sumnje da je njihov položaj u Austrougarskoj bio nepovoljniji nego u Turskoj, što je dovelo do snažnog pokreta za vakufsku (imovinsku) i mearifsku (obrazovnu) samostalnost, priznatu 1909. godine. Sa druge strane, politika katoličke Austrougarske je bila jasna – iskoristiti muslimane protiv Srba, koji su predstavljali najveću opasnost za „crn o –žut u “ monarhiju. U tom smislu, muslimani su od Austrougarske dobijali brojne privilegije na uštrb Srba.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, stvorenoj posle Prvog svetskog rata, muslimani su bili podeljeni u dve zajednice. Sa jedne strane se nalazio Veliki muftija sa sedištem u Beogradu (sedište je premešteno iz Niša posle Balkanskih ratova 1912–1913), a sa druge strane se nalazio Reis ul ulema u Sarajevu . Istini za volju, pre Prvog svetskog rata, najviši autoritet muslimana u Crnoj Gori je bio podgorički muftija, koji je po crnogorskom Ustavu iz 1905. godine bio i poslanik u Narodnoj skupštini te zemlje. Jednostavno rečeno, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca su postojale dve islamske zajednice – jedna koja je delovala na prostoru Srbije (sa Kosovom i Metohijom, Sandžakom, Makedonijom i Crnom Gorom) i druga koja je delovala na prostoru današnje Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Pomenuta dva, uslovno rečeno, „modela organizovanja“ ispoljena su i u poznatoj „Verskoj anketi“ iz 1921. godine, da ne ulazimo sada detaljnije u ova pitanja.

- Htela bih da vas zamolim, povodom ovogo što ste rekli, da nam objasnite značenje i razlike između reis ul uleme i muftije ?

Muftija je istaknuti islamski učenjak koji je u stanju da tumači ili primenjuje islamsko pravo (šerijat). On donosi fatve, verskopravna mišljenja, stavove ili uputstva o određenim pitanjima. Verskopravni autoritet muftije je ograničen na određenu teritoriju i njegove fatve važe za tu teritoriju i njegove sledbenike (drugi muslimani nemaju obavezu da ih slede). Kadije (sudije) su dužne da primenjuju u konkretnim sudskim slučajevima mišljenja i stavove muftija na teritoriji na kojoj važi verska vlast određenog muftije ili velikog muftije. Reis ul ulema znači „poglavar učenjaka“, „vrhovni verski učenjak“. Naime, alim je arapska reč za islamskog učenjaka, a množina te reči je ulema, što se najčešće prevodi kao islamsko sveštenstvo. Reis znači „poglavar“ ili „lider“, dok reč medžlis znači „savet“, „skupština“.

Ukoliko mi dopustite da nastavim sada sa kratkim istorijatom organizovanja islamskih verskih zajednica na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Posle poznate Šestojanuarske diktature, koju je kralj Aleksandar Karađorđević zaveo 1929. godine u cilju surove i nedemokratske unitarizacije i centralizacije zemlje, Kraljevina Jugoslavije je donela 1930. godine Zakon o islamskoj verskoj zajednici . Pomenut a politička nastojanja centralizacije i unitarizacije jasno se odslikavao i u pomenutom Zakonu. Stvorena je jedinstvena Islamska verska zajednica Jugoslavije , na čijem se čelu nalazio reis ul ulema sa sedištem u Beogradu. Ipak, to se na papiru lakše moglo uraditi nego što se moglo u stvarnosti sprovesti. Jer, ni ovo formalnopravno objedinjavanje nije dovelo do objedinjavanja dve vakufske i mearifske organizacije, jedne za istočni deo Jugoslavije sa sedištem u Skoplju, i druge za zapadni deo Jugoslavije (preko reke Drine), čije se sedište nalazilo u Sarajevu . Mora biti konstatovano da je zakonskim odredbama Kraljevine Jugoslavije, Islamska verska zajednica Jugoslavije bila u nepovoljnijem položaju od Pravoslavne ili Katoličke crkve.

U kontekstu donošenja ovog zakona, podsetimo na to da je turski nacionalni lider Mustafa Kemal Ataturk 1924. godine godine ukinuo halifat, posle čega je postepeno ustanovljeno jedno međunarodno običajno pravilo da se islamske zajednice zasebno i nezavisno organizuju u svim međunarodno priznatim zemljama . Stoga su odredbe Zakona o islamskoj verskoj zajednici Kraljevine Jugoslavije bile dalekosežne jer su odslikavale jednu jasnu tendenciju među muslimanima balkanskih zemalja da je „ posle 1924. godine, posle ukidanja halifata, svaka islamska zajednica mogla slobodn o da se organizuje po svom sopstvenom nahođenju “ (jer , između ostalog, više nije bilo šeih ul islama iz Istanbula, čije su odluke obavezivale ulemu na teritorijama novostvorenih država).

Ovo organizaciono ustrojstvo je bilo potpuno srušeno tokom Drugog svetskog rata, ali se ovde ne bih detaljnije bavio pitanjima koja se odnose na taj period.

- U svakom slučaju, istorija podela na više islamskih zajednica seže duboko u prošlost. Sada dolazimo do vremena bivše SFRJ u kojoj je postojala jedinstvena Islamska zajednica ?

Tačno. Podele sežu duboko u prošlost i one se odražavaju i direktno utiču na sadašnju situaciju.

Kada je reč o republikanskoj Jugoslaviji, 1953. godine donet je Zakon o pravnom položaju verskih zajednica, a Srbija je 1977. godine preuzela taj zakon kao republički zakon . U ovim pravnim akatima su karakteristični – načelo odvojenosti crkve od države; puna autonomija crkve i verskih zajednica, bez pravnih „poluga“ vlasti da utiče na unutrašnju organizaciju ili odlučivanje o bilo kojim verskim pitanjima. Režim osnivanja verski h zajednica je bio apsolutno liberalan i status verske organizacije je mogla da dobije svaka verska organizacija samim svojim aktom osnivanja (nije bilo posebnih prijava, dozvola za rad i registara itd.). Pozitivne tekovine prethodnog zakonodavstva preuzeo je i Zakon o crkvama i verskim zajednicama Republike Srbije od 20. aprila 2006. godine. Za ovaj poslednji zakon, karakteristična su – načelo pune verske slobode svake ličnosti; načelo slobode verskog udruživanja; načelo pune autonomije crkvi i verskih zajednica (koje su postale neka vrsta duhovnih javnih ustanova). Crkve i verske zajednice se mogu registrovati u Ministarstvu vera Srbije, ali nemaju obavezu da to učine, niti t o registr ovanje ili neregistrovanje na bilo koji način utiče na njihov status. Islamska zajednica je, po Zakonu iz 2006. godine, tradicionalna i javna verska zajednica.

Vratimo se, ipak, još malo na istorijat Islamske zajedice Jugoslavije posle Drugog svetskog rata kako bismo još bliže razjasnili korene savremenih sukoba. U Sarajevu je 1947. godine održan Veliki vakufski sabor , što se uzima kao datum uspostavljanj a Islamske verske zajednice Jugoslavije posle Drugog svetskog rata . Ova verska zajednica je u potonjim decenijama doživela z na ačaj prosperitet i uspon, razvijajući se na organizacionom planu, šireći svoje aktivnosti, gradeći brojne verske objekte, školujući mnoge učenike i studente, učestvujući značajno u društvenom životu zemlje.

U periodu posle Drugog svetskog rata, Islamska zajednica Jugoslavije je usvojila četiri svoja ustava: prvi, koji je važio do 1959. godine; drugi koji je važio do 1969. godine; treći, koji je važio do 1990. godine; i četvrti, koji je važio do 1992. godine, odnosno do raspada nekadašnje SFRJ. Ne bih se sada šire bavio organizacionim ustrojstvom Islamske verske zajednice Jugoslavije, koje je bilo vertikalno (od džematskih odbora do Vrhovnog sabora i Vrhovnog starešinstva Islamske zajednice Jugoslavije), horizontalno (četiri teritorijalne celine po Ustavu IZ iz 1969. godine, odnosno pet po Ustavu iz 1990. godine) i, da tako kažem, „sindikalno“.

Dakle, u Vrhovni sabor Islamske zajednice Jugoslavije, Starešinstvo Islamske zajednice Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije je delegiralo 13 delegata. To je bila jedna organizaciona celina, čije je sedište bilo u Sarajevu (kao i sedištve Islamske zajednice Jugoslavije). Druga organizaciona celina je bila Starešiinstvo Islamske verske zajednice Srbije, koje je u Vrhovni sabor davalo 12 delegata. Sedište Islamske verske zajednice Srbije je bilo u Prištini. Treća organizaciona celina je bila Starešinstvo Islamske verske zajednice Makedonije (sedište u Skoplju), koje je davalo 7 delegata, a četvrta organizaciona celina je bila Starešinstvo Islamske verske zajednice Crne Gore (sedište u Titogradu), koje davalo 2 delegata. Dakle, Islamsku zajednicu Jugoslavije su činile četiri zasebne organizaci one celine , koje su davale svoje predstavnike u Vrhovni sabor i Vrhovno Starešinstvo Islamske zajednice u SFRJ. Vrhovni sabor Islamske zajednice je birao reis ul ulemu.

Kao što se može videti, postojala je tendencija organizovanja po republičkom principu , što će još više doći do izražaja u Ustavu Islamske zajednice iz 1990. godine, kada je stvorena peta organizaciona celina . To je bila Islamska zajednica Hrvatske (koja je „pokrivala“ i Sloveniju), sa sedištem u Zagrebu , gde je 1987. godine izgrađen prvi islamski centar na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Ustavom Islamske zajednice iz 1990. godine uvedeni su stari nazivi, kao na primer Rijaset (umesto Vrhovno starešinstvo), Mešihat (umesto Starešinstvo); promenjen je status muftija; uvedena je funkcija glavnog imama; data je sloboda delovanja derviškim redovima; i druge.

U drugoj polovini osamdesetih godina 20. veka, u Islamskoj verskoj zajednici SFRJ počinje da preovlađuje albanski faktor , uprkos tome što su Albanci činili nešto više od 30 odsto muslimana na prostorima SFRJ. Razlog za to je bila upravo horizontalna organizaciona struktura Islamske zajednice Jugoslavije. Albanci su činili većinu delegata u Vrhovnom saboru Islamske zajednice SFRJ, dok su u Vrhovnom starešinstvu Islamske zajednice SFRJ od 10 članova, njih 7 bili Albanci. Smatra se da je stvaranje zasebnog Starešinstva Islamske zajednice za Hrvatsku i Sloveniju bilo u funkciji nastojanja bosanske uleme da parira rastućem uticaju albanske uleme u institucijama i organima Islamske zajednice SFRJ.

Pomenimo i to da su do 1989. godine svi reis ul uleme bili Muslimani iz Bosne i Hercegovine, što je bilo potpuno razumljivo jer je bosanska ulema bila najobrazovanija i na znatno višem intelektualnom nivou od uleme drugih muslimana u SFRJ. Ipak, 1989. godine reis ul ulema Naim efendija Hadžiabdić je bio prinuđen da se povuče u penziju, dok je za vršioca dužnosti reis ul uleme postavljen hadži Jakup Selimoski iz Makedonije , koji je će biti potvrđen kao reis ul ulema na Saboru Islamske zajednice SFRJ početkom 1991. godine. Bio je to prvi i poslednji reis ul ulema Islamske zajednice Jugoslavije koji nije bio iz Bosne i Hercegovine.

Končano, pod stalnim napadima albanskih elemenata iz Islamske zajednice Srbije sa sedištem u Prištini, čije su secesionističke namere bile sve vidljivije, bio je beogradski muftija Hamdija efendija Jusufspahić , koji je uspeo da odoli svim pritiscima. Bila je čak 1991. godine doneta i sporna (nelegalna) odluka o njegovom smenjivanju i premeštanju u Sarajevu , u vreme kada je u zemlji već buknuo građanski rat i kada su secesionistički elementi iz redova albanske uleme krenuli u potpuno razbijanje Islamske zajednice Srbije.

- A, kako su se stvari odvijale poslednjih godina? Nema sumnje, čini mi se, da je raspad bivše Jugoslavije doveo do novih komplikacija u ionako komplikovanim odnosima unutar Islamske zajednice SFRJ ?

Svakako. Novi problemi se posebno javljaju posle otcepljenja Bosne i Hercegovine i Makedonije od Jugoslavije. U Skoplju je početkom 1993. godine održan sastanak Rijas e ta već tada nepostojeće Islamske zajednice SFRJ, na kojem je doneta odluka da u svim novim državama budu stvorene posebne i nezavisne islamske zajednice . Sama po sebi, o va odluka je nije imala nekog posebnog značaja, niti je imala posebne pravne implikacije. Ona je bila prosta konstatacija faktičkog st a nja, odnosno činjenice da su u svim novostvorenim državama već bile uspostavljene posebne i nezavisne islamske zajednice. Svoje reis ul uleme i Rijasete su već tada imale Bosna i Hercegovina, Makedonija i Crna Gora. Izuzetak je ostala Savezna Republika Jugoslavija, odnosno Srbija, pre svega zbog otvorenog antisrpskog postavljanja tadašnjeg Starešinstva Islamske zajednice Srbije u Prištini, u kojem su dominirali Albanci. Ovo Starešinstvo je tada preimenovano u Islamsku versku zajednicu Kosova , čime je direktno bila razbijena dotadašnja struktura Islamske zajednce Srbije. Status Islamske zajednice Hrvatske i Slovenije je ostao ambivalentan i nedovoljno jasno pravno formulisan (zbog posebnih veza sa Islamskom zajednicom BiH, koje su „koinicidirale“ sa posebnim vezama Zagreba i Sarajeva u tom periodu , nastavljenim do danas ). Još je manji značaj (posebno pravni ili verski) rezolucije o međusobnom priznavanju koju su u Istanbulu 1994. godine potpisale neke islamske zajednice sa prostora nekadašnje Jugoslavije, a na koju se ponekada pozivaju, kao na neki osnov legitimiteta, pojedini islamski učenjaci sa našim prostora u svojim međusobnim raspravama.

Do novog razvoja situacije dolazi sa stvaranjem Islamske zajednice Sandžaka 1993. godine, sa sedištem u Novom Pazaru . Na čelo Islamske zajednice Sandžaka došao je novopostavljeni novopazarski muftija Muamer efendija Zukorlić. Ova islamska zajednica je stvorena, pre svega, da bi se bošnjački muslimani iz Sandžaka, odnosno Raške oblasti, oslobodili „tutorstva“ iz Prištine i da bi, drugo, ojačali svoju duhovnu povezanost sa islamskom zajednicom Bosne i Hercegovine. Pomenuta nastojanja su bila jasno vidljiva u Statutu Islamske zajednice Sandžaka usvojenom 1998. godine. Već smo pomenuli da se, nešto ranije, beogradsko muftijstvo faktički odvojilo od Prištine i da nije priznavalo njenu versku jurisdikciju, upravo zbog svrstavanja albanske uleme na stranu albanskih secesionista sa Kosova i Metohije. Stvaranjem Islamske verske zajednice Kosova 1993. godine ovo faktičko stanje je dobilo i svoje „pravne okvire“.

Već od prvih dana svog formiranja Islamska zajednica Sandžaka je nastojala da se nametne kao faktor objedinjavanja muslimana na prostorima Savezne Republike Jugoslavije , odnosno Srbije. Ipak, takva nastojanja su nailazila na brojne otpore i Islamska zajednica Sandžaka nije uspela u nastojanju da svoju jurisdikciju nametne i u sandžačkim opštinama u Crnoj Gori (Bijelo Polje, Rožaje, Pljevlja, neki pominju i Berane, Plav i Gusinje), jer su vlasti Crne Gore faktički prinudile lokalne odbore (džemate) da ostanu u sastavu Islamske zajednice Crne Gore. Brojne kritike koje je Islamska zajednica Sandžaka uputila na račun Crne Gore ostale su bez ikakvih rezultata. Islamska zajednica Sandžaka nije uspela (niti je činila u tom periodu posebne pokušaje) ni da se „proširi“ u druge delove Srbije ili da nametne svoju jurisdikciju, procenjujući da u tome, verovatno, ne bi uspela.

- Koliko ima danas islamskih zajednica na teritoriji Srbije?

Krajem 2006. godine Islamska verska zajednica Srbije je izabrala svoj Rijaset i beogradskog muftiju Hamdiju Jusufspahića kao reis ul ulemu. Sedište Rijaseta je u Beogradu. Nešto kasnije, Islamska zajednica Sandžaka menja svoj naziv u Mešihat Islamske verske zajednice u Srbiji i krajem marta 2007. godine organizuje Objediniteljski sabor Islamske verske zajednice u Srbiji. Sedište Mešihata je u Novom Pazaru.

Ne treba zaboraviti da na teritoriji Srbije postoji i Islamska zajednica Preševa, Bujanovca i Medveđe koju vodi Džemaludin Hasani, koji je nedavno izjavio da su „prošla su ona komunistička vremena kada je Islamska zajednica iz Sarajeva sve kontrolisala“. N j egov protivnik je Mumin Tahiri iz Odbora Islamske zajednice Kosova za Preševo, Bujanovac i Medveđu, koji je pristupio Islamskoj zajednici u Srbiji. Prostor Preševa pokazuje složenost odnosa među muslimanima i njihovim zajednicama, jer postoji, pored dve pomenute zajednice , još nekoliko struja u tom relativnom malom regionu. Interesantno je pomenuti da p reševskog muftiju I slamske zajednice u Srbiji imenuje Islamska zajednica Kosova, dok ostale tri muftije (novopazarskog, beogradskog i novosadskog) imenuje Islamska zajednica Bosne i Hercegovine. Reč je o vrlo specifičnom primeru kakav nigde ne postoji u organizacionim modelima drugih islamskih zajednica u Evropi.

Pomenimo još i Islamsku zajednicu Kosova, koja je proglasila svoju samostalnost još 1993. godine. Isto tako, na prostorima Srbije deluje i Zajednica islamskih derviških redova Alije (Zidra), formirana 1990. godine.

Kao što se može videti, na prostoru Srbije deluje bar pet ili šest islamskih zajednica.

Posebno je složena situacija u Sandžaku, gde raskoli među muslimanima traju već duže vreme i u poslednje četiri godine su se ispoljavali u različitim oblicima i dimenzijama. Primera radi, pomenimo da je Bošnjačko nacionalno veće Sandžaka prekinulo sve kontakte sa Islamskom zajednicom Sandžaka septembra 2006. godine, posle ubistva na biračkom mestu odborničkog kandidata SDA Ruždije Delevića. Situacija u toku protekle 2006. godine postala je bremenita tenzijama i trvenjima, posebno u Novom Pazaru. Incidenti sa vehabijama su predstavljali, u tom kontekstu, samo „vrh ledenog brega“.

Ona je postala posebno složena početkom oktobra 2007. godine kada je održan Vrhovni sabor Islamske zajednice Srbije, koji je doneo dalekosežne odluke. Za reis ul ulemu je izabran Adem efendija Zilkić, koji je bio glavni imam Tutina, ugledna ličnost koja ima svoj autoritet među muslimanima u Srbiji, posebno u Sandžaku. Hamdija efendija Jusufspahić postao počasni reis ul ulema, dok je Muhamed efendija Jusufspahić imenovan za beogradskog muftiju. Doneta je, istovremeno, odluka o smenjivanju Muamera efendij e Zukorlića sa položaja novopazarskog muftije. Novopazarski muftija je , kao što se moglo očekivati, odbio da prizna ove odluke. Situacija se zakomplikovala skoro do krajnosti. Među samim vernicima je došlo do sukoba i tenzija (u Prijepolju, Sjenici), ali je situacija postepeno smirena.

- Da li može doći do novih sukoba? Kako Vi vidite sadašnju situaciju? Šta može da učini država Srbija ?

Krenuću od ovog Vašeg poslednjeg pitanja. Stav V lade Srbije je principijelan od početka – puna autonomija verskih zajednica i puna sloboda verskog organizovanja. Reč je o civilizacijskim načelima koja su ugrađena u naš Ustav i Zakon o crkvama i verskim zajednicama, koja su određena i međunarodnim dokumentima koje je Srbija prihvatila. Država Srbija nema zakonskih mogućnosti da se umeša u organizovanje verskih zajednica ili u odnose u okviru verske zajednice , jer bi time , ukoliko bi to učinila, prekršila svoje sopstvene zakone, univerzalno priznate principe i međunarodne standarde (zamislite, na primer, kada bi država Srbija osporila Vatikanu da postavlja biskupe i nadbiskupe).

Država se nije mešala ni kada je formirana Islamska zajednica Kosova , niti je reagovala na bilo koji način na njeno formiranje . Država se nije mešala, na primer, ni kada je stvorena Islamska zajednica Sandžaka, niti je sporila njenu legitimnost, niti je bilo potrebe da Islamska zajednica Sandžaka bude registrovana kod nekih državnih organa. Naprotiv, Srbija je mnogo učinila da pomogne Islamskoj zajednici Sandžaka u njenom delovanju, smatrajući je za faktor povezivanja i umerenosti, faktor čije je delovanje nesumnjivo pozitivno za našu zemlju. Niko u Srbiji ne spori legitimnost i opravdanost zahteva Bošnjaka–Muslimana iz Sandžaka da održavaju duhovne i druge veze sa svojom sabraćom u Bosni i Hercegovini (čak i da postoje pravne veze naših islamskih institucija sa Islamskom zajednicom Bosne i Hercegovine), ukoliko oni sami to žele. Ali, isto tako Srbija ne može da negira postojanje i Islamske zajednice Srbije i legitimnost njenog Rijaseta i reis ul uleme. Srbija ne može da previdi da u njoj žive i drugi muslimani koji nisu Bošnjaci, jer Goranci, Romi, Turci ili Albancina primer, ne osećaju takvu duhovnu vezu sa Bosnom i Hercegovinom. Konačno, obe islamske zajednice se zalažu za bliske duhovne veze sa Islamskom zajednicom Bosne i Hercegovine, ali se razlikuju u tome kako te veze treba da se ispoljavaju, odnosno po tome da li islamska zajednica naše zemlje, organizaciono, pravno i politički, treba da bude sastavni deo Islamske zajednice Bosne i Hercegovine.

Sve političke partije u Srbiji, kao i Vlada Srbije, pozvele su na uzdržanost, na smirivanje situacije, na dijalog. Dve najjače političke partije u Sandžaku zajednički apeluju na razum, na smirivanje strasti, na mirno rešavanje ovih pitanja. Na primer, ministar Rasim LJajić u konstruktivnom tonu ukazuje da je reč o veštačkom pitanju i pokazuje veliku otvorenost i umerenost u postavljanju. Obe islamske zajednice odbacuju bilo kakvu povezanost sa političkim faktorima. Reči reis ul uleme Adema efendije Zilkića prilikom jučerašnje posete Novom Pazaru ohrabruju u uverenju da će doći do smirivanja situacije. Posebno je značajno to što je on ukazao da će „islamske institucije same pronaći način za prevazilaženje ove situacije“.

Paralele sa delovanjem Srpske pravoslavne crkve , koje se ponekada mogu čuti, ne mogu da budu posebno ubedljive, jer su organizacija i pravni status crkava i verskih zajednica potpuno drugačiji. Drugim rečima, islamska zajednica nije crkva u striktnom smislu te reči (niti bi to, po islamu, mogla da bude), niti može da deluje transnacionalno kao što to deluju crkve. Islamske verske zajednice su upravo i nastale radi povezivanja muslimanskih vernika koji žive ne teritoriji određene države (pre svega onih država u kojima su muslimani verske manjine). A, kako će biti organizovani muslimani u pojedinim zemljama, to je stvar konkretnih prilika i uslova u relevantnim zemljama.

Svi građani islamske veroispovesti u Srbiji mogu slobodno da se opredeljuju i stvar je njihovog dogovora da li će im biti centar u Sarajevu ili u Novom Pazaru ili, pak, u Beogradu ili možda u Preševu. Već smo pokazali koliko je organizacija Islamske zajednice u našoj zemlji razuđena i slojevita, a neotuđivo je pravo muslimana da na najbolji način urede i afirmišu svoju versku i kulturnu posebnost . Za to je potrebno strpljenje, mudrost i razumevanje za suštinske interese muslimana u Srbiji, bez isključivosti i smenjivanja , prepucavanja i obračunavanja .

Želeo bih da pomenem da mi nismo izuzetak kada je reč o sukobima i tenzijama među muslimanima. Jer, teških nesporazuma i sukoba među muslimanima bilo je poslednjih godina u Makedoniji, na Kosovu i Metohiji (pod upravom UNMIK–a i KFOR–a), u Albaniji, u Bugarskoj i nekim drugim balkanskim regionima.

Mudre reči u duhu tolerancije vere naše muslimanske braće koje smo čuli poslednjih dana potvrđuju da ne mora nužno da znači da će doći do novih problema , tenzija i sukoba . Moram da naglasim da sam ja u tom smislu optimista, jer solidarnost među muslimana je jedan od temelja islama kao vere. Sa druge strane, muslimani u našoj zemlji su sledbenici hanfitske verskopravne škole i maturidskog teološkog učenja, koji su daleko liberalniji i tolerantniji u odnosu na neka druga učenja, što je izvanredna pretpostavka za dijalog i pronalaženje rešenja. Ne treba sumnjati da će do dijaloga doći, jer je on u interesu svih muslimana u Srbiji i svih građana Srbije. Verujem da će kompromis biti, pre ili kasnije, pronađen.

Želeo bih, stoga, danas, na dan velikog muslimanskog praznika, Ramazanskog bajrama (Eid ul Fitr), kao čovek koji je ceo svoj život proveo sa muslimanima i u islamskom svetu, da uputim apel i molbu našoj muslimanskoj braći da prevaziđu svoje razlike i pronađu komprimis u duhu tolerantnosti vere koju ispovedaju.

Prerasude su majka grešaka kažu Arapi. Vratio bih se, stoga, na početak našeg razgovora – verovatno je prvi korak u rešavanju problema o kojima smo govorilo taj da se više ne pitamo ko je u pravu ili ko je za nešto kriv.

Razgovor je vodila Ivana Pribićević.

 

 

 
 
Copyright by NSPM