Aleksandar Pavić

Rešenje pitanja budućeg statusa Kosova i Metohije mora da bude zasnovano na 1) ''evropskim'' načelima koja su i dosad važila pri raspadu nekadašnje Jugoslavije i 2) na ''evropskoj budućnosti'' prostora ne samo čitavog Balkana već i čitavog kontinenta, zasnovanim na ravnopravnosti naroda i osnovnim savremenim demokratskim načelom ''jedan čovek-jedan glas''. Odstupanje od ovih načela prouzrokovaće ne samo krizu nesagledivih razmera na prostoru zapadnog Balkana/jugoistočne Evrope, već će značiti i početak definitivnog kraja celokupnog posleratnog međunarodnog poretka, zasnovanog na Povelji Ujedinjenih nacija i, kada je o Evropi reč, Helsinškom završnom aktu iz 1974. godine.

Nedavno je predstavnik EU u pregovaračkoj trojci za Kosovo i Metohiju, Volfgang Išinger , izjavio da trojka ''nije ostavila nijedan kamen neprevrnut u traganju za rešenjem'' budućeg statusa Kosova i Metohije . To nije tačno . Naime, dok su se SAD dosledno zalagale za nezavisnost Kosova i Metohije, a Rusija zastupala načelan stav da se zalaže za svako rešenje koje bi bilo prihvatljivo i za srpsku i za kosovskoalbansku stranu, upravo EU nije ponudila nijedno ''autentično evropsko'' rešenje, to jest ono rešenje koje bi bilo u skladu s njenom proklamovanom vizijom o ''evropskoj budućnosti'' čitavog prostora bivše Jugoslavije i jugoistočne Evrope – pa čak i čitavog kontinenta, kao i u skladu s ''opšteevropskim'' civilizacijskim načelima . T akvo rešenje nisu, koliko je poznato, ponudile ni razne ''proevropske'' političke i nevladine snage ni sa srpske ni s kosovskoalbanske strane. Umesto toga, EU, koja bi trebalo da bude ''motor'' svih evropskih integracija, zastupa teritorijalnu podelu i rastakanje jedne suverene zemlje – Srbije – koju bi, s druge strane, navodno volela da vidi kao ''budućeg člana evropske porodice''.

S obzirom na to da je EU proglasila prostor zapadnog Balkana kao prostor koji se upravo najviše nje tiče, to je u najmanju ruku neočekivano, i to je možda i najveći razlog propasti sadašnje faze pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije – nedostatak nuđenja ''istinski evropskog'' rešenja.

Stoga je od velike važnosti, pre nego što sve možda nepovratno ne ode u propast, i to ne samo u čitavom regionu bivše Jugoslavije/zapadnog Balkana, da se ''ni taj kamen ne ostavi neprevrnut'', ako ništa drugo, da bismo znali i koje su mogućnosti postojale a nisu iskorišćene, kao i da razmotrimo da li za čitav ovaj region postoje neke ''evropske mogućnosti'' koje, ako su i ostale van vidokruga same EU, nisu ostale van vidokruga drugih koji žive na evropskom kontinentu a nisu članovi Evropske unije. S druge strane, možda još i postoje neke šanse da se ceo pregovarački proces ponovo oživi, na nekim novim, iskrenijim i delotvornijim osnovama. Pogledajmo, dakle, kako bi jedan ''evropski'' predlog za globalno rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije mogao da izgleda, uz prethodan, kratak osvrt ne pozadinu celog problema. 

Pozadina sadašnje krize 

Na prostoru bivše Jugoslavije, kojeg neki sad zovu i zapadnim Balkanom i jugoistočnom Evropom, od kraja Hladnog rata i potonjeg raspada Jugoslavije sve vrvi od komplikovanih političkih aranžmana, koji pokušavaju da obuhvate sve veće usitnjavanje raznih nacionalnih i/ili verskih zajednica. Prvobitni izvori napetosti koje su počele da narastaju krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina nalazili su se u težnjama vladajućih elita bivših jugoslovenskih republika da se otcepe mimo (više)nacionalnih konsenzusa unutar njihovih granica. Tada, što zbog nedostatka dobre volje kod bar jednog dela lokalnih aktera, što zbog nedostatka ili dobre volje ili državničke dalekovidosti od strane spoljnih aktera tadašnje "međunarodne zajednice" kojom su dominirali pobednici u Hladnom ratu, adekvatni unutrašnji politički aranžmani nisu pronađeni (i unutar same Jugoslavije i unutar njenih republičkih granica) i izbio je rat.

