Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i NATO

 

 

Aleksandar Pavić

Nepravedno optuženi NATO

U stara vremena, kada bi vaspitač nekog mladog princa kraljevske krvi želeo svog učenika da kazni, on naravno nije to mogao da uradi neposredno. Tu je postojao paž, tako da kada bi mlado visočanstvo bivalo neposlušno ili neotesano, njegov pedagog ne bi, na primer, ošamario svog učenika plave krvi, već bi ošamario nesrećnog paža.

Sada se u svojevrsnoj ulozi paža u Srbiji pojavio NATO. Želeći da izrazi svoje duboko nezadovoljstvo američkom politikom prema Kosmetu - ako već ne prema Srbiji u celini - deo vladajuće koalicije, DSS, odvažio se da ošamari američkog paža, NATO pakt. Gospodar se tek ponegde bojažljivo pominje. Dakle, NATO je taj koji hoće da stvori "prvu NATO državu" na teritoriji Kosmeta. Pljas! Više nećemo da imamo ništa s tim NATO-om! A američki ambasador može i dalje da vršlja po Srbiji i bude priman sa osmesima od uva do uva dok govori kako je "najbolje rešenje" da se Srbiji otme deo teritorije, može ispod cene da dobija ekskluzivno zemljište u Beogradu na kojem će da gradi novu ambasadu/utvrđenje dok Srbima predlaže da se odreknu svog hiljadugodišnjeg "balasta". Dakle, paž će dobijati sve žešće šamare, dok će visočanstvo/gospodar bivati sve neotesanije. Nije ni čudo što se stari poredak na kraju ipak srušio.

U svojoj ulozi paža, NATO je kod najvećeg dela domaćeg stanovništva nepopularan još od zločinačkog bombardovanja SRJ 1999. godine, daleko nepopularniji od svog gospodara, koji mu je sve to i naredio. Jer, ne zaboravimo, koliko god bi to hteli svi koji bi, bez obzira na latentne antipatije, ipak da nešto ućare od tih zlih Amera, da je NATO samo izvršitelj političke volje država koje ga sačinjavaju, od kojih je prva među nejednakima SAD. Istini za volju, antipatije mnogih u Srbiji prema nesrećnom NATO pažu sežu unazad i ranije, na primer od sredine devedesetih, kada su prvi put bombardovani položaji Vojske Republike Srpske oko Sarajeva. Ima antipatija koje sežu još dalje, do 1991. kada se Varšavski pakt samoraspustio a NATO, iako bi se dalo očekivati, nije, već je čak, suprotno obećanjima (koja je, opet, davao u ime gospodara) datim prilikom ujedinjenja Nemačke, počeo da se širi na istok, prema Rusiji. A najranije antipatije sežu unazad do samog njegovog osnivanja 1949. kao sredstva za obuzdavanje Sovjetskog Saveza. (Mada su u ta prva vremena stvari bile mnogo jasnije a pojedini političari čak imali i neka uverenja, pa se prozivao i sam gospodar, i pevalo da će "Amerika (i Engleska pride) biti zemlja proleterska".) I sve su to, ako ne sasvim racionalni, onda sasvim opravdani, emotivni ili čak ideološki razlozi za načelno protivljenje ulasku u NATO, poput onog po kojem je svaki protivnik američke verzije militarističkog globalizma apriori protivnik članstva u NATO-u, kao njegove udarne pesnice.

Znači, zna se jasno za šta je NATO, čak i kao puki instrument, odgovoran, i tu nema sporenja. Ima, međutim, još nešto što se nesrećnom NATO-u stavlja na dušu, a to je povezanost sa "reformama" vojske koje se ovde sprovode već skoro sedam godina. Uništavanje vojnog potencijala zemlje i smanjenje brojnog sastava vojske do već opasnih granica nekako se automatski povezuje sa "evro-atlantskim" integracijama, to jest sa pritiscima koje dolaze iz zle NATO alijanse - iako takvu politiku sama NATO alijansa nikada i nigde nije javno proklamovala. S druge strane, primeri Bugarske sa svojih 45.000 vojnika i Grčke sa svojih preko 100.000 - a obe sa približnim brojem stanovnika koji ima Srbija, koja bi da se integriše sa svojih 20-ak hiljada (naravno, "mirovnjaka") - govore u prilog toga da nije nužno ući u, ili biti član NATO-a kao trećerazredna vojna sila. Jer, i elementarna logika govori da bi svaki vojni savez pre u svojim redovima želeo da vidi jaku nego slabu vojnu silu. Osim ako izričito ne kaže suprotno, što ovde nije slučaj.

