Dragan Petrović

Francuska politika i kosovsko pitanje

Kosovsko pitanje i velike sile

Zaplet kosovskog pitanja je evidentan, već sada je jasno da to neće biti nimalo jednostavno i «brzo rešivo pitanje». Na Balkanu, ali sve više i u Evropi i svetu je jasno da to nije pitanje koje je samo «stvorila i loše vodila Miloševićeva administracija», već veoma kompleksan problem star više decenija, ako ne i vekova. Jednostrana rešenja, kakva nam po ovom pitanju u vidu priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije, nameće pre svega politika SAD i Velike Britanije, mogla bi veoma lako da otvore pandorinu kutiju na čitavom evropskom prostoru, pored toga što to predstavlja u suštini beskompromisno rešenje, koje uopšte ne vodi računa i o interesima srpske strane. Da ekstremnost ovakvog nameravanog političkog rešenja bude još veća, u slučaju njegove realizacije srušili bi se osnovni principi OUN i Helsinškog sporazuma u Evropi, o zabrani jednostranog menjanja granica suverenih i međunarodno priznatih država, pogotovu bez saglasnosti države o čijoj se teritoriji radi, u ovom slučaju Republike Srbije.

Nemačka pozicija je izvesno umerenija prema srpskom faktoru u odnosu na napred navedena polazišta zvaničnog Vašingtona i Londona. Dok je tek ujedinjena Nemačka u samom nastanku jugoslovenske krize početkom devedesetih godina XX veka, naginjala severozapadnim secesionističkim republikama eks Jugoslavije, sukobljavajući pri tom direktno interese sa srpskim faktorom, u sledećim godinama dolazi do uravnoteženijeg odnosa zvaničnog Berlina prema srpskim interesima. Iako je verovatno da bi neka nemačka vlada sa parlamentarnom većinom i kancelarom iz redova socijaldemokrata imala više razumevanja za srpske interese, od ove koju predvodi Angela Merkel i u kojoj blagu prevagu ima hrišćanska koalicija, možemo vezano za nemačku politiku prema srpskom prostoru konstatovati dve stvari: prvo, nemačka politika prema srpskim interesima je poslednjih godina upadljivo blaža i povoljnija nego što je to bila tokom devedesetih godina XX veka. Drugo, ona je sada osetno povoljnija nego zvanični stavovi SAD i Britanije prema srpskom pitanju u celini (pored same Srbije i kosovskog pitanja i u odnosu na Republiku Srpsku, Crnu Goru i dr.). To sve navodi na zaključak da srpski politički činioci moraju u budućnosti daleko više da ulažu u građenje pozicije strateške saradnje sa Nemačkom. Nemačka i nemačke zemlje su geografski veoma blizu srpskom geografskom prostoru, što je faktor prvog reda, čak i ako prenebregnemo činjenicu o ekonomskoj snazi Nemaca i o njihovoj vodećoj ulozi (zajedno sa Francuskom) u izgradnji i realizaciji Evropske Unije. Nemačka u odnosu na Francusku trenutno ima izgrađeniji stav o budućnosti i konsolidaciji EU, pa sa pažnjom očekuje unutrašnji rasplet francuske političke scene, kako u vidu institucionalnih izbora za njene nove organe vlasti, tako i epilog unutrašnjih rasprava o daljem francuskom viđenju EU.

Rusija je evidentno u poletu, Putinova Rusija već osmu godinu zaredom beleži ekonomski i svaki drugi napredak. Rusija ima i sistem saveza (državnu Uniju sa Belorusijom, Zajedničko ekonomsko tržište sa Belorusijom, Ukrajinom i Kazahstanom, Zajednicu nezavisnih država, gde su sve bivše sovjetske republike sem baltičkih, i najzad Šangajski savez gde se među desetak stalnih članova i posmatrača izdvaja osovina Rusija - Kina sa Indijom kao pridruženim članom) koji uvećava njen uticaj na prostoru Evro-Azije, čemu treba dodati i stratešku saradnju sa najvažnijim evropskim državama, poput Nemačke i Francuske recimo. Ruski dragoceni resursi poput energenata, plemenitih metala, a u skoroj budućnosti sve više i njenih neiscrpnih rezervi drveta, čiste vode i kvalitetnog zemljišta, igraju i igraće sve važniju ulogu u svetskoj politici. Veoma je važno što Rusija pomaže Srbiju po pitanju Kosova i da se srpsko – ruski odnosi postave na nivo dugoročne saradnje i očuvanja tradicionalnog prijateljstva, ali je važno da srpski faktor uspe da izgradi što povoljnije odnose i sa drugim, pre svega evropskim silama i tako ojača svoju ukupnu poziciju, naročito gledano u dugoročnijoj perspektivi. Jer spoljna politika, baš kao i ukupna budućnost zemlje, se ne može voditi od slučaja do slučaja i u kratkoročnim improvizacijama.

Po tom pitanju je Kina svakako jedna od zemalja budućnosti, tako da će ova zemlja sa svakom sledećom decenijom verovatno bitno uvećavati postojeću, inače već veoma veliku moć u međunarodnim odnosima. Srpski faktor ima već određeni kapital u odnosima sa najmnogoljudnijom zemljom sveta, što treba dodatno razvijati, naročito ako imamo u vidu stav Kine kao stalne članice Saveta bezbednosti OUN po pitanju Kosova i Metohije. Sličan rast i ekspanzija se može dodatno očekivati i za Indiju, uz napomenu da su njene mogućnosti u svakom slučaju izvesno manje od Kine. I u tom pravcu srpski faktor već ima izvesno izgrađene odnose koji se dalje mogu razvijati. Uloga Indije je realno trenutno manja u međunarodnim odnosima od napred navedenih sila i ona nije direktno toliko vezana za rešavanje pitanja Kosova i Metohije, koje je trenutno državno pitanje broj jedan za Srbiju.

Francuska i Srbi

Jednu od najvažnijih evropskih sila Francusku, koja je u isto vreme još uvek i svetska sila, Srbi tradicionalno imaju za prijatelja i saveznika. Od svih zapadnih velikih sila, tradicionalno najviše naklononjena Srbima je upravo Francuska. Francuska sigurno nije više ona dominantna evropska kontinentalna sila kao u najvećem delu evropske istorije do 1870, a ponovo još i u periodu između dva svetska rata u XX veku. Još od perioda posle propasti Napoleona, početkom XIX veka, Francuska i srpske zemlje su u stalnoj fazi prijateljstva i saradnje uključujući i ratne sukobe (izuzetak je blic učešće zvanične Francuske u bombardovanju Srbije i Crne Gore 1999, ali i tada su Francuzi na razlitičite načine demonstrirali svoje simpatije prema Srbima).

Jasno je i to da je poslednjih decenija Srbima najviše u Francuskoj naklonjena dominantna izvorna degolistička stranka, potom značajan deo levice, a danas najmanje mondijalistički deo društva bez obzira da li pripada soroševskoj «levici» ili neoliberalnoj «desnici». Negde između su malobrojni ali još postojeći papisti, odnosno tradicionalan sloj neokatolika koji je obično najveće uporište imao u ostacima nekadašnjih aristokratskih krugova i koji je poslovično uticajan baš u francuskoj diplomatiji i delu krupnog kapitala. U trenutnoj francuskoj političkoj nomenklaturi za Srbe su verovatno najviše poželjni političari, sadašnji premijer Domenik de Vilepen, centrista i predsednički kandidat Fransoa Bajro, te niz drugih nešto manje istaknutih političara, s time da ni krajnja desnica, ni najveći deo levice nema loše stavove o Srbima. Predstojeći predsednički izbori u Francuskoj tokom 2007. godine mogu mnogo toga da utiču u vremenu od sledećih nekoliko godina, što se tiče francuske ukupne spoljne politike, imajući u vidu veliki značaj funkcije predsednika republike u političkom sistemu ove zemlje. Ipak, jasno je da Francuska bez obzira na trenutnu ili buduću političku nomenklaturu, ima okvirno zacrtane svoje najvažnije stavove u spoljnoj politici. Zajedno sa Nemačkom Francuska je vodeća država Evropske unije, tzv. «Stara Evrope» gde neki još vide i Italiju i Španiju. Francuska ima istorijski dobre odnose sa Rusijom, i nezavisno od pretežno pragmatične saradnje sa SAD i Velikom Britanijom upravo sa njima ima tradicionalno izraženo rivalstvo, koje nekada prerasta i u antiamerikanizam širih francuskih masa. Taj rivalitet je naročito izražen prema velikoj prekookeanskoj sili, koja već više od pola veka ima značajan uticaj i u samoj Evropi.

Na Balkanskom poluostrvu Francuska ima tradicionalno dobre odnose pored Srba još i sa Rumunima sa kojima je i srpska strana obično saveznik, pa i sa Grcima. Ono što je veoma važno za produbljavanje interesa Francuske i Srbije je činjenica da ova zapadnoevropska sila nije spremna da podrži ulazak Turske u Evropsku uniju i u tom pravcu stalno postavlja jermensko pitanje. Upravo srpska strana ima u tome svoj veliki interes, jer ni Srbiji ne odgovara da Turska ponovo jača interese na Balkanu, što je inače ideja SAD i Britanije. Francuski umereni odnos prema sopstvenom katolicizmu može da pomogne Srbima da se i sami približe i uspostave što korektnije odnose sa Vatikanom upravo i preko Francuske, pošto im to (Srbima) može koristiti u suprotstavljanju muslimanskoj ekspanziji.

Međutim u poslednjih približno godinu dana, na delu je kompleksnost i nedorečenost francuske pozicije u odnosu na srpsko pitanje u celini, i posebno u okviru njega na kosovsko pitanje. Mišljenja sam da je to samo jedna od refleksija ukupne konfuzije koja vlada u unutrašnjoj i spoljnoj politici ove velike sile, kolevke evropske demokratije i teritorijom najveće evropske države van postsovjetskog prostora. (1) Francuska je bez ikakve sumnje tradicionalno od svih spomenutih velikih sila Zapada (SAD, Britanija, Nemačka) najviše naklonjena srpskom pitanju, što je već izvesna istorijska konstanta i čak politikološki aksiom svake dnevne politike i međunarodnih odnosa. Ipak već sada se može konstatovati da glavni razlog što upravo u poslednjim, inače veoma važnim mesecima procesa rešavanja kosovskog pitanja, nismo više mogli da računamo na tradicionalnu francusku ulogu, jeste već spomenuti unutrašnjopolitički zaplet i nedefinisanost u samoj Francuskoj politici.

Tradicija

Francuska je još sa nekoliko vlada i pre dolaska samog De Gola (naročito pod premijerom Gi Moleom i njegovim ministrom inostranih poslova Pinoom, a pre toga i sa premijerom Mendes Fransom) sredinom 1958. godine, pokazivala spremnost da vodi samostalnu politiku u odnosu na Anglo-Američki dvojac koji je predstavljao kičmu tadašnjeg Zapada. Pre toga u prvim posleratnim godinama izmučena i ratom porušena Francuska, a uz to i finansijski prezadužena, nije imala puno izbora u određivanju svoje spoljne politike sem da se i ekonomski i politički osloni na SAD i njegov Maršalov plan, te da bude jedan od osnivača NATO saveza. Međutim već sa javljanjem evropske ideje institucionalizovane u Rimskom sporazumu 1957. godine, francuski političari se sve više okreću samostalnoj viziji svog ekonomskog i političkog puta nezavisno od dominirajućeg uticaja SAD. (2) Pri tome je Francuska upravo u SR Nemačkoj imala svog važnog partnera u izgradnji zajedničkog evropskog doma, a sve do kraja vladavine De Gola zvanični Pariz je stavio veto na eventualni pristup Velike Britanije Evropskoj uniji (3). Francuska je u toj viziji samostalnog puta, kada je početkom šezdesetih godina i napustila NATO savez, mogla da računa na nekoliko važnih prerogativa velike sile, čak značajne i u svetskim razmerama: Raspolagala je od 1960. godine samostalnim nuklearnim oružjem, pored relativno solidnih mogućnosti u okviru konvencionalnog naoružanja u sva tri roda vojske; Ima status jedne od pet stalnih članova Saveta bezbednosti sa pravom veta u okviru OUN; Do početka šezdesetih godina XX veka je raspolagala moćnim kolonijalnim carstvom na svim kontintinentima, a i sada u okviru Francuske zajednice i Organizacije Frankofonskih zemalja ima dobrovoljnu asocijaciju bivših kolonija, danas nezavisnih država u kojoj pored kulturnog ima i ekonomski, vojni i politički uticaj; Francuska je najprostranija evropska država van postsovjetskog prostora, izuzetnog geografskog položaja, relativno bogata resursima, uključujući i najjače razvijenu poljoprivredu u EU, te jedna od retkih zemalja zapadne Evrope koja nije prenaseljena. Zajedno sa Nemačkom ona je već decenijama nosilac razvoja Evropske unije. Istina do ujedinjenja Nemačke Francuska je bila vodeći partner u duetu Pariz-Bon, dok je danas odnos između zvaničnih Pariza i Berlina u vođenju evropske politike ravnopravan sa izvesno i suptilno izraženim porastom uticaja Nemačke, naročito kada je u pitanju ekonomska sfera u EU, dok je francuska u vojnim i prekomorskim pitanjima, kao i na nivou OUN još uvek dominirajuća. (4)

Francuska je još od treće decenije XIX veka uspostavila veoma prisne odnose sa Srbijom (približno i sa Crnom Gorom), što se u još naglašenijem vidu nastavilo i u XX veku, računajući i Kraljevinu Jugoslaviju, sve do formiranja socijalističke Jugoslavije. Prvi ministar odbrane kneževine Srbije je bio francuski pukovnik, zauzimanjem francuskog poslanika na Berlinskom kongresu Srbiji je pripao i grad Vranje, a posle sklapanja Francusko-ruske Antante 1890. godine bilo je samo pitanje trenutka kada će se i Srbija (pored već prisutne Crne Gore) pridružiti ovom spoljnopolitičkom kursu. Oko 80 % angažovanog stranog kapitala u Srbiji je bilo francusko, a tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu ovo savezništvo je dodatno učvršćeno.

U socijalističkoj Jugoslaviji situacija se donekle menja. Čak i u periodima okrenutosti Zapadu sam Tito nije posebno produbljivao odnose sa Francuskom, a shodno ideologiji nesvrstanosti i antikolonijalizma direktno se sukobljavao sa francuskim interesima u okviru njenog procesa sprovođenja dekolonizacije (naročito po pitanju Alžira). Tokom devedesetih godina, Fransoa Miteran je kao predsednik države vodio prema srpskom pitanju veoma korektnu i čak na momente blagonaklonu politiku u jugoslovenskoj krizi 1991-1995. Sledeći predsednik Francuske Žak Širak se nešto više priklonio američkoj politici pritisaka na tadašnji zvanični Beograd, naročito kada je u pitanju bila Kosovska kriza 1998-1999. Od oktobarskih promena 2000. godine politika dve zemlje se ponovo približava, a čini se da je upravo predsednik SRJ, a potom i premijer Srbije Vojislav Koštunica imao posebno prisan odnos sa Francuskom.

Kosovsko pitanje u okviru savremenih francusko-srpskih odnosa

Francuska spoljna politika i pod Širakom beleži svoj samostalan nastup u okviru niza spoljnopolitičkih pitanja, naročito u odnosu na pitanje Iraka i Bliskog i Srednjeg istoka. Tu se pokazuje bliska saradnju sa Nemačkom politikom, posle čega dolazi i do formiranja pojma «Stare Evrope», koja u principu označava niz zajedničkih strateških pogleda evropske politike - pored dalje uloge i profilisanja same EU, između ostalog i u odnosu na američku politiku u svetu, potom na Rusiju i postsovjetski prostor, Kinu, arapski i muslimanski svet i dr. U odnosu na Balkan i posebno srpske zemlje, francuska politika se sve više rukovodila konceptom koji se formulisao u delovanju zajedničke politike u okviru EU, ali je sadržavao i niz samostalnih pogleda K ej d Orseja. Kako je od 2002. godine došlo do izvesne modifikacije predsedničkog sistema u Francuskoj, sa izvesnim minimalnim, ali ipak evidentnim smanjenjem uloge Predsednika Republike (5), Širak je i pored dobijanja drugog mandata, spoljnopolitički koncept zemlje sve više gradio na saradnji sa Prvim ministrom (premijerom – predsednikom vlade) i ministrom spoljnih poslova. Upravo u periodu 2003-2006. odnosi između Francuske i Srbije i Crne Gore su posebno prisni, a francuska politika pokazala izvesnu naklonost (ili makar suzdržanost) po nizu važnih srpskih pitanja (6). U to vreme je dominiruajuću ulogu u francuskoj politici, pored Širaka, zauzimao i poznati istoričar Dominik de Vilpen, član iste degolističke stranke UMP kao i Predsednik Republike. De Vilpen je prvo bio ministar spoljnih poslova, a potom i Prvi ministar (Predsednik vlade), što je funkcija koju je zadržao do danas. Sam Žak Širak, kao Predsednik Republike, ali i lider UMP stranke je pokazivao izvesne simpatije da na sledećim predsedničkim izborima u proleće 2007. godine zajednički predsednički kandidat stranke bude De Vilpen, ili možda ministarka odbrane, ali nikako Nikola Sarkozi ministar unutrašnjih poslova, koji je takođe član UMP. Naime između De Vilpena i Nikole Sarkozija postoji ogromna koncepcijska razlika, pre svega u spoljnopolitičkom konceptu vođenja zemlje. Pri tome je De Vilpen tipičan predstavnik degolističke tradicije, pošto se zalaže za izvesnu distancu i čak nepoverenje u odnosu na politiku SAD u svetu, za produbljavanje strateške saradnje sa Nemačkom u izgradnji EU, ali takve evropske koncepcije koja će se bazirati prevashodno na poštovanju izvesnog suvereniteta samih država članica. U isto vreme on se zalaže i za strateško partnerstvo sa Rusijom, kao i za aktivnu politiku Francuske u njenim regionima tradicionalnog uticaja, gde je između ostalog i Balkan. Nasuprot tome Sarkozi, koji je poreklom Mađar, pokazuje za degoliste neverovatnu simpatiju prema SAD, neoliberalizmu i atlantizmu i posebno krupnom kapitalu, koji ga otvoreno pomaže. Istina po nekim pitanjima kao što je restriktivan odnos prema imigrantima Sarkozi ima sličnosti i sa izraženom desnicom u Francuskoj, ali u celini to je kandidat koji bi imao pre svega i u svakom slučaju razumevanja i simpatija prema američkoj politici, što je i glavni adut njegovih kritičara. U slučaju Balkana, to bi za Francusku bila verovatno periferna oblast, gde bi se gotovo pasivno prihvatala inicijativa i strateška koncepcija SAD (i Britanije), računajući naravno i pitanje Kosova i Metohije. Vrhunac sukoba De Vilpena i Sarkozija je usledio naročito posle «Francuskog ne» na referendumu za evropski Ustav proleća 2005. godine. Ta borba se punim tempom vodila tokom 2006. godine, sve do početka 2007. godine kada je Sarkozi u spektakularnom «političkom slalomu» uspeo da nadmaši svog oponenta i dobije ključnu nominaciju za jedinog zvaničnog kandidata vladajuće degolističke stranke na partijskoj konvenciji januara 2007, i to čini se čak i protiv volje samog Žaka Širaka. Upravo se ova politička borba, sa udarcima često «ispod pojasa» prelamala i na spoljnopolitičku poziciju i opredeljenje zvanične Francuske, što se i te kako odrazilo i na njen odnos prema pitanju Kosova i Metohije. Imajući u vidu ovako udaljene političke koncepcije Vilpena i Sarkozija, premijer i sam Žak Širak kao Predsednik Republike su imali više uticaja na francusku spoljnu politiku približno do jeseni 2006. godine, a potom sledi nešto veći uticaj Sarkozijevih simpatizera.

Tri su značajna događaja na unutrašnjoj političkoj sceni prvo uzdrmala, a potom politički gotovo (makar kratkoročno) nokautirala De Vilpena i konačno odredila da on ne samo otpadne kao potencijalni kandidat degolista za predsedničku trku, već da to pravo dobije upravo njegov najveći rival i politički oponent Nikola Sarkozi. Prvo to je bio niz protesta, pre više od godinu i po dana, u okviru predgrađa Pariza, a potom i širom zemlje, stanovnika Francuske nebelačkog porekla, pretežno Arapa i crnaca, što je dovelo i do žestokih represalija policije. De Vilpen je imajući u vidu njegovu poziciju Predsednika vlade dobio najviše kritika za ovaj niz unutrašnjih sukoba, koji su dobili internacionalni medijski značaj, i to sa najrazličitijih strana u okviru domaće i međunarodne političke scene, uključujući i svoju sopstvenu stranku. Nasuprot tome Sarkozi je kao ministar unutrašnjih poslova uglavnom dobio priznanja za efikasno delovanje policije u gušenju pobune. Drugo, prilikom pokušaja usvajanja Zakona o radu, u prvoj polovini 2006. godine, kojim se od strane zakonodavca pokušavalo smanjiti niz širokih socijalnih privilegija koje uživaju zaposleni u Francuskoj, dolazi do velikog štrajka koji traje nekoliko sedmica i koji se završava povlačenjem predloga zakona iz procedure. U tom periodu uzavrelih emocija najviše je premijer, dakle De Vilpen eksponiran u javnosti da stoji iza postojećeg zakonskog predloga, i to mu je donelo pad popularnosti među širokim masama stanovništva Francuske, bez obzira na njihovu političku pripadnost. Treće, to je čuvena afera Klardestin, koja se protezala više od dve godine. U stvari radi se o korupcionaškoj aferi u vezi francuskog izvoza helikoptera, za koju je prvobitno osumnjičen Nikola Sarkozi, a potom je u istrazi otkriveno da je «Sarko čist», pa se postavljalo pitanje ko je stajao iza ove optužbe Sarkoziju. U istrazi je krajem 2006. godine ispitivan i sam Premijer De Vilpen pošto mu je Sudija ustavnog suda prethodno privremeno skinuo imunitet i potom ga ispitivao 24 časa bez prestanka. Na kraju ništa konkretno nije dokazano, ali valja napomenuti ukupni uticaj medija. Naime tokom svih ovih događaja na francuskoj unutrašnjoj političkoj sceni Sarkozi je uživao veću pažnju, pa i simpatije većine medija, što mnogi dovode u vezu sa podrškom koju uživa od strane krupnog kapitala, kao i njegove izvesne politčke simpatije prema antlatizmu i samim SAD, što je upravo obrnuto iskazano u slučaju De Vilpena. Najvažniji francuski mediji su inače uglavnom privatizovani, pa je njihova uređivačka politika pretežno pod uticajem krupnog kapitala, uključujući i onaj van Francuske. Valja napomenuti da je novi ministar inostranih poslova Dust Blazi, koji je postavljen početkom 2006. godine, iako nije direktno ni stranačka ličnost ni profesionalni diplomata, ipak u jesen te kalendarske godine dao podršku za predsedničku nominaciju Nikoli Sarkoziju javno.

Zvanični Beograd je upravo od zvanične Francuske dobijao podršku za opstanak Državne zajendice sa Crnom Gorom, praktično sve do okončavanja crnogorskog referenduma 21 maja. Upravo je premijer Koštunica prilikom svoje posete Parizu i u susretu sa predsednikom Širakom aprila 2006. godine to mogao da čuje od svog domaćina, a i stavovi Kej d Orseja po pitanju Kosova i Metohije su bili tada uglavnom ohrabrujući. Tako je i sam Dust Blazi dao jedan javni prigovor izjavi britanskog ministra inostranih poslova da se već zna da će predlog rešenja Kontakt grupe za južnu srpsku pokrajinu biti uslovna nezavisnost. Blazi je tada, a to je sredina 2006. godine, tvrdio da to nije tačno i da još ništa nije rešeno. Međutim od jeseni 2006. godine stvari za srpski interes po pitanju francuskog odnosa prema kosovskom pitanju su postajale sve lošije. De Vilpen zaokupljen svojim unutrašnjim problemima sve manje govori o spoljnoj politici iako je zvanično predsednik vlade. U isto vreme Širak kao predsednik Republike kome se mandat neumitno približava kraju takođe sve manje nastupa u javnosti o spoljnopolitičkim pitanjima uključujući i Balkan. U francuskoj administraciji i političkom estabilišmentu bez obzira na političku opredeljenost, sve više se obraća pažnja ka usponu Sarkozijeve struje i vodi računa o njegovom političkom konceptu. Dust Blazi sve češće istupa u javnosti načelno podržavajući Ahtisarijevu misiju iako se i dalje navodi da će se podržati onaj plan oko kojeg će se dogovoriti i Beograd i Priština. Međutim kada je krajem oktobra 2006. Dust Blazi primio u Parizu Agima Čekua kao predsednika privremene kosovske vlade, pored uobičajenih izjava o podršci Ahtisarijevoj misiji i spremnosti francuske da podrži dogovor obe strane (i Srba i Šiptara), ministar spoljnih poslova Francuske je dodao i to da «očekuje da Ahtisariev plan zadovolji interese većinskog stanovništva na Kosovu». (7)

Početkom 2007. kalendarske godine francuska spoljna politika je u dosta nedefinisanom statusu imajući u vidu unutrašnju političku nedorečenost. Predsednik vlade formalno je De Vilpen čija politička pozicija nije bila nikada teža u zadnjih nekoliko godina, a predsednik Republike Širak broji poslednje dane ne samo na toj veoma važnoj funkciji, već i u aktivnom političkom životu uopšte. Mladi i harizmatični Nikola Dipon – Enjan napušta degolističku stranku i kandiduje se samostalno za predsednika Republike, dok ministarka odbrane iz iste stranke Mišel – Alio Mari odbija takvu mogućnost i čeka dalji rasplet. Iako Dust Blazi i potparol Kej d Orseja i dalje daju izjave da francuska zvanično podržava Ahtisarijev plan, čini se da francuska politika u celini uključujući i pitanje Kosova i Metohije još nije do kraja i po svim pitanjima definisana, naročito ne i neopozivo. Tako prilikom svoje tribine 21 februara u Francuskom kulturnom centru u Beogradu, poslanik francuskog Parlamenta i podpredsednik parlamentarnog odbora za Balkan Žan Ero Difo daje u svom izlaganju dosta umirujuće izjave po pitanju Kosova i Metohije. On u isto vreme u otvorenoj replici na tribini pobija izjavu «dobro obaveštanog» novinara «Danasa» Zorana Cvijića da je potencijalno saglašavanje zvaničnog Beograda sa Ahtisarijevim planom drugi obavezan uslov za Srbiju za produžavanje programa pridruživanja sa EU. «Ne postoji i ne verujem da će postojati bilo kakav uslov vezan za odnos zvaničnog Beograda prema Kosovu i Metohiji sa procesom pridruživanja EU» bio je kategoričan tom prilikom Difo. Početkom marta u Beogradu gostuje i francuski akademik Tjeri de Monbrial, koji jasno ukazuje da će Srbi veoma teško zadržati Kosovo i Metohiju «jer su toliko proskribovani poslednjih godina u zapadnoj štampi». Međutim u svom intervju NIN-u Monbrial ukazuje da srpska strana ima objektivnu šansu da izvrši podelu Kosova i da u isto vreme uz odgovarajuću politiku može težiti ujedinjenju Srbije sa Republikom Srpskom.

Kako su upravo u ovim trenucima kada završavam ovaj članak u francuskim elektronskim medijima obelodanjeni rezultati prvog kruga predsedničkih izbora, na osnovu kojih u drugi krug idu Nikola Sarkozi i Segolen Rojal, ostaje nam da sačekamo rezultate drugog kruga za dve sedmice. Verovatno je da bi pobeda Segolin Rojal možda više odgovarala srpskom interesu, pošto je za predpostaviti da bi Nikola Sarkozi bio više spreman da prati Anglo-Američku politiku po pitanju Kosova i Metohije. Međutim čak i u slučaju pobede Sarkozija pošto u Francuskoj nije više u pitanju klasičan predsednički sistem i značajna je uloga premijera i vlade u celini, kao i parlamenta, postoji mogućnost izvesne kohabitacije, gde je ustavna prednost predsedničke funkcije ipak evidentna. Uostalom u Francuskoj tek predstoje i parlamentarni izbori. Uz to verovatno je da će Sarkozi i dalje imati veliku opoziciju u sopstvenoj degolističkoj stranci, gde nisu isključene čak i nove podele, uključjujući i formiranje novih političkih partija.