Ratovi iz 1990-ih godina za jugoslovensko nasleđe doneli su novu sliku regiona, rascepkanog upravo po nekadašnjim republičkim granicama, što, međutim, nije dovelo do trajnog i dugoročnog smirivanja tenzija.

Iz ovog korpusa bi se mogla izuzeti Slovenija, koja je i pre raspada Jugoslavije bila nacionalno najhomogenija - mada i to nije sprečilo posezanje za merama poput brisanja na desetine hiljada ne-Slovenaca iz državljanstva, čija prava do danas nisu rešena, i nije sprečilo da i dan-danas Slovenija ima otvorene teritorijalne sporove sa susednom Hrvatskom.

U Hrvatskoj su unutrašnje (bar međunacionalne) napetosti privremeno rešene tako što je veći deo jedne etničke zajednice (srpske) ratom sveden na dovoljno beznačajan broj da bude "pacifikovan".

U Bosni i Hercegovini je na delu jedan vrlo komplikovan aranžman, zasnovan na Dejtonskom mirovnom sporazumu, koji predstavlja stalni izvor međunacionalnih napetosti kojima se kraj ne vidi, pogotovu u kontekstu napetosti i neizvesnosti vezanih za status Kosova i Metohije u susednoj Srbiji.

U Makedoniji, državna tvorevina je zasnovana na vrsti prinudnog makedonsko-albanskog braka koji bi teško funkcionisao bez stalnog nadzora od strane zapadnog dela "međunarodne zajednice".

U Crnoj Gori, posle referenduma o nezavisnosti iz 2006. političke napetosti se nisu smirile niti je njihovo smirivanje na vidiku, s obzirom na to da je njeno konstituisanje kao "nove nacije" suštinski povezano s homogenizacijom jedne nove "nacije" unutar nekad jedinstvenog nacionalnog (srpskog) entiteta.

U Srbiji je, naravno, na dnevnom redu, pitanje statusa Kosova i Metohije. Iako prividno poslednji čin raspleta jugoslovenske drame i raspada (mada će mnogi reći da se pitanje Vojvodine, pa i Raške oblasti krije odmah iza parole o "srećnoj budućnosti" bez "kosovskog balasta"), ovo pitanje je zapravo paradigma celokupne jugoslovenske krize, i od njegovog rešavanja će zavisiti i stabilnost celog posleratnog poretka izraslog na prostoru bivše Jugoslavije (što ne može a da ne utiče i na susedne zemlje). Zato je aranžman do kojeg će se na kraju doći od odlučujuće važnosti za budućnost čitavog ovog dela Evrope.

Što se tiče pitanja statusa Kosova i Metohije, na prvom mestu se mora istaknuti to da su z apadne sile (SAD i EU) već jednom propustile priliku da, držeći se dosledno načela usvojenih prilikom njihovog arbitriranja nad nasleđem bivše SFRJ – zasnovanog na nalazima tzv. Bandinterove komisije tadašnje Evropske Zajednice, koja je ''odlučila'' da se bivša Jugoslavija ima raspasti po šavovima granica njenih šest republika – smanje napetosti vezane za kosovsko-metohijski čvor. Jer, činjenica je da su od kraja 1991. tj. početka 1992. svi akteri u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije bili suočeni sa kristalno jasnim stavom tada dominantnog dela "međunarodne zajednice": da su granice bivših jugoslovenskih republika neprikosnovene, i da svaki eventualni aranžman između zaraćenih strana mora da polazi upravo i samo od te činjenice. To se i ogledalo u svim mirovnim sporazumima ponuđenim dok su ratovi još uvek trajali - od Vensovog plana i kasnijeg Plana Z-4 (Hrvatska), do Kutiljerovog, Vens-Ovenovog, Vens-Stoltenbergovog i, konačnog Dejtonsko-pariskog mirovnog plana (Bosna i Hercegovina), pa čak i do Ohridskog sporazuma u Makedoniji, koji je doveo do federalizacije te države. Svi su oni, u svojim razlikama, imali jedan, nepromenjivi zajednički faktor: da su granice političkog entiteta na kojeg se odnose - nepromenjive. Što znači da su ti planovi, u svim svojim nesavršenostima, usmeravali sukobljene strane na bar jednu zajedničku, neprikosnovenu tačku, što je, uz "štap i šargarepu" koja je bila u rukama glavnih (zapadnih) arbitara, na kraju dovelo do kakvih-takvih mirovnih rešenja.

Ovaj pristup je izostao kada je reč o Kosovu i Metohiji, mada on nije napušten odmah: u svim rezolucijama Saveta bezbednosti UN vezanih za Kosovo i Metohiju, sve do same Rezolucije 1244, uvek je nedvosmisleno isticana "privrženost teritorijalnom integritetu i celovitosti SRJ" - a pritom je prihvaćeno da je Kosovo i Metohija sastavni deo tog međunarodno priznatog državnog entiteta.

Sama Rezolucija 1244 unela je pomalo zabune u čitav tok raspleta ovog pitanja, s obzirom da je u njen tekst, osim, ponovo, nedvosmislene podrške teritorijalnom integritetu i celovitosti SRJ, uneta i klauzula o "budućem statusu" zasnovanom i na samoj Rezoluciji 1244 i na "Sporazumu iz Rambujea". Ne ulazeći sada u solidnost same Rezolucije i utvrđivanja o kom se "Sporazumu iz Rambujea" tačno radi (jer su postojala dva predloga sa imenom "Rambuje", od kojih je jedan bio ultimatum a drugi predlog; nijedan nije potpisan kao sporazum, a obadva papira, koja se u svojoj suštini razlikuju, na neki čudan način su se našli u tekstu Rezolucije 1244), činjenica je da je ova semantička akrobatika poljuljala načelo čitavog pristupa "međunarodne zajednice" rešavanju krize na području bivše Jugoslavije. Iz te nove (namerne ili nenamerne, to ovde nije predmet rasprave) postavke proizišao je, ustvari, ceo nestabilni "kosovski pregovarački proces" čiji smo svedoci poslednih par godina, ćorsokak u kojem se on nalazi i potpuna neizvesnost koju nosi njegov budući (eventualni) rasplet. Jer, relativizovanje "badinterovskih načela" u pristupu rešavanja celokupne krize na prostoru nekadašnje Jugoslavije dovelo je do tri ključna, permanentno destabilizirajuća momenta: 1) do davanja jakog legitimiteta čisto secesionističkoj struji unutar kosovskoalbanskog korpusa, uz oduzimanje mogućnosti za monolitan pristup celokupne "međunarodne zajednice" (zasnovane na još uvek važećem poretku UN, u svoj njenoj raznorodnosti) koji bi bio zasnovan na bespogovornom insistiranju na poštovanju načela na kojima je sazdan ne samo postjugoslovenski prostor, već i celokupni međunarodni poredak, zasnovan na Povelji UN i Helsinškom aktu, iz kog ta ista "međunarodna zajednica" crpi svoj legitimitet; 2) do stvaranja uslova za trajno nezadovoljstvo unutar srpskog nacionalnog korpusa, utemeljenog na osećaju nepravde zbog dvostrukih standarda koji su primenjeni samo na njega a ne na bilo koji drugi nacionalni entitet na prostoru bivše Jugoslavije (tj. "badinterovska načela" važe u slučaju svih bivših jugoslovenskih republika - osim Srbije, itd.), što srpski korpus faktički pretvara u "nacionalni korpus drugog reda"; 3) do presedana koji bi se uspostavio i na regionalnom i na globalnom nivou, po kojem međunarodno priznate države mogu da se rastaču mimo unutrašnjeg dogovora, uz podršku samo jednog dela "međunarodne zajednice" i mimo struktura UN.

U kontekstu tog odstupanja od "badinterovskih načela" proizašao je jedan "asimetrični" pristup pregovaračkom procesu od strane najzainteresovanijih strana - srpske i kosovskoalbanske: dok srpska strana – uz podršku Rusije a ne, kako bi se očekivalo, Evropske unije – insistira na "badinterovskom" načelu nepovredivosti (kako svojih tako i ostalih) granica, kosovsko-albanska strana insistira na svom pravu na otcepljenje. I, ta nedoslednost u primeni "badinterovskog načela" dovela je do podela u celokupnoj međunarodnoj zajednici (koja se može pisati bez navoda samo ako se govori o njoj kao celini, što obuhvata sve zemlje-članice UN i, pogotovu, sve zemlje-članice Saveta bezbednosti UN), čak i u EU, iz koje je (dok je još uvek bila "samo" Evropska zajednica) upravo i potekao ceo "badinterovski poredak" na prostoru bivše Jugoslavije. A sve to je recept za trajnu nestabilnost, nezavisno od pravca u kojem će se kretati kosovsko-metohijska kriza.

Sadašnja situacija i predlog jednog ''evropskog'' rešenja budućeg statusa Kosova i Metohije

Da bi se, dakle, pregovarački proces vratio u kolosek jedine moguće međunarodno-pravne legalnosti i legitimiteta, neophodno je, na prvom mestu, iznova podvući neprikosnovenost "badinterovskih načela'' o nepovredivosti granica nekadašnjih jugoslovenskih republika.

Međutim, isto tako se mora imati u vidu i to da su se, usled napred pomenute nedoslednosti, učvrstili ekstremni stavovi unutar samog pregovaračkog procesa, i da su njihovi nosioci učvrstili svoj legitimitet unutar sopstvenih političkih korpusa. Stoga povratak na (jedino stabilno, iako u svojoj osnovi nezakonito) "badinterovsko načelo" mora biti praćeno presecanjem Gordijevskog čvora, koji predstavlja skup svih frustracija koje su se tokom sadašnjeg pregovaračkog procesa nakupile.

Pritom, to presecanje ne može da ide u pravcu ni jedne ni druge opcije koje su sada na stolu - ni jednostrane podrške otcepljenju Kosova i Metohije, ni primeni nekog od brojnih modela autonomija koje je dosad nudila srpska strana. Jer, i u jednom i u drugom slučaju, jedna od strana bi se osećala izneverenom – i to od Zapada (SAD i EU): kosovski Albanci zato što su ih dosadašnji zapadni sponzori izneverili, a Srbi zato što je Zapad dopustio kršenje međunarodnog prava samo ''u izuzetnom slučaju'' srpske teritorije. I time bi prostor ne samo Srbije već i čitave bivše Jugoslavije bio trajno destabilizovan, i nikakve "mere nadoknade" (u vidu "države u državi" za kosovske Albance ili "bržeg integrisanja u EU" za Srbiju) to ne bi mogle da saniraju.

Predlog koji bi bio u najvećem mogućem saglasju s ''evropskim načelima'' koja proizilaze ne samo iz načela Evropske unije već i iz savremenih trendova celokupne evropske civilizacije - bio bi predlog zasnovan na potpunoj ravnopravnosti obe nacionalne zajednice - i srpske i kosovskoalbanske - na čitavoj teritoriji Republike Srbije. Dakle, puna zastupljenost u republičkoj skupštini Srbije , puna jezička ravnopravnost , puna sloboda kretanja, i načelo '' jedan čovek – jedan '' glas na republičkim izborima (uz podrazumevajuće lokalne samouprave, koje bi se naknadno razmotrile ).

Ukratko, prednosti ovog modela mogle bi se predstavit i na sledeći način :

- privrženost savremenom demokratskom načelu "jedan čovek - jedan glas";

- odstupanje od čisto etničkog načela u uređenju unutarpolitičkih odnosa države, koje dovodi do neprestanih napetosti;

- "vežbanje" za buduće ''evrointegracije'' , gde granice gube svoju važnost i gde je mobilnost stanovništva maksimalna bez obzira na etnicitet određenih teritorija;

- prihvatanje i primena ovog modela na Kosovu i Metohiji otvorili bi vrata i (tek tada) dali legitimitet za primenu sličnog modela u Bosni i Hercegovini, što bi bilo u skladu i sa (zasad neuspešnim) naporima tamošnje međunarodne uprave ka uređenju unutrašnjih političkih odnosa u toj zemlji .

Da bi ovaj model imao svoju punu stabilnost, bilo bi neophodno da se na globalnom, eks-jugoslovenskom planu (s početnim izuzetkom Slovenije) uvedu sledeća načela:

- bezvizni režim među svim državama (uključujući i Albaniju, radi kosovskih Albanaca);

- opšta amnestija za sve pripadnike svih oružanih sukoba (predmet i u postupku bi se posebno razmotrili );

- konstitutivnost svih naroda koji žive na prostorima bivše Jugoslavije u svakoj od novonastalih država;

- pun povratak svih izbeglih svuda ili pravična nadoknada;

- međusobni carinski i trgovinski režim kakav važi među državama EU;

- novi međudržavni ugovor o kontroli naoružanja ( ili demilitarizaciji ), nadglediv u okviru OEBS-a.

- mogućnost davanj a statusa kandidata za člana u EU svim državama zapadnog Balkana s perspektivom skorog , punopravnog i istovremenog pridruživanja Uniji ( po modelu prijema Bugarsk e i Rumunij e, odnosno Kipra ).

Možda najveća prednost ovog modela leži u tome da je on ustvari jedini koji bi obezbedio sigurnu "evropsku budućnost" za ceo region, koji bi već naučio da funkcioniše kao regionalni "EU u malom" i kojem bi bilo otvorene razne ''evropske perspektive'' – od učešća u CEFTA-i i Crnomorskoj inicijativi pa sve do punopravnog istovremenog učlanjenja u EU .

Dodatna pogodnost ovog plana je u tome što on poštuje ključno utvrđeno načelo trenutnog pregovaračkog procesa, tj. da “nema povratka na stanje od pre 1999.” Štaviše, u stepenu prava koja bi ostvarili kosovski Albanci, ovaj predlog uveliko, suštinski prevazilazi i autonomiju iz Ustava SFRJ iz 1974 , jer njime kosovski Albanci prestaju da budu manjina i postaju punopravan, državotvoran, konstitutivan narod, i to ne samo u Srbiji, već na celom prostoru bivše Jugoslavije, što je nesumnjiva pobeda za ceo albanski nacionalni korpus. A ono što je još bolje je da tu pobedu albanski nacionalni korpus ne bi ostvario na štetu bilo kog drugog naroda, što oslobađa ne samo njega već celokupni region od potencijalnih nacionalnih resentimana koji bi trovali buduće međudržavne i međuetničke odnose u ovom delu Evrope.

Na kraju, prednost ovog plana je i u njegovoj jednostavnosti, upućivanju naroda s ovog prostora jednih ka drugim i smanjenje neophodnosti spoljnih nadzora i uplitanja koje bi zahtevali komplikovani aranžmani o autonomijama.

Podrazumeva se da bi detalji ovog plana morali biti razmotreni na jednoj novoj konferenciji, opet pod pokroviteljstvo m EU, Rusije i SAD , i učešće svih bivših jugoslovenskih republika . Ali ovo su načela, i to upravo u skladu s proklamovanom "evropskom budućnošću" prostora bivše Jugoslavije. Zamajac za tu budućnost mogao bi , dakle, postati upravo '' nerešivi '' kosovski pregovarački proces, koji bi, od pretećeg kraha, mogao da izvuče pobedu iz čeljusti poraza i preobrazi se u "spasonosno rešenje" - ne samo za Srbiju i ceo prostor bivše Jugoslavije, već i za EU, Rusiju, SAD , i za ceo globalni poredak. Naravno, ako se istinski želi ''evropska'' – ili bar mirna i stabilna budućnost ovog prostora.

Da li bi, na kraju, ovaj predlog mogao da se "proda" onima kojih se najneposrednije tiče - kosovskim Albancima i Srbima? Mogao bi ako bi se , uz ''sigurnu evropsku budućnost'', realno ukazalo na alternative - nove potencijalne "stogodišnje ratove" koji bi iscrpli obe nacije (kao i ostale u regionu), s permanentnom nestabilnošću i izolacijama koje bi usledile. A ono što se nudi obema nacijama - kao i svim drugim nacijama nekadašnje Jugoslavije /zapadnog Balkana - jeste novi , ''evropski'' okvir nacionalnog takmičenja - u privredi, kulturi, sportu. I tu gubitni ci ne bi ima li nikog da kriv e za neuspeh osim sebe sam ih . Ima li boljeg terapeutskog pristupa od ovog? I ima li boljeg – i drugog načina za samu EU , koja bi da jednog dana integriše ovaj ceo prostor, da na delu pokaže ''evropske vrednosti'', a i da sazna ko ih u regionu istinski želi i zastupa ?

Ovo je, dakle, jedan ''evropski'' predlog za rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Očekivalo bi se da je takav jedan predlog dosad trebalo da se pojavi iz sâme EU. No, to nikako ne znači da se jedan takav predlog ne može pojaviti i iz nekog drugog dela Evrope, isto toliko zainteresovanog za mir na celom kontinentu. Jedno je sigurno: Ako se proces preuređenja prostora bivše Jugoslavije/zapadnog Balkana ne završi onako kako je i započet 1991. od strane tadašnje verzije EU, na gubitku će biti svi – i to ne samo u Evropi. Rušenje međunarodnog pravnog poretka imaće istinski globalne posledice. Neka ovde ostane zabeleženo da je to moglo da se spreči.