Dakle, reklo bi se da se sistematsko uništavanje srpske vojne sile - što je u domaćoj javnosti skoro jednako nepopularno kao i NATO-bombardovanje - ipak ne može staviti na teret NATO alijanse (o Partnerstvu za mir da i ne govorimo). U odsustvu bilo kakvih javno proklamovanih zahteva iz samog NATO-a, može se jedino zaključiti da je drastično smanjenje srpskog vojnog potencijala rezultat tajnih ("netransparentnih") dogovora između rukovodstva DOS-a (dok je još bio u opoziciji) i Amerikanaca o tome kako dalje kontrolisati Srbiju i neutralisati njenu prirodnu ulogu na prostoru bivše Jugoslavije čak i posle zapadnog rasturanja te zemlje. Ili, možda čak preuzimanja nekih tajnih obaveza za koje neki izvori tvrde da su sklopljeni još tokom 1990-ih. Dakle, bar kada je reč o pitanjima regionalne bezbednosti i odnosa snaga, čini se da je preovladala (tajna) politika "i posle Tita - Tito" (slaba Srbija, jaka (bivša) Jugoslavija), bez nepotrebnih troškova vezanih za veštačko održavanje jedne Jugoslavije, što je u istinskom duhu ekonomske racionalnosti novog neoliberalizma.

U tom duhu, dakle, treba posmatrati i sve "mirotvornije" izjave ministra odbrane Šutanovca i, u skladu sa tim, treba shatiti da je čak i unutar ''evro-atlantske politike koja nema alternativu'' bilo alternativa u smislu kako tome pristupiti, i da Šutanovac, kao očigledno verni izvršitelj već pomenutih "netransparentnih dogovora" zastupa onu (ali, naravno, ne naglas) po kojoj Srbija treba da se "integriše" kao minorna, vazalna vojna sila, bezopasna za susedstvo ali rasadnik za globalne "mirovne akcije", kao faktor koji ne sme da "talasa" trenutni talasokratski poredak na Balkanu, u kojem za Srbiju ima mesta u granicama sličnim onim iz vremena Nedićeve vlade.

Da se vodila pametnija i, po nacionalne interese korisnija evro-atlantistička politika (ako je već to bio cilj), Srbija je (ako je već htela, što je, opet, posebno pitanje, kao i to da li je to ispravan izbor ili ne) mogla na briselska vrata da kuca sa očuvanom (ili očuvanijom) vojnom silom i iskusnim kadrom prekaljenim u nekoliko ratova. Svaka vojna alijansa bi takvu silu primila širom otvorenih ruku.

Možda bi neki ovde rekli da NATO (tj. SAD) nije ni hteo drukčiju Srbiju od ove sadašnje, slabašne, u svojim redovima. Možda, ali to ne možemo sigurno da znamo, jer takva opcija NATO-u – a ni njegovom gospodaru – nikad javno iz Srbije nije ponuđena. Umesto toga, pod potuljenim izgovorima "transformacije", "reforme", "NATO-standarda" i "integracija", krenulo se - u razoružanje, počev od skoro ushićenog uništavanja protivavionskih raketa od strane tadašnjeg ministra vojnog Tadića, a pod budnim okom tadašnjeg američkog ambasadora Montgomerija. Da li je NATO to od nas tajno tražio, opet ne znamo. Ali znamo da nije javno, i to je dovoljno da teret krivice padne na teret domaćih vlasti - tj. onih u čijim je rukama bilo vođenje odbrambene politike zemlje od 5. oktobra na ovamo. Jer, da se NATO-u jasno i glasno predstavio program srpskog (ili srpsko-crnogorskog) učlanjenja u tu alijansu sa vojskom od, recimo, 70.000 i svom tehnikom koja je tada (pre uništavanja) postojala, NATO bi kao institucija morao da se o tom predlogu javno i izjasni. I onda bi svi bili načisto. (Tome treba dodati da bi anti-srpskoj struji unutar NATO-a bilo mnogo teže da takvu ponudu odbije i da je opravda onim neutralnijim ili (a ima ih) i pro-srpski nastrojenim delovima tog vojnog saveza, koji, iako pod palicom SAD, ipak mora da održava bar privid kolegijalnosti i "demokratskog odlučivanja" unutar same alijanse.) Jer, ili bi se reklo - Da, Srbija je sada demokratska zemlja i jedna demokratska zemlja s takvim potencijalom je više nego dobrodošla u redove NATO, ili - Ne, Srbija prvo mora da se razoruža ("reformiše"), tako da njene snage broje 21.000 vojnika (ili sličan broj), sa toliko i toliko komada teškog artiljerijskog naoružanja, protiv-vazdušnih raketa, aviona, itd. sa toliko "mirovnih trupa" koje treba da šalje u Irak, Avganistan, itd. Zašto tako nešto nikad nije urađeno? Jedini razuman odgovor je da su DOS-ovske vlasti, ili bar jedan deo, prihvatile neke uslove koji nisu bili obnarodovani - ni 2000, ni danas. Ne moramo imati papir u rukama da bi znali šta je prihvaćeno. To se vidi po samoj vojsci. I po tome će se učinku i suditi i svoditi krajnji računi kada dođe vreme.