Iz prethodne analize možemo sagledati da francuska politika po pitanju kosovskog problema nije u poslednjih nekoliko godina bila čvrsto određena i da se menjala, najviše i uporedo sa unutrašnjim političkim sučeljavanjima i promenama. Ona i sada nije do kraja definisana i verovatno je i dalje sklona daljim modifikacijama. Na nju će naročito uticati rezultati predsedničkih izbora 6 maja, a potom i dalje unutrašnje političke prilike, računajući i predstojeće parlamentarne izbore. Srpski faktor će morati da uloži dodatne napore da i u eventualno nešto izmenjenim okolnostima, sa dugoročnijim planom i ulaganjima, zadrži najveći deo pozicija koje tradicionalno ima u odnosima sa ovom važnom evropskom silom. (8)

www.petrovicdragan.com dr Dragan Petrović

Fusnote:

1. Kao kuriozitet je činjenica da je Francuska prostorno nešto veća od Italije i Velike Britanije zajedno, iako ima stanovnika približno kao svaka od njih, pa je na taj način u perspektivi jedina zapadnoevropska država koja nije ugrožena od potencijalne prenaseljenosti.

2. Od trenutka blokade od strane predsednika SAD Ajzenhauera britansko-francuske akcije na Suecu u jesen 1956. godine, Francuska i Velika Britanija nastavljaju da vode svoju po izvesnim važnim pitanjima do tada relativno bezkonfliktnu međusobnu spoljnu politiku upravo u potpuno obrnutim pravcima, naročito u odnosu na SAD: Britanija se posle pada Entoni Idna, već sa Makmilanom potpuno priklanja «specijalnim vezama» odnosno poziciji podređenog partnera SAD u spoljnopolitičkim nastupima, što se uz sporadična odstupanja (inicijativa za sukob sa Argentinom oko Maldiva pod vođstvom Margaret Tačer, britanska politika prvih godina rata u jugoslovenskoj krizi, naročito po pitanju sukoba u Bosni i Hercegovini gde je sve do američkog preuzimanja međunarodne diplomatske inicijative Mejdžerova vlada imala dosta razumevanja i za srpske interese, što se potom potpuno promenilo, naročito od stupana na vlast Tonija Blera), zadržalo sve do današnjih dana, a u čemu je najdalje otišao u svoja dva mandata premijer Toni Bler. Sa druge strane Francuska zauzima ukupno gledajući distanciran, na momente čak odbojan stav prema politici SAD, što se zadržava u sledećih pola veka, sve do današnjih dana. Naravno da su i u pitanju britanske i u pitanju francuske spoljne politike i odnosa prema SAD razlozi mnogo dublji, ali se načelno može reći da je za njihovo direktnije ispoljavanje izvesna vododelnica upravo Suecka kriza 1956. godine.

3. Smatralo se da bi zvanični London u EU (tadašnja Evropska ekonomska zajednica EZ) samo sprovodio svoju usklađenu politiku sa SAD i u evropskoj politici predstavljao «trojanskog konja» anglo-američkih interesa.

4. Ovo najviše zahvaljujući činjenici da Francuska za razliku od Nemačke i dalje ima neke prerogative svetske sile kao što je samostalno nuklearno oružje, stalno mesto u Savetu bezbednosti OUN, kao i prekomorske departmane, kao sastavni deo svoje teritorije (u Karibima, Pacifiku i Indijskom okeanu), te dobrovoljni savez Francuske zajednice i Frankofoniju.

5. Između ostalog mandat predsednika traje od tada pet, a ne više sedam godina.

6. O naklonosti vodećih francuskih medija srpskom interesu na Kosovu i Metohiji u vreme nemira marta 2004, videti više iz članka autora ovog rada “ Analiza pisanja francuske i ruske štampe o događajima na Kosovu od 17-19 marta 2004. godine ”, str. 121-132. Politička revija (Institut za političke studije Bg.) br. 02 za 2004. godinu.

7. Iz više dnevnih beogradskih i francuskih glasila, a videti i na sajtu Ambasade francuske u Beogradu, u delu Diplomatija.

8. Autor ovog članka je u poslednje tri godine redovno pratio francuska politikološka stručna i naučna izdanja kao i štampu, računajući i dnevne listove «Mond», «Liberasion» i «Figaro».