Dakle, ovde više ne bi smele da se zamenjuju teze – ni id strane novopečenih ''anti-natovaca'', ni od nato-zaljubljenika. Nije '' NATO '' taj koji želi da nam rasparča državu, već je to trenutna administracija SAD, a NATO je samo puki izvršilac. Ako se želi poslati poruka na tu temu, onda se poruka treba poslati na adresu samih SAD, a ne NATO-a, koji nije nezavisan politički subjekat (a u kojem se, da ponovimo, nalaze i zemlje koje su nam prirodni saveznici, ili koje bar ne podržavaju sadašnju američku politiku prema Kosmetu). Jedan oštriji demarš upućen na adresu predsednika SAD, a zatim i proglašenje američkog ambasadora za personu non grata sledeći put kada dovede u pitanje celovitost i teritorijalni integritet Srbije bili bi mnogo delotvorniji od anti-NATO retorike u ovom trenutku (a, po pitanju samog NATO-a, ispravnije je insistirati na referendumu sada, pre nego što bude završeno usvajanje omraženih NATO-standarda, uz prateću, obaveznu stručno-javnu raspravu). Jer, to bi nateralo američko javno mnjenje da se zapita, kako je to ispravno pozivati na rat protiv "islamo-fašizma" na primer u Iranu a u isto vreme ga podržavati na Balkanu (tj. Kosmetu)? To bi bio jedini način da "oštri protesti" srpskih vlasti dobiju i neku delotvornu snagu.

S druge strane, pobornicima NATO-integracija mora da bude jasno da u Srbiji ima dovoljno ljudi koji shvataju da vojne "evro-atlantske integracije" nisu morale da nužno znače i faktičko razoružanje zemlje (baš kao što "evropske integracije" nužno ne moraju da znače potiskivanje sopstvene kulture i dobrovoljno odricanje od svake vrste nacionalnog suvereniteta, a "kapitalizam", "neo-liberalizam" i "nova ekonomija" nisu jednako insajdersko-partijskoj privatizaciji koja se ovde želi prikazati kao "tranzicija"). I da ni u jednoj NATO zemlji ne bi bilo moguće da se sprovodi "reforma" vojske na ovakav način. Koliko god NATO bio loš, njegovi domaći "pobornici" ga čine da izgleda još mnogo gore. Kvare njegov imidž. Nije prvi put da se u Srbiji kao "napredno" predstavlja nešto što bi u "naprednim" zemljama-uzorima bilo nezamislivo.

Dakle, negodovanje (u svim svojim diplomatskim oblicima) po pitanju zapadne kosovske politike potpuno je nedelotvorno upućivati na adresu NATO-a, već, pre svih, na adresu SAD. A negodovanje (u svim svojim oblicima) po pitanju izgleda vojnih "reformi" i strategije odbrane zemlje opet nije delotvorno upućivati na adresu NATO-a, već na adresu onih koji koji su ih sprovodili i (pogotovu) onih koji ih trenutno sprovode. Bez zakonskog ovlašćenja – dakle uzurpacijom. Bez jasno izražene narodne volje. Bez javne stručne verifikacije. Čak i bez javnog zahteva NATO-a. Baš onako kako se u NATO zemljama ne radi - već samo u zemljama koje, posredstvom NATO-a, treba da se kolonizuju. I to je ta "evro-atlantska politika" sadašnjeg ministra odbrane i načelnika generalštaba. Svaka sličnost sa onom pravom je sasvim slučajna.

 

30.09.2007.